Natrag

FELJTON

 

FELJTON

Karsten Alnes: Roman o sarajevskom atentatu 1914. godine (4)

 

Dan za umiranje

 

Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje delove romana "Nemoj da mi umreš, Sofija" Karstena Alnesa, koji je s norveškog preveo Predrag Crnković.

U knjizi su predstavljeni događaji koji su se desili 28. juna 1914, od ranog jutra pa do jedanaest sati i pet minuta, i zasnivaju se na brojnoj i obimnoj literaturi o uzrocima koji su doveli do Prvog svetskog rata. Mnogo toga što se dogodilo i dalje je nerazjašnjeno, a verovatno će tako i ostati. Delimično zbog haosa koji je nastao posle ubistva austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferninanda, a delom i zbog toga što su važne informacije zadržane u tajnosti

 

....

 

Kakav srećan dan! Sunce je sijalo i pržilo, ljudi pored puta su slavili; bila je dvostruko uzbuđena zato što je osećala šapat novog života na putu; to je bilo volšebno, dar više sile, što ona ni na koji način nije zaslužila ta, kako bi i mogla.

Franc je, takođe, izgledao veoma zadovoljan i srećan, a generalni guverner isto onako srdačan kao tokom večere prethodnog dana rekao joj je imena nekih od minareta koji su se dizali uvis u zlatnom sjaju. Obronci planina oko njih, čempresi i topole, prelivali su se u zelenilu. Toplota leta i svo to zelenilo behu umiljati izrazi nežnosti kao da ih i sam predeo pozdravlja svojim najlepšim ruhom. Crno-žute zastavice na kolima veselo su se vijorile na vetru. Kubeta, crkveni tornjevi i minareti činili su špalir automobilskoj povorci, koja je sada prolazila pored stare džamije, podignute još 1560. godine, najlepše u gradu, kako joj je Poćorek rekao.

Duž Apelove obale stajali su ljudi u gustoj gomili i vikali: "Živeo!", "Živeo!" S prozora su visile slike Franca Ferdinanda, a pozlaćeni policijski šlemovi blistali su na suncu. Ljudi su se smejali i mahali zastavama i transparentima, a sve vreme su počasni plotuni izdaleka odjekivali. U lepom vrtu pivnice Paviljona koji se graničio s Apelovom obalom, svi gosti su ustali sa svojih stolova i povikali: "Uraaa" kada je motorizovana kolona prošla. Zla sreća je morala biti daleko!

Nekoliko orkestara je bilo na trgu i na drugim otvorenim mestima, pozdravljajući goste vedrim marševima. Provezli su se pored novih mostova i zgrade pošte, podignute u najlepšem bečkom stilu. U celini uzev, fasade u ovom, zapadnom delu Sarajeva, Sofiju su veoma podsećale na Beč i Prag. Narodno pozorište, koje se nalazilo odmah do pošte, zapravo je imitiralo firentinski renesansni stil. A to su činile i mnoge veličanstvene zgrade u Beču, bile su replike ili kopije, pseudostil. Ništa nije autentično, rekao je urednik časopisa Baklja. Na njeno iznenadenje, Franc je veoma cenio tog pisca.

Automobili su se sijali, motori su kašljucali i odavali vonj benzina, a povorka je ponosno vozila po suncu duž zidova i trotoara koji su pratili reku prema istoku. Fon Harak je bio očigledno oduševljen time što je vlasnik automobila, kao i istaknutim putnicima.

"Braća Graf iz Beča počeli su da konstruišu taj tip automobila već 1895", rekao je. "Tada je to bio revolucionarni model, nesumnjivo najrevolucionarniji auto na svetu."

Franc ga je skeptično pogledao. "Zar i Austrijanci mogu da naprave nešto revolucionarno u tehnici? Pa da, možda revolucionarno, ali ne previše?" Fon Harak se nasmešio ovoj dobronamernoj ironiji.

Ali to je bio i praznik njihove ljubavi, pomislila je Sofija. Franc je mogao sebi da dozvoli i nešto tako. "Prvi takav automobil imao je cilindar od 400 kubnih centimetara i imao je tri i po konjske snage. Ali razvoj je tekao brzo".

„Aha, je l' te?" Franc nije izgledao previše zainteresovano.

"Da, ovaj čuveni auto u kojem se sada vozimo. A čuven je zbog..."

"Samo ne previše čuven", prekinuo ga je Franc.

"Ne, nije baš. Ovaj ima četiri cilindra od po 5,8 litara i 32 konjske snage. A to je nešto drugo, zar ne?"

"Veoma je udoban kada se u njemu sedi", rekla je ona.

Zagrmelo je i zaštektalo oko nje, povici iz zatalasanog ljudskog okeana pomešali su se sa počasnim topovskim salvama, brektanjem motora i pleh muzikom. Pokušala je da mahne i levo i desno u toj zaglušujućoj buci. Oštar udar, novi jak zvuk, pritisak vazduha. Da li je to pukla guma na automobilu iza njih?

 

Nedeljko

 

Danas treba da umre. Nedeljko upali sveću na stočiću pored kreveta i pogleda na sat. Četiri sata. U grudima ga je čupalo. Napolju rominja, bez prestanka. Nečujna kišica. Svi u kući spavaju - roditelji, baka, braća i sestre. Probudiće se u danu za koji misle da je sasvim običan. Sada je kod kuće u Sarajevu, kod roditelja. Do pre samo mesec dana živeo je u Beogradu sa još dva druga; prošle godine su otišli od kuće, iz potlačene Bosne, da se pridruže srpskim borcima za slobodu koji će srpskoj državi vratiti sveto Kosovo. Odbili su ih svu trojicu, ali su zato dobili još važniji zadatak. Zato su se vratili u ovaj grad koji su tada napustili. Oslušnuo je.

   Budi sada jak. Budi čovek. Došao je dan. Ovo će se okončati, ovo je jedinstvena vrtoglavica života, zrak, svetlo, oblaci i devojačka lica. Sutra neće osetiti ništa od toga. Nemi, crni, ružni razjapljeni ambis, ništavilo, zauvek će ga progutati. Na trenutak je nešto kriknulo u njemu. Bio je tako mlad, ni devetnaest godina nije imao! Ali videće oni! Neće ga se postideti, neće vala.

Pre ili kasnije, svi će umreti. Pre ili kasnije. Držao se toga, pokušavao je da to sebi utuvi u glavi. A njegov čas će u svakom slučaju doći brzo. Oni koji su patili od bolesti, koja se u poslednjih godinu dana duboko uvukla u njegova pluća, imali su samo jedna izlaz, a smrt se po pravilu nije dugo nećkala. Prvo je goreo od vrućice, mogao si ruku da opečeš na njegovom čelu, a onda bi naišla ledena jeza, od koje bi se tresao kao pokislo mače. Kristalno jasan pogled parao mu je mozak. Sve mu se razotkrilo.

U takvim trenucima znao je da vidi jasnije, da je izabran. Znojio se i smrzavao, slavio i drhtao, prizori i košmari su se smenjivali i oduzimali mu dah. Krv bi odmah usledila. Uvek krv. Crna poput burgunca, gusta, skorela u maramici i na rukavima košulje kada bi iznenada navrla.

Trifko i Gavrilo, koji su - pretpostavljao je - takođe sada budni ležali pre nego zora probudi grad, patili su od iste boleštine. Ona ih je i činila duhovnom sabraćom, hrabrim ratnicima koji se ne klanjaju smrti, naprotiv - bili su neranjivi zato što su već bili na putu bez povratka.

Ali bolest je nosila i teret sramote; njegovi roditelji nisu hteli da se za nju zna i pokušavali su da od rodbine i prijatelja sakriju da im je sin zaražen tom bedom koja uništava pluća i koja, pre svega, napada siromahe; naročito hara među Ciganima, belim i crnim bez razlike, a i među poljodelcima gore u planinama. Majka je žarko želela da ga pošalje u neki sanatorijum u Dalmaciji da tamo pokuša da se nadiše svežeg vazduha, jede onako kako su lekari preporučili i dobije propisno lečenje. Ali novac - odakle im za to?

U listu Bosanska pošta pročitao je da neki nemački lekar pronašao male, oku nevidljive bakterije koje uzrokuju tu pošast, i možda bi sada mogli da pronađu i lek koji bi ga izlečio. Ta misao bi mu povremeno dolazila, poput zraka svetla. Ali da li je želeo i dalje da živi na ovom svetu? Prineo je dlanove grlu, limfni čvorovi su bili bolni, a noćas mu je crveni gnoj tekao telom poput divljih uboda.

Sveća je bacala titravu svetlost preko stolice na koju je okačio svoje novo odelo. "Da li si to kupio odelo?", pitala je majka. "Odakle ti novac?" Njen pogled je izražavao zebnju i zabrinutost. A otac je po običaju sa neodobravanjem vrteo glavu.

Nije im odgovorio. Nije znao odakle je stigao novac; ni on nije znao, već mu je učitelj Danilo dao kovertu s novčanicama. Ostali, ili bar dva njegova prijatelja, takođe su dobila po koverat. To je bila isplata za zadatak koji treba da izvrše. Predujam koji su im dali oni kojima su se prodali.

Ustao je, otišao u kuhinju i sipao čašu vode; bila je friškog ukusa i prijala mu je. Napolju je bio mrkli mrak. Još nije bilo ni nagoveštaja svetla. Dan se otezao. Možda nikada neće ni svanuti. Možda je sve ovo samo san?

U ormanu je bio eksploziv; i ostala dvojica su imala pištolje brauning, model FN, kalibra 7,65 milimetara, koje će danas nositi ispod sakoa kada budu otišli u grad. Dobro se sećao dana kada su se on i dva druga u srpskoj prestonici prvi put našli s agentom organizacije Crna ruka, pre dva meseca. Sastali su se u parku. Agent, inače major, desna ruka vođe te tajne organizacije, dao im je revolver i municiju, svakom ponaosob, i naučio ih kako da rukuju oružjem. Sledećeg dana sva četvorica su se našla u udaljenom mestu, u istom parku, i sva trojica su vežbala da pune revolver, da nišane i pucaju u panj za koji im je čovek u civilu (crni sako, crne pantalone) rekao da zamisle kako je to austrijski vlastodržac. Svi su bili članovi Mlade Bosne; sanjali su o tome da Srbi upravljaju Bosnom a da se Austrijanci proteraju, hteli su slobodu i bili su ponosni što pripadaju narodu koji je odnegovao tolike junake koji su se oružjem u ruci borili protiv ugnjetača, protiv Turaka i Austrijanaca, protiv zemljoposednika i bogatuna. Bili su spremni i da polože život u toj borbi. Drugi junaci su to isto učinili i njihova imena bila su zapisana u istoriji zlatnim slovima. Jedan od njih, student, pokušao je da ustreli pređašnjeg generalnog guvernera vojvodstva, na Carevoj ćupriji, ovde u gradu, pre samo četiri godine. Ali promašio je sa svih pet hitaca, a šestim metkom je ubio sebe, ili ga je možda policija dotukla kundacima, odmah posle pokušaja atentata.

Srpski patriota i pisac, vođa organizacije Crna ruka u Bosni, napisao je knjigu o pokojnom studentu, Smrt jednog heroja, i sva trojica su je pročitala. Podgrejavajući maštu jedan drugome, ostali su euforični zbog izgleda da postanu besmrtni, da urežu svoja imena u nebeski svod, tako da će ih svi zauvek pamtiti. Nekoliko puta obišli su junakov grob na jednom gradskom groblju.

 

Ugnjetač

 

Svu trojicu su izbacili iz gimnazije, jednog zato što je nasrnuo na jednog nastavnika, a ostalu dvojicu zbog toga što su učestvovali na zabranjenim demonstracijama za srpsku stvar. Sva trojica su pobegla od kuće u Beograd, ne znajući jedan za drugog, da bi se prijavili u srpske oslobodilačke jedinice koje su se borile, rame uz rame, s regularnom srpskom vojskom protiv Bugara i Albanaca, da bi povratili stare, svete srpske zemlje. I svu trojicu su odbili - zbog mladosti i uznapredovale bolesti - a onda su se sreli i počeli provoditi vreme zajedno kao bosanske izbeglice i gorljivi rodoljubi. Dok su stanovali u srpskoj prestonici Nedeljko je primio pismo, s novinskim isečkom, u kojem je pisalo da prestolonaslednik Franc Ferdinand treba da poseti Sarajevo 28. juna.

Niko se sada ne seća ko je prvi predložio. Rečeno je tek onako, možda kao šala, možda kao izraz mladalačke svemoći. Ali, rečeno je, i niko se nije pobunio. Jedan drugog su podbadali i podjarivali; bilo je to kao nestvarno, samo igra. Međutim, onda je agent, major iz Crne ruke, napravio s njima ugovor. To je došlo kao otkrovenje, samo od sebe, čarobna mogućnost da učini nešto veliko što će za sva vremena biti urezano u pamćenje naroda, u priče koje će se pričati za kafanskim stolovima, i uz lonac gulaša u seoskim blagovaonicama, među studentima i zanatlijama, možda i u legendama i epovima, tako da će se o njima pevati u magijskim narodnim baladama i uspavankama, i glas o njima nikada neće zamreti. Strani okupatori i neprijateljske sile mogu zauzeti planine i njive, gradove, luke, mostove i druge strateške tačke, ali nikada im ne mogu oduzeti narodne pesme o hrabrim junacima koji su se borili za slobodu.

Prestolonaslednik je bio simbol austrijskog ugnjetača. Njih trojica su odlučila da oslobode otadžbinu od sramote koju im je naneo. Nedeljama su o tome razgovarali po čitavu noć. Gavrilo, seoski momak s planina u Hercegovini, Trifko, popin sin iz gradića Pale, tri kilometra od Sarajeva, i on, gradsko momče Nedeljko, sin kafedžije upravo iz Sarajeva.

Danas će on postati mučenik. Odelo mu je visilo na stolici. Žuta kravata, takođe, kupljena za novac koji je dobio kao predujam, blistala je preko sakoa. Treba da izvrši uzvišeno delo i zakleo se životom da će ispuniti dužnost.

Sve je počelo u Beogradu. Pre tačno mesec dana, on i njegova dva druga sastali su se s čovekom u tamnom odelu i sa crnom kapuljačom u nekom starom podrumu, u starom delu glavnog grada.

"Da li možete navesti razlog zašto biste izvršili ovaj zadatak?", upitao je.

Nije rekao o kojem je zadatku reč.

"Možete li navesti kada mislite izvršiti zadatak?"

"Kada ugnjetač dođe u Sarajevo."

"Kada će to biti?"

"28 . juna. Usuđuje se doći tamo baš na taj dan. To je dvostruki razlog da ga ubijemo".

Kasnije su ih odveli u prostoriju čiji su zidovi bili pokriveni teškim, crnim zastorima. Prostorija je bila osvetljena jednom svećom koja je stajala na stolu, pokrivenim crnim stoljnjakom. Svetlost je titrala na licu trojice ljudi u crnim kapuljačama i crnim odelima koji su sedeli za stolom. Na stolu su bili položeni revolver, nož i krst. Jedan čovek je ustao i zamolio da svako ponaosob ponovi njegove reči:

Zaklinjem se časnim krstom. Zaklinjem se dragocenom slobodom. Zaklinjem se suncem koje me greje i zemljom koja me hrani. Zaklinjem se Bogom na nebesima, krvlju predaka, čašću i životom, dokle god sam Srbin i čovek da ću od ovog dana do smrti ostati veran svim zakonima ovog društva. U svako doba ću biti spreman da se žrtvujem za njega, i da trpim muke za njega, i da umrem za njega. I zaklinjem se da ću sve ove tajne sa sobom poneti u grob.

Trojica ljudi s kapuljačama su ustali, i svaki je iz džepa izvadio po jednu kutijicu i dao ih mladićima. Kutijice su sadržavale kapsule s cijankalijem. Posle toga više ništa nije bilo rečeno. Jedan čovek sa kapuljačom utrnuo je sveću. Mrak je prekrio sve.

Dobili su zadatak, ali sva trojica su izabrala cilj. Da li je stvarno bilo tako?

 

Bio je devac

  

Sledećeg dana krenuli su brodom iz Beograda. Prokrijumčarili su ih preko granice s lažnim dokumentima zato što su računali s tim da ih traži austrijska policija i da bi ih privela ako bi se otkrio njihov pravi identitet. Najzad su, posle velikih teškoća, stigli u Sarajevo. Ali kada su tamo došli, posetio ih je školski učitelj i rekao im da će on voditi akciju i da je već unajmio dva učenika od po sedamnaest godina; i oni će učestvovati u akciji. A onaj kome je poveren najvažniji zadatak bio je dvadesetosmogodišnji stolar, i to musliman, što je bilo potpuno neverovatno; bio je to momak koji je važio za iskusnog operativca, tako da je čak i van granica Bosne isplanirano ubistvo s vodećim ličnostima organizacije.

Ko je taj što povlači konce i pokreće ruku koja će ispaliti smrtonosni metak i baciti bombu koja će ubiti prestolonaslednika?

Crkvena zvona u Sarajevu udarila su pet puta. On se podigao u krevetu. Zbog napada vrućice bio je napet, znoj mu je stalno curio, osećao je kako mu grlo gori. Jedan prijatelj mu je jednom rekao da su ljudi koji su pripadali upravo organizaciji za koju sada rade, pre jedanaest godina napali zgradu srpskog dvora, probili se do spavaće sobe liberalnog i umerenog kralja i njegove kraljice, izvukli ih iz ormana za garderobu gde su se sakrili, pucali u njih i ubili na licu mesta, a zatim ih sabljama isekli i delove tela bacili kroz prozor na trg, ispred dvora, gde su posle toga mase proslavile masakr. Vođa te organizacije - Crna ruka - bio je istovremeno i šef tajne srpske policije, koja je nedavno organizovala ubistvo grčkog kralja. Taj čovek sada više od svega želi da se nadvojvoda ukloni s puta.

Ali zašto?

"Nadvojvoda je nešto najbolje za nas", govorio mi je otac. "On želi mir sa Srbijom, mir s Rusijom, mir s Italijom. Daće nam veću samoupravu i izgraditi škole, puteve i pruge. S njim će u državu doći red, mir i blagostanje. Zar ne vidiš kako su one njegove plave oči tako blage? On uopšte nije despot."

"On je ugnjetač", odgovorio je tada Nedeljko. "Nikada nam neće dati slobodu."

"Ma hoće, ali sloboda traži vreme."

Kako se stideo oca! Zar uopšte nije imao ponosa? Zar nije voleo domovinu? Zar je zaista želeo da nosi taj jaram koji su želeli i dalje da stavljaju svima nama?

"A šta je sa Jevrejima?", pitao je otac. "Misliš da će želeti da postanu Srbi?"

Nije odgovorio.

"Šta s muslimanima? U Sarajevu ima na stotine minareta. Da li će se oni osećati kao Srbi?"

Ni na to nije odgovorio.

"A šta je sa katolicima, koji se sve više osećaju Hrvatima?"

Nastavio je da ćuti.

"Zar misliš da je ta srpska opijenost i zla i samoživa i životno opasna? Nacionalizam je grabljivica, to sam oduvek mislio. Kako ne shvataš da on ugrožava mir?"

Škrgutao je zubima kada bi se setio tog razgovora. Ali očaj i nemir su rasli kako je zora prodirala u sobu. Tramvaji su počeli da zvone. Točkovi kočija lupkali su o kaldrmu. Čuo je mlekadžiju koji je ostavljao kante na stepeništu. I prvi glasovi su se začuli, ženski smeh se probio kroz nečiji prozor. Žena crnih, dubokih očiju koje će ga pogledati kada uskoro bude pošao u gomilu. Gledao je devojke da bi ih poželeo. Proučavao je njihove kukove i zamišljao kako je to ležati s njima i prodirati svojim udom kroz njihova bedra, duboko, u mračnu i zjapeću prazninu koja želi da ga obavije.

Ali je i dalje bio devac, tako da to nikada neće otkriti. I taj veliki, taj istinski cilj za sve muškarce, moraće da žrtvuje. Boli ga to što on nije pravi kaluđer kao Gavrilo, Vaso i većina drugih. Mogao je da zatomi to što ne sme da pipne vino ili rakiju, nisu mu nedostajali ni meso ni riba, jer su se drugovi složili da se i toga treba uzdržavati. Ali, nedostajale su mu devojke. Čeznuo je za njima tako snažno da su ga bolele grudi. Čak se i zabavljao s nekoliko devojaka, bez znanja drugova, naravno, i nikad dugo. Nije ni održavao vezu toliko dugo da bi mu uspelo da ih zavede. Jedna mu je dopustila da je poljubi, druga se toliko opustila da mu je dozvolila, doduše, samo načas, da joj stavi ruku na grudi, dakle ispod bluze, i oprezno, baš kao da je ptica koju mora pažljivo da dotakne, ali samo jednom i pod zakletvom. Da nikada nikome ne sme da kaže za to.

Nastaviće se

 

 

 

 

 

 

 

U ormanu je bio eksploziv; i ostala dvojica su imala pištolje brauning, model FN, kalibra 7,65 milimetara, koje će danas nositi ispod sakoa kada budu otišli u grad. Dobro se sećao dana kada su se on i dva druga u srpskoj prestonici prvi put našli s agentom organizacije Crna ruka, pre dva meseca.

 

 

 

Svi su bili članovi Mlade Bosne; sanjali su o tome da Srbi upravljaju Bosnom a da se Austrijanci proteraju, hteli su slobodu i bili su ponosni što pripadaju narodu koji je odnegovao tolike junake koji su se oružjem u ruci borili protiv ugnjetača, protiv Turaka i Austrijanaca, protiv zemljoposednika i bogatuna.

 

 

 

"Nadvojvoda je nešto najbolje za nas", govorio mi je otac. "On želi mir sa Srbijom, mir s Rusijom, mir s Italijom. Daće nam veću samoupravu i izgraditi škole, puteve i pruge. S njim će u državu doći red, mir i blagostanje. Zar ne vidiš kako su one njegove plave oči tako blage? On uopšte nije despot."

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane