Natrag

Tabloid istražuje

Tabloid istražuje

Crveni fes: Islamizirani Albanci u službi okupatora Balkana

 

Domet konja njihovih

 

Albanski terorizam je evidentna činjenica poznata širom sveta. Otkad su se islamizirali, pod turskom zastavom, oni su terorisali ne samo nealbansko hrišćansko stanovništvo na teritoriji današnje Albanije već i stanovništvo susednih zemalja i naroda, širom Balkana, Evrope, pa i u Aziji, u Jemenu, pa i u Africi, gde god ih je pozvao turski sultan i islam

 

Piše: Dr Kaplan Burović, akademik

 

Rezultat albanskog terorizma su pljačke, rušenja i paljenje čitavih gradova i pokrajina. Teroristi su stavljali pod nož i mlado i staro, i muško i žensko. Koliko za primer, spominjemo grad u Južnoj Albaniji Voskopolje, nastanjen Vlasima. Tu je i Cetinje, srednjovekovna prestonica Crne Gore, koju su isto tako poharali, spalili i poubijali sve one koji su im dopali u ruke. Navodimo i makedonski grad Kruševo, pa Mavrovo, gde su učinili isto, kako pod turskom zastavom, tako i pod zastavom italijanskih i nemačkih fašističkih okupatora. Skopski biskup Matija Mazarek (za koga Albanci tvrde da je bio njihov, Albanac!), videvši zločine ovih Albanaca po Kosmetu, obratio se papi sa molbom da mu dozvoli da njegovoj liturgiji doda molitvu Bogu: "Ab albanensibus libera nos Domine!" (Spasi nas, Bože, od Albanaca!).

 

Neće nezavisnost

 

Otkad su se muslimanizirali, kroz vekove i kroz sva zbivanja na Balkanu, Albanci su bili isukani mač okupatora Balkana, protiv svih naroda, pa i protiv samih Albanaca koji su se borili za nacionalno oslobođenje.

Sami albanski naučnici priznaju da su preporod i nacionalizam, borba za nacionalno oslobođenje Srba i Grka rezultat njihovog nacionalnog sazrevanja i nacionalnih težnji, kao neophodna želja za oslobođenje; dok kod Albanaca jedan takav preporod, takvo sazrevanje i jedna takva težnja, želja - po njihovom samopriznanju - nije postojala, jer su se kroz vekove zajedničkog života sa Turcima integrisali i slili s njima, sa turskim okupatorom svoje domovine, a preko zajedničkog islama. Od izraza "Musliman sam elhamdurilah!", oni su poslednjih decenija turske okupacije prešli na "Turčin sam elhamdurilah!"

Godine 1915, znači tri godine pošto im je Turčin Ismail Kemal razvio albansku zastavu i proglasio im nezavisnost Albanije, Albanac Hadži Ćamili (Haxhi Qamili), sred Tirane gazi nogama tu zastavu, cepa je, pali je i veša, strelja i masakrira svakog Albanca koji traži otcepljenje Albanije od Turske. Tih dana su i poslednje hrišćanske porodice Albanije bile prinuđene da izjave da prelaze u islam da bi se spasili pogroma Hadži Ćamila. Ne samo njegovim Albancima već i hrišćanima drugih naroda Albanije, Srbo-Crnogorcima, Makedoncima, Vlasima i Grcima, on će nabiti na glavu crveni turski fes, koji je i sam nosio. Sa svojim hordama muslimanskih fundamentalista on je marširao protiv Drača (današnji Durrës), tadašnje albanske prestonice, gde se odlukom velikih sila bio ustoličio kao vladar Albanije nemački knez Vilhelm Fid (Vilhelm Wied). Vojne snage Kraljevine Srbije bile su te koje su mu se isprečile, likvidirale bande Hadži Ćamila i spasle albanskog sovrana, kneza Vilhelma Fida.

Srbija je i prva zemlja na svetu koja je zvanično priznala Albaniju kao nezavisnu državu, poslala u Drač i svog prvog ambasadora, pa je štampala u svojoj štampariji i prvi bukvar albanskog jezika nakon proglašenja nezavisnosti, koji je na konjima prenet u Albaniju, kako bi albanska deca učila prva slova svog jezika. Naglašavamo da je i prvu školu na albanskom jeziku otvorio Srbin Dositej Obradović, mnogo vremena pre proglašenja nezavisnosti Albanije. Pa dodajemo i ovo: i prvu reč na albanskom jeziku napisao je za Albance Albanije Srbo-Crnogorac iz Drača Pavle Anđelić (XV vek).

 

Sinovi orla

 

U brazdi islamiziranja i turciziranja, Albanci su napustili i svoje srednjovekovno ime Arben (Arbanas) i počeli, po turskom primeru osmanlije (na turskom jeziku sinovi orla) da se nazivaju šćiptari (shqipetari, na albanskom jeziku, takođe, sinovi orla).

Od davnina veoma zaostali, bez pisma i bez knjiga, bez svojih vladara i bez svojih sveštenika, bez svoje crkve i bez svog nacionalnog obrazovanja, vaspitanja, oni su bili kao slamka među vihorovima i priklanjali su se svakome ko ih je primio u svoje redove, pod svoju zastavu. Tako su zaboravili i svoje etničko ime kojim su stigli na Balkan i u Mat, oblast današnje srednje Albanije, iznad Tirane, gde su, po nazivu te oblasti Albanon (od keltskog plemena Albanoi!), počeli da nazivaju sebe Arban, kao što su se i Srbi, po imenu antičke oblasti Makedonija, nazvali Makedonci.

Albanci su se tako 1043. godine, kao najamnici, svrstali i pod zastavu dračkog kneza Srbina Đorđe Manijaka i pošli kuda ih je on vodio, uvodeći ih ovako u istoriju. Do tada svet nije znao da ovi Albanci postoje.

Kad su nacionalno osvešćeni Srbi pošli u napad protiv turskog okupatora i počeli da oslobađaju svoje pokrajine, Vatikan i Beč se uznemiriše od napretka pravoslavnih Srba, pa su odmah mobilisali svoje "naučnike" da izmisle tobožnje poreklo Albanaca od Ilira, pa i od Pelazga, da mobilišu te Albance pod tom zastavom i da ih suprotstave Slovenima (Srbo-Crnogorcima i Makedoncima), pa i Grcima, Vlasima, isto tako pravoslavnima, te da ih tako, za svoje ciljeve, upotrebe kao topovsko meso.

Tadašnji retki albanski intelektualci, koji su se školovali po tuđim školama, pa u većini nisu ni znali albanski jezik, a nisu ni živeli u Albaniji, jer se većina njih nije ni rodila u Albaniji, ne sumnjajući ni u šta loše, prigrlili su hipotezu o njihovoj autohtonosti i poreklu od Pelazga i Ilira, pogotovo pošto je ona odgovarala težnjama i stremljenjima albanske feudo-buržoaske klike. Ova se formirala pod turskom zastavom i pretendovala, kako kaže albanski književnik Setrio Spase, da je njihova Albanija sve dokle je gazilo kopito njihovog konja.

Ti intelektualci su počeli  sa propagandom, i to preko svojih knjiga ne samo na albanskom već i na stranim jezicima, pa su uspeli da njihovom hipotezom o autohtonosti i pelaško-ilirskom poreklu preplave i indoktriniraju ceo svet, ne samo svoje Albance već i Srbo-Crnogorce i Makedonce.

Rezultat je stvaranje 1913. godine Veeeeelike Albanije, u koju su velike sile okupile teritorije Grka, Vlaha, Makedonaca, Srba, pa i glavni srednjovekovni grad Crnogoraca Skadar. Osiljeni ovim, oni se mobilišu sa pretenzijama da je ceo Balkan njihov, njihova pelaško-ilirska prćija, do samog vrha Lovćena i do same Avale i obala Dunava i Save. Za sada! A kad budu naučili da plivaju, sigurno će pretendovati i na teritorije preko Dunava i Save, pa i preko Jadranskog mora, jer i tamo ima Albanaca. Ne mari ništa ako nisu muslimani, jer je Hadži Ćamil ostavio za sobom sinove, koji će i njima nabiti na glavu crveni turski fes, islamizirati ih i regrutovati pod svoju zastavu islama i Kur'ana.

 

U ime demokratije

 

Do dana otcepljenja Albanije od Turske, albanski terorizam se zasnivao na islamskoj veri i fundamentalizmu. Od proglašenja nezavisnosti naovamo, njihov se terorizam zasniva ne samo na islamskom fundamentalizmu već i na njihovoj falsifikovanoj istoriji, na njihovoj tvrdnji da su autohtoni, genealoški sledbenici Ilira i Pelazga.

Ovi Albanci otvoreno, preko svojih "studija", brošura, knjiga i knjižurina traže da se povuku sa Balkana svi drugi narodi. Akademik, prof. dr Mark Krasnići piše doslovno da su njegovi Albanci na svome svuda širom Balkana, dok im vlastodršci Jugoslavije, sred Beograda, godine 1969. dadoše i tapiju Kosmeta, pa i čitave Jugoslavije, indoktrinirani hipotezom o autohtonosti ovih Albanaca i o njihovom poreklu od Pelazga i Ilira.

I dok su pojedini Albanci počeli da se osvešćuju, da se povlače i da javno, pošteno priznaju da nisu ni autohtoni, niti Iliri, ponajmanje Pelazgi, vlastodršci Srbije, Makedonije i Crne Gore nastavljaju da ih tretiraju kao autohtone, kao genealoške sledbenike Ilira i Pelazga. Sledstveno tome, a u ime nekakve "demokratije", dozvoljavaju im da čine što im drago po pokrajinama Srbije, Makedonije i Crne Gore, da nas šikaniraju i terorišu svakako, da nas primoravaju da napuštamo naša iskonska ognjišta, kostima naših najboljih sinova zasađena i krvlju njihovom natopljena, u večitim borbama za oslobođenje od svakojakih okupatora. Između ostalih i od tih Albanaca, koji su uvek bili i ostali njihov isukani mač, koji su oduvek bili i ostali dostojni molbe, koju je uputio Bogu biskup Mateja Mazarek.

Dokle će ova izbezumljenost trajati?! Sigurno dok nama budu vladali izbezumljeni!

 

 

 

 

 

 

Albanci su bili isukani mač okupatora Balkana, protiv svih naroda, pa i protiv samih Albanaca, koji su se borili za nacionalno oslobođenje.

 

 

 

Prvu reč na albanskom jeziku napisao je za Albance Albanije Srbo-Crnogorac iz Drača Pavle Anđelić u 15. veku.

 

 

 

I dok su pojedini Albanci počeli da se osvešćuju, da se povlače i da javno, pošteno priznaju da nisu ni autohtoni, niti Iliri, ponajmanje Pelazgi, vlastodršci Srbije, Makedonije i Crne Gore nastavljaju da ih tretiraju kao autohtone, kao genealoške sledbenike Ilira i Pelazga.

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane