Natrag

Nikotin

Nikotin

Pušite, ljudi: kako je u demokratskoj Srbiji donet prvi demokratski rasni zakon

 

Pušili, ne pušili - popušili

 

Ko će, u stvari, profitirati zabranom pušenja? Kako je donošenjem ovog zakona izvršena diskriminacija svih građana? Koja država je ratifikovala određene međunarodne konvencije, a zbog čega druge nije ratifikovala ni do danas?

 

Stanislav Živkov

 

Po svojoj prirodi, novi Zakon o zaštiti stanovništva od dejstva duvanskog dima, osim što predstavlja najidealniji primer kako zahvaljujući korupciji zdravstvenih radnika na međunarodnom nivou, te sistematskom spinovanju javnosti plasiranjem neistina, laži i izmišljotina može da se izazove odijum u javnosti i priprema terena kako bi se po svaku cenu "provukao" jedan ovakav nedemokratski i diskriminatorski zakon, s jedne strane, predstavlja pravi rasni zakon, a s druge, istovremeno diskriminatorski, ali ne prema pušačima, već prema celokupnom građanstvu, tako što se diskriminacija vrši - nečinjenjem.

U javnosti se malo zna da ova država povremeno potpisuje razne, često bezvezne međunarodne konvencije o svemu, svačemu a najčešće koječemu, ali se zato još manje zna šta od važnih međunarodnih konvencija nikada nije potpisala.

Tako je 2003. potpisana Okvirna konvencija Svetske zdravstvene organizacije o kontroli duvana, koju je skupština SCG ratifikovala 2005. godine, a kao deo njene primene donet je i postojeći zakon o pušenju, koji je donela Skupština Srbije preuzimajući obaveze iz međunarodne konvencije koju sama uopšte nikada nije ratifikovala. Konvencija predstavlja tipičan primer koji pokazuje da neke međunarodne organizacije rade samo kako bi same sebi dale na važnosti.

O tome da se odlučuje o makar čemu i da se koriste izmišljotine najbolje svedoči sledeći primer: u preambuli te konvencije konstatuje se kako je širenje epidemije duvana globalni problem, iz čega proizlazi da je pušenje zarazna bolest, što je notorna laž, jer i deca u zabavištu dobro znaju da se jedino zaraze šire epidemijom, što jasno pokazuje da ova konvencija predstavlja najordinarniju budalaštinu!

 

A ista država

 

Čitajući preambulu konvencije postaje jasno da su u njoj pobrkane babe i žabe. Jer, pored ostalih budalaština, zemlje potpisnice čak konstatuju kako su uznemirene zbog povećanja pušenja i drugih oblika potrošnje duvana među ženama i devojkama svuda u svetu i imajući na umu potrebu punog učešća žena na svim nivoima u donošenju i primeni političkih odluka i potrebu izrade rodno usmerene strategije za kontrolu duvana, te prema zemljama potpisnicama konvencije proizlazi kako je pušenje jedna vrsta mizoginije, jer sprečava puno učešće žena na svim nivoima odlučivanja itd. U stvari, čitava deklaracija se svodi na beskrajno razglabanje u prazno, a jedini član koji se zaista odnosi na problematiku pušenja je član 8 (Zaštita od izlaganja duvanskom dimu) u kojem se kaže:

1. Strane konstatuju da naučni dokazi nedvosmisleno potvrđuju da duvanski dim uzrokuje smrt, bolest i invalidnost.

2. Svaka strana usvaja i primenjuje u okviru postojeće nacionalne pravne nadležnosti definisane nacionalnim zakonima, i aktivno promoviše na drugim jurisdikcionim nivoima, usvajanje i primenu efikasnih zakonskih, izvršnih, administrativnih i/ili drugih mera kojima će se predvideti zaštita od izlaganja duvanskom dimu u zatvorenom radnom prostoru, javnom prevozu, na zatvorenim javnim mestima i, po potrebi, na drugim javnim mestima.

Sve bi to bilo krasno, tačnije smešno da nije tužno, a tužno je jer ista ova država, koja se tako predano stara o zaštiti stanovništva od duvanskog dima već sedam godina odbija da potpiše i ratifikuje Konvenciju o zaštiti od dejstva olova iz benzina, pošto je po svaku cenu želela da zaštiti monopol Naftne industrije Srbije, koja je zahvaljujući svojoj proizvodnji lošeg i nekvalitetnog goriva najveći zagađivač u čitavoj Srbiji. Samim tim, još je opasnija enormna zagađenost izduvnim gasovima koji su, prepuni kancerogenih materija, daleko opasniji po zdravlje stanovništva. Osim toga, apsolutno ništa se ne čini na zaštiti stanovništva od štetnog dejstva dima iz termoelektrana, čiji krematorijumi dimom i kiselim kišama danonoćno uništavaju i atmosferu i samo zemljište u velikom krugu, a dodatne površine zemljišta uništavaju se širenjem kopova i pepelišta. To, opet, zahvaljujući još jednoj štetnoj odluci - moratorijumu na izgradnju nuklearnih elektrana, čime je ugljarski lobi stekao privilegovani status, a u čije ime sada i građani ove zemlje ostaju bez kuće i oranica kako bi se proširili površinski kopovi lošeg i nekvalitetnog uglja! I dalje, širenjem pepelišta vrši se i dodatno radioaktivno zagađivanje, jer se spaljivanjem uglja u termoelektranama usput obogaćuje uranijum u pepelu, a u javnosti je gotovo nepoznato da se sedamdesetih godina XX veka uveliko razmatrala mogućnost komercijalne prerade pepela radi - izdvajanja uranijuma!

Apsolutno se ništa ne čini ni na zaštiti stanovništva od hemijskog zagađenja, o čemu najbolje svedoči grad Pančevo, čije se stanovništvo uz blagoslov države već decenijama sistematski truje najstrašnijim hemijskim zagađenjima iz kompleksa južne zone uz sve rašireniji rak pančevac odnosno galopirajući rak pankreasa, pluća i jetre koji u rekordnom roku ubija bolesnike. I nikom ništa!

 

Histerija

 

Iz svega ovoga jasno se vidi da je skandalozni zakon o pušenju, u stvari, najobičnija dimna zavesa kojom se zamagljuje bolna istina, činjenica da država, vođena strategijom nezameranja određenim strukturama namerno dopušta trovanje svojih stanovnika. Iako su čak i vrapci na grani upoznati s enormnim zagađenjem nastalim svim navedenim trovačkim delatnostima, pod prividom staranja o zdravlju stanovništva Ministarstvo zdravlja i Ministarstvo zaštite životne sredine, kao svoju najvažniju delatnost, organizovalo je zajednički zločinački poduhvat i svesrdno se zalagalo da se po svaku cenu progura zakon o pušenju, koji bi, navodno, trebalo da zaštiti građane od štetnog dejstva duvanskog dima.

Kako bi se sve to uspešno realizovalo, pokrenuta je masovna histerija, danima, mesecima i godinama su svi mogući mediji objavljivali razne rezultate brojnih "ciljanih", bolje rečeno, naručenih istraživanja sa očigledno još više ciljanim rezultatima kako bi se po svaku cenu dokazalo da je pušenje odnosno dejstvo proizvoda sagorevanja duvana najgora od svih mogućih bolesti, bolest zavisnosti i druge, a da u periodu pre donošenja, kao i posle njega apsolutno nijedan medij nije doneo kritički osvrt na zakon i sve njegove nedoslednosti i šikanirajući karakter.

Postavlja se pitanje šta ili ko, u stvari, stoji iza čitave te antipušačke kampanje i ko iz svega toga može da profitira. Odgovor je sasvim jasan, jer je očito da na međunarodnom nivou iza čitave ove kampanje stoje međunarodni narko karteli, u čijem je interesu da se po svaku cenu što više onemogući konzumiranje duvana i duvanskih proizvoda, i to pod izgovorom zaštite zdravlja nepušača kako bi se na taj način omogućila sve šira upotreba lakih droga: hašiša i marihuane, čija se dekriminalizacija na taj način po svaku cenu želi postići. Nažalost, iako se u javnosti misli da je duvanska industrija finansijski veoma moćna, odavno se zna da su narko karteli finansijski daleko moćniji i da nema toga koga neće potplatiti kako bi se postigao takav cilj. Kako bi se napravila antipušačka histerija, bilo je dovoljno potplatiti nekoliko vrhunskih novinara, naručiti i dobro platiti razna nameštena lekarska ispitivanja širom sveta i započeti pravu globalnu antipušačku histeriju.

Naravno, u sve to su se uključile i lekari raznih specijalnosti koji su histeriju stalno podgrevali pozivajući se na brojne izveštaje, od kojih nijedan nikada ništa decidirano nije mogao da dokaže u vezi sa pušenjem osim činjenice da u principu pušenje jeste štetno po zdravlje pa se sama ta činjenica koristila da se sve moguće i nemoguće bolesti respiratornih organa, srca itd., kao i s tim povezane smrti po svaku cenu pripišu jedino posledicama konzumiranja duvana.

Stoga je veoma licemerno ponašanje dela medicinskih radnika koji su po svaku cenu oboljevanje od karcinoma pluća pripisivali isključivo dejstvu duvanskog dima. Činjenica je da je pušenje štetno, ali je, takođe, činjenica da ljudi od kancera obolevaju, pre svega, zbog enormne zagađenosti industrijskim i izduvnim gasovima, koji su mnogo bogatiji kancerogenim materijama nego duvanski dim.

 

Ima mnogo pre nikotina

 

O kakvoj je zameni teza reč najbolje svedoči hipotetički primer. Kako se, na primer, kod pacijenta koji je u 75. godini života umro od karcinoma pluća, a koji je čitav život živeo u (maksimalno zagađenoj) Ulici 29. novembra u Beogradu i pušio 40 godina, može dokazati da je karcinom uzrokovan jedino pušenjem? Ili, kako se kod pacijenta koji 30 godina puši, a živi u neposrednoj blizini Rafinerije Pančevo može dokazati da je karcinom pluća dobio baš od posledica pušenja? Odgovor je jasan: ne može nikako!

Ali, zato je u javnosti gotovo nepoznato mnogo važnih činjenica o odnosu veličine zagađenja produktima sagoravanja goriva i duvana o čemu najbolje svedoči sledeći primer: ekvivalent zagađenju produktima sagorevanja jednog litra benzina je produkt sagorevanja jednog kilograma duvana odnosno - 1.200 cigareta. Postavlja se pitanje koliko vremena traje sagoravanje jednog litra benzina, a koliko treba da se popuši 1.200 cigareta. Osim toga, malo je poznato da duvanski dim učestvuje sa svega jedan odsto u ukupnom zagađenju.

Sledeći falsifikat koji se namerno podmeće javnosti jeste stvarna toksičnost nikotina: tačno je da je nikotin toksičan, ali se zato u javnosti uopšte ne zna da je dnevna letalna doza 50 mg. Štaviše, nikome namerno nije palo na pamet da postavi pitanje koliko bi onda cigareta pušač trebalo da popuši u toku dana kako bi se otrovao, a još je manje poznato da bi na dan trebalo popušiti 330 cigareta, i to onih full flavour, a ne raznoraznih lajt i superlajt.

Po svojim farmakološkim svojstvima, nikotin koji se inače svrstava u farmakološku grupu stimulansa najmanje je štetan. Ubraja se u red alkaloida među kojima su najjači: kokain, tein, kofein, solamin... Nikotina ima u krompiru, i to do tri odsto, i verovatno je pitanje vremena kada će nekome pasti na pamet da zabrani konzumaciju krompira ili patlidžana. Iako je u svetu odavno objavljena pozamašna knjiga od nekoliko hiljada strana u kojoj je do detalja opisano i objašnjeno šta se sve od jedinjenja nalazi u duvanskom dimu, našoj javnosti je plasiran pravi falsifikat: da se u duvanskom dimu nalazi čak 7.500 jedinjenja kako bi se pojačala antipušačka histerija. Istina je da su do sada identifikovana 4.863 jedinjenja, od kojih su neka prisutna u gotovo nemerljivim količinama.

Kada se pogleda sadržaj zakona, kao i ponašanje i izjave članova Komisije za prevenciju duvana, a još više njihova ostrašćenost i uživanje u moći koja im je odjednom dodeljena, čovek shvata da mu je u datim okolnostima daleko bolje da ode da ga leči veterinar, jer su veterinari, za razliku od većine medicinskih radnika, daleko humaniji, jer se ne takmiče u mrcvarenju pacijenata i uzimanju mita! Stoga uopšte neće čuditi ako sledeći korak koji pušače pogodi bude nošenje obojenih traka na rukavima, sa crtežom cigarete. U ovom slučaju, po nalogu narko kartela, u demokratskom svetu neki mali Adolfi su izmislili toplu vodu, pokrenuli antipušačku histeriju i svuda nametnuli nakaradne zakone koristeći kao izgovor nepostojeće pasivno pušenje, koje, navodno, ugrožava zdravlje svih pušača u okolini, pri čemu su prevideli samo jednu stavku: sastojci duvanskog dima u roku od nekoliko sekundi od izdisanja iz pluća pušača vezuju se sa kiseonikom iz vazduha i neutrališu!

 

Bizarno i glupo

 

Nedavno smo u jednoj TV emisiji imali priliku da vidimo i čujemo izvesnu dr Srmenu Krstev, predsednicu opskurne Komisije za prevenciju duvana Vlade Srbije, a samim tim i niz raznih bisera.

Nakazni zakon ima par pravih bisera, a prema onome kako je napisan, čini se da su ga pisali višestruki ponavljači pravnog smera iz nekadašnjeg usmerenog školstva. Tako, na primer, član 2, stav 7 Zakona,  definiše da je "javni prostor... svaki zatvoreni prostor dostupan građanima, odnosno namenjen zajedničkoj upotrebi, bez obzira na vlasništvo nad tim prostorom kao što je prostor u kome se obavlja delatnost državne uprave ili lokalne samouprave, zdravstvena zaštita, vaspitanje i obrazovanje, društvena briga o deci, socijalna zaštita, kultura, sport i rekreacija, ugostiteljstvo i turizam (restorani, kafići, klubovi, diskoteke i dr.), mediji i prostor u kome se obavlja snimanje i javno emitovanje, kao i svaki prostor za sastanke i javna okupljanja građana, objekti u kojima se obavlja trgovinsko uslužna delatnost, kladionice, kockarnice, igračnice i druge prostorije u kojima se obavlja delatnost igara na sreću, kao i svaki povezani i drugi pripadajući zatvoreni prostor kao što su hodnici, liftovi, stepeništa, predvorja, zajedničke prostorije, toaleti, čekaonice, kantine, pomoćni objekti, magacini, garaže, službena vozila za prevoz ljudi ili robe i dr.

Međutim, tome je direktno kontradiktoran član 3, stav 2: Pušenje je zabranjeno i u prostoru koji se u smislu ovog zakona ne smatra zatvorenim prostorom, a koji je funkcionalni deo prostora u kome se obavlja delatnost zdravstvene zaštite, vaspitanja i obrazovanja, društvene brige o deci, socijalne zaštite, uključujući i dvorišni prostor, kao i otvoreni prostor za održavanje pozorišnih, bioskopskih i drugih vrsta predstava.

Potom se postavlja nekoliko pitanja: da li to znači da će ubuduće učenici moći da puše u WC-u škole, a nastavno osoblje neće moći ni u dvorištu, jer je dr Srmena Krstev izjavila da se na otvorenom prostoru neće pušiti, jer te ustanove moraju da budu primer i edukacija drugima, kao i kako nekome može da škodi duvanski dim, na primer, na rok koncertu na beogradskom Ušću?

Član 3, stav 5 takođe je diskriminatoran u smislu kršenja ravnopravnosti građana jer se, kako je to navela dr Srmena Krstev, diskriminacija vrši kako bi se dao primer svima ostalima:

Izuzetno od stava 1. ovog člana poslodavac može u zatvorenom radnom prostoru da odredi posebnu prostoriju isključivo za pušenje u kojoj se ne može obavljati delatnost poslodavca i na kojoj je obaveza da istakne znak da je pušenje u toj prostoriji dozvoljeno, osim u zatvorenom radnom prostoru u kome se obavljaju sledeće delatnosti: državna uprava i lokalna samouprava, zdravstvena zaštita, vaspitanje i obrazovanje, društvena briga o deci, socijalna zaštita, kultura, sport i rekreacija, proizvodnja i promet lekova, proizvodnja, smeštaj i promet životnih namirnica, društvena ishrana, mediji i prostor u kome se obavlja snimanje i javno emitovanje, sastanci i javna okupljanja građana.

Naravno, pošto je zakon nakaradno napisan, odmah je započeta i nakaradna primena tako da su se sada pojavila tumačenja da se čak ne sme pušiti ni na ulici ispred nekih muzeja u Beogradu pošto su eminentni muzejski pravnici trotoar proglasili za prostor muzeja.

 

Turistički slučaj

 

Što se tiče pušenja u ugostiteljskim objektima, od najnormalnije stvari odnosno podeli na pušački i nepušački deo napravljen je pravi pravno-tehnički galimatijas koji bi trebalo posebno da se analizira te ćemo ovde samo postaviti nekoliko najzanimljivijih bisera: šta se, na primer, dešava s objektom od 80,5 kvadrata i sličnim površinama, jer su već zabeleženi slučajevi da su vlasnici namerno fizički smanjivali lokale kako bi površina umanjenog lokala bila ispod 80 kvadrata, što automatski znači da nije obavezna fizička podela lokala na pušački i nepušački deo! Dalje, pošto je prema izjavi dr Srmene Krstev glavni problem to što se u ugostiteljstvu jede, pije i puši, zakonodavac je u članu 6, stavu 2 Zakona čak i to onemogućio:

U posebno određenoj prostoriji namenjenoj isključivo za pušenje iz stava 1. člana ovog zakona ne može da se služi i konzumira hrana ili piće, odnosno ne sme da se obavlja bilo kakva delatnost.

Bilo bi veome zanimljivo videti kako u nekom prostoru može da se puši, a istovremeno ne sme da se obavlja bilo kakva delatnost, pa dakle ni pušenje.

Besmislicama je posebno bogat član 8 Zakona koji se bavi ugostiteljskim objektima za smeštaj. Tako se, na primer, odmah postavlja pitanje kako na zdravlje nepušača može delovati činjenica da je u toj hotelskoj sobi prethodni gost dan ili dva ranije pušio? Da li se time potvrđuje nagađanje da se sobe ne čiste i ne peru nakon odlaska gostiju? Da li činjenica da je u nekoj sobi boravio pušač izaziva ugrožavanje nečijeg zdravlja? Najveći biser ipak je stav 4, člana 8 koji predviđa da je pušenje dozvoljeno ako "soba ima plafon i ako je, osim što ima vrata i prozore, potpuno zatvorena sa svih strana tvrdim zidovima od poda do plafona".

Prema onome kako je sročen ovaj stav Zakona, izgleda da su njegovi autori zabunom izašli iz sobe mekih zidova, bez vrata i prozora. Po izlasku su im skinuli neku čudnu košulju i pošto su im ruke utrnule (od te košulje), dali su im da pišu. Pošto su oni, boraveći u toj sobi bez pogleda otkrili epohalno arhitektonsko otkriće odnosno sobe a samim tim i zgrade koje nemaju plafon i koje nisu sa svih strana zatvorene tvrdim zidovima iz čega proizlazi da postoje sobe odnosno zgrade bez zidova ili sa mekim zidovima, njihovo apstraktno pisanije je naišlo na oduševljenje umetničkih, literarnih duša u vladi. Ipak, pošto je u ovom smislu zakon krajnje nedorečen mora se amandmanom detaljnije pojasniti kakve su to sobe koje imaju meke zidove, da li su to možda nekakvi baloni na naduvavanje, šatori ili kuće od slame ili trske?

Pošto je članom 9 regulisan smeštaj u posebnim ustanovama pri čemu je "pušenje dozvoljeno u prostorijama u kojima borave: 1) korisnici ustanova socijalne zaštite za smeštaj nepokretnih i teško pokretnih lica, osoba s invaliditetom, duševno obolelih lica, kao i lica koja su ometena u razvoju; 2) pacijenti specijalnih bolnica za lečenje psihijatrijskih bolesti, odnosno pacijenti psihijatrijskih odeljenja; 3) korisnici ustanova i odeljenja za palijativnu negu... lica u istražnom postupku, odnosno lica kojima su izrečene zavodske sankcije propisane zakonom" izgleda da građani treba da završe ili u ludnici ili u bajboku kako bi mogli neograničeno da puše pri čemu se istovremeno krše prava zaposlenih u napred navedenim posebnim ustanovama jer oni nemaju prava da puše u radnim prostorijama u kojima borave!

 

Anonimni genijalci

 

Nakon čitanja svih tih budalaština postaje jasno da je jedini razlog za donošenje i sprovođenje ovog zakona jasno vidljiv u članu 18 Zakona, a to je doživotno nameštanje honorara opskurnim članovima još opskurnije Komisije koja se bavi gromoglasno formulisanom društvenom brigom za zdravlje u Republici Srbiji i zaštitom stanovništva od izloženosti duvanskom dimu.

Postavlja se pitanje po kom mentalnom kriterijumu su za članove Komisije za prevenciju upotrebe duvana uopšte izabrani zdravstveni radnici i drugi saradnici za koje do sada niko nikada nije čuo. S obzirom na činjenicu da se sredstva za rad Komisije za prevenciju upotrebe duvana obezbeđuju iz budžetskog fonda, i tu je verovatno odlučujući bio faktor stranačke pripadnosti.

Štaviše, kako bi se skrenula pažnja sa daleko važnije problematike, pre svega, katastrofalnog stanja u zdravstvu Srbije, o čemu najbolje svedoči činjenica da je i ministar zdravlja otišao da se leči u Nemačkoj, primena ovog zakona postaje apsolutni prioritet te se za njegovo sprovođenje angažuju sve moguće i nemoguće inspekcije: zdravstvena, sanitarna, inspekcija nadležna za lekove, prosvetna inspekcija, inspekcija rada, tržišna inspekcija, turistička inspekcija, inspekcija za preventivnu zaštitu, koje se inače "ubijaju" od rada!

Na kraju, postaje jasno da bi pod hitno trebalo osnovati još nekoliko inspekcija specijalno zbog ovog i još nekih zakona: pre svega, psihijatrijsku inspekciju da proveri mentalno zdravlje autora zakona, inspekciju za zaludne, da proveri rad raznih zaludnih popova koji pišu besmislene zakone, ali je i bez tih dodatnih ispitivanja sasvim jasno da su građani Srbije po običaju dobro popušili.

 

 

 

 

 

 

Pismo jednog građanina Bora

 

 

Zovem se Nebojša Cvetković i živim u Boru već 46 godina. Upućujem kritiku na Zakon o zaštiti stanovništva od duvanskog dima (u daljem tekstu ZOZSODD).

Obrazloženje: Živeti u gradu kao što je Bor često znači živeti uskraćen za elementarno ljudsko pravo - pravo na disanje. Kada dim iz borske topionice "padne" na grad, vi od njega ne možete pobeći ili se sakriti, jer je prisutan svuda i morate ga udisati ili otići iz grada. O sastavu i štetnosti tog dima neću davati komentare, dugo bi trajalo, ukratko - to je strašno! Stanovnici Bora su ovome izloženi više od 100 godina i država nikada nije preduzela ništa da ih zaštiti.

Šta je sa Zakonom o zaštiti stanovništa Bora i okoline od štetnosti topioničkog dima? Taj zakon je trebalo da bude donet pre više decenija, ali je državi bilo skupo da plati japanske filtere koji su nuđeni još sedamdesetih godina prošlog veka itd. Ljudi su, izgleda, jeftiniji?! Svojim očima sam kao dete gledao kako, kad je velika koncentracija dima u centru grada, na zemlju padaju ošamućeni vrapci koji su leteli kroz taj dim i koprcali se u parku gde sam se igrao i odrastao! Danas živim u delu grada gde je koncentracija dima manja, ali po statističkim podacima, dim pada više od 150 dana godišnje. U tom dimu mi spavamo, živimo i radimo.

Znači, više od 100 godina ignoriše se problem elementarnih ljudskih prava u Boru, a sad država nastupa sa ZOZSODD!? To je u najmanju ruku iritirajuće, poražavajuće i ponižavajuće... Apsolutno je apsurdno nekome ko često nema čist vazduh da udahne, već je primoran da se truje ako hoće da živi, pričati o štetnosti duvanskog dima i pretiti ZOZSODD-om i time vređati inteligenciju i logiku svih građana sa ovog područja...

S poštovanjem,

Nebojša Cvetković, Bor

 

(sa sajta RTV Prva)

 

 

 

 

Budale

 

Nedavno je u jednoj TV emisiji gledaocima definitivno potvrđeno da lekari, zagovornici zabrane pušenja, najčešće pojma nemaju o čemu govore. Naime, tamo je iznet slučaj odnosno primer jednog lekara, medijski poznatog naturača tableta sa germanijumom 132, koji je javnost upoznao sa svojim epohalnim otkrićima da pekinezeri nastaju tako što se normalni kučići zatvaraju u specijalne komore u koje se upumpava duvanski dim, kao i da cigarete sadrže radioaktivni polonijum.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane