Natrag

Druga

Druga

Mediji: Kako smo to dospeli do takvih dubina

 

Sramota je kad te je stid

 

Ana Borkovi

 

Da je bilo ko bilo kome u ovoj zemlji u ona nedemokratska vremena priao da jedna demokratska stranka, kakvom se smatra Demokratska stranka, moe da se sroza tako nisko u shvatanju i primeni nekih elementarnih demokratskih postulata, smatralo bi se to zajedljivim konkurentskim snovienjem, moda ak i udbakim podmetanjem. Iako novija, dvadesetogodinja istorija savremenih srpskih demokrata pokazuje da po njihovoj mentalnoj i organizacionoj strukturi trajno vrljaju nekakvi kanceri u vidu anahronih, povremeno i destruktivnih likova ili ideja, zbog kojih su se demokrati orgazmino cepali sa vie entuzijazma nego i najenerginija ameba, ipak bi bilo previe da im se ovakvo bauljanje po smrdljivoj nedemokratskoj barutini pripie u maksimalna dostignua. Ali, neto slino se zaista deava.

Obine vanstranake smrtnike to ne bi posebno tangiralo da se radi o tek pukom unutarstranakom defektu jedne od desetina stranaka koje u svom jadu i emeru imaju pravo da uivaju koliko im to partijsko srce eli. Radi se, meutim, o onim strankama koje su to dobile to ukrale mandat da ostatku naroda rade o glavi, a rtve nekako po logici stvari zanima da li e im vlasnici takvih mandata dugorono piti krv na slamicu ili e im jednim potezom odrubiti glavu. A veini to nije svejedno.

Pa ta je to onda u demokratskom biu to ovdanje demokrate tako napadno i, to je najgore, trajno, otkad su zaseli na vladajui presto, tera prema krvoproliu. Radi se o svakom segmentu njihovog ivota sa nama i naeg sa njima, ali pre svega o medijskom suivotu, suivotu kao dvama pojavnim oblicima javnosti, u okviru kojeg su osnovna demokratska prava na kritiku, miljenje, informaciju, transparentnost, drugaije, ak i dijametralno suprotno, prava koja bi njima trebalo da piu na elu pa onda i nama da naturaju kao sveto pismo.

Tragedija je demokrata, naime, da se medijski ivot pod Miloeviem, pa ak i u onim tipinim faistikim trenucima tokom uvenog eelj-Vuievog zakona o informisanju, kojim je u Srbiji zavren proli milenijum, po mnogo emu moe smatrati pravom relaksacijom u odnosu na radioaktivnu medijsku atmosferu koju su iz svojih pokvarenih nuklearki upriliili kasniji vladajui demokrati uz svesrdnu pomo Dinkievih dravnih tajkuna. Kancerogeni oblak se nad Srbijom definitivno instalisao tek dolaskom na elo demokrata, ali i drave, to je ovde jedino i vano, Borisa Tadia.

U toj medijskoj sferi upravo demokrata Tadi i njegova propagandna klika naterali su i do jue neprimereno prodemokratske (u stranakom kontekstu) medije da poale to su o Miloeviu i eelj-Vuiu ikada ita loe pomislili, a pogotovo napisali. Naime, u gotovo svim medijima (uz jedan ili dva, uslovno reeno, izuzetka), ak i onima od kojih se to nikad ne bi oekivalo, poeli su svakog jutra boga da mole da ih spase od Tadievog terora. To se odnosi i na dravne i paradravne medije koji predsednikov lik i delo glorifikuju do karikature. Jer, iz centralnog demokratskog taba aktiviran je prema "sredstvima javnog informisanja" jednosmeran, rigidan i poniavajui odnos, zasnovan na diktatima, presijama, ucenama i direktivama, odnos nesvojstven i nepojmljiv na ovim prostorima i pod bombama i pod drugim zlima.

U "institucionalnom" smislu, taj (anti)medijski demokratski teror vren je i vri se direktno iz predsednikog okruenja. Prvo: fiziki, bizarno i pomalo neverovatno, klasinim cenzorskim telefonskim terorisanjem redakcija od strane demokratskih centara moi (pre svih predsednikove pres-slube), sasecanjem u korenu svakog oekivanog kritikog odnosa prema, na primer, predsedniku. ak i prethodno po medijima instalisani demokratski cenzori svakodnevno su pred modanim udarom u iekivanju "istina" ili batina iz demokratske centrale. Drugo: sistemski, posredno ali i oiglednije - posredstvom demokratskih (pre bi se moglo rei predsednikovih) marketinkih agencija (aperove, ilasove, i Krstieve), koje direktno ili indirektno uslovljavaju priliv reklama, oglasa pa i donacija "kvalitetom" pisanja o demokratskim (zlo)delima ili predsedniku lino, njegovoj politici i filozofiji i njegovoj kasti na vlasti. Kao podvrstu ovakvog terora demokrati su patentirali i prisilni otkup medija da bi ga kao stari papir ili istroenu kasetu jednostavno bacili na ubrite.

U svemu tome, moda bi se Dinkiev (nije demokrata ali ima najvii demokratski, vladajui, koalicioni gejting) medijski zakon, koji je zamiljen kao beskrupulozno giljotiniranje neposlunih medija i koji ak i ovakvo nakazno pravosue odbacuje kao strano i neprirodno telo, mogao smatrati vrhuncem demokratskog faizma i Tadievog pogleda u ogledalo. Moda, jer ni mnogo eksplicitnije istorijske nakaze nisu uprezale celi dravni aparat i moralni integritet drave i drutva u jedan medijski zakon za oigledno privatne, line potrebe predstavnika vlasti, a samim tim i celokupnog "demokratskog reima", kao to je to uinjeno sa poslednjim zakonom o medijima.

"Moda" i zbog toga to, i bez i pre ovog zakona, nikad kao pod demokratama, sudski holovi nisu bili toliko puni tuenih predstavnika medija i nikad toliko sudija nije angaovano da sankcionie medije, koji su kao glineni golubovi baeni pred samozvane cenzorske hijene motivisane da budu to krvolonije. Nadleni sudovi su pretrpani napadima na medijske slobode, brojano ak i vie nego u vreme pomenutog Vuievog medijskog faizma, kad su se po redakcijama, kao po getima, zatvarali i skrivali da im ne bi na licu mesta skidali gae, prevrtali depove i orobljavali ih po hitnom postupku za nauk drugima. Istovremeno, nikad se vie mediji nisu ustruavali da o takvom zlostavljanju uopte govore.

Aktuelno samocenzurisanje vlastite vlade, uskraivanje prava ministrima da govore i o svom a kamoli o zajednikom poslu i prebacivanje svih propagandno-informativnih nadlenosti najmutavijem meu jednakima, predsedniku vlade, tako doe kao logian epilog trajnog kraha jedne demokratske ideje, za koju se ispostavlja da je demokratska koliko demokratski Staljinovi gulazi. injenica da su koalicioni ministri bespogovorno prihvatili takvu demokratsku koncepciju, da im, tavie, odgovara, samo dodatno govori o dubini potonua najjednakijih meu njima, demokrata.

Kao lag na tortu, koja je, iako spada u unutarstranake baljezgarije, ali vladajue stranke, znaajna na simbolikoj ravni za mentalno zdravlje drave i nacije, valja naglasiti niki incident povodom obeleavanja ubistva Zorana inia. Naime, zbog toga to neki klinci nisu uspeli (ili su jednostavno "blokirali") da izdeklamuju, citiraju, neke inieve verbalne vratolomije, koje je trebalo da naue napamet (poput one severnokorejske dece koja pevaju pesme o Titu i njegovom herojstvu na srpskom, a mi im se, kao, grohotom smejemo i udimo kako je to mogue i kakav je to gnusni reim koji ih je na to primorao!), demokrati su ne samo napravili kompleksnu antidemokratsku burlesku blamirajui tako zlostavljanu decu, nego su i raspustili tamonji stranaki odbor, a na youtubeu se ceo sluaj vrti ee nego demokratske pikanterije u vezi sa Kim Dong Ilom ili Gadafijem. Umesto da nekako prikriju svoje orvelovske afinitete i manire, demokrati su javno poeli da u njima uivaju i predstavljaju ih kao moralne i politike orijentire.

Upravo po medijskim slobodama, kojima, za razliku od ovdanjih demokrata, svaka vlast pokriva svoje defekte, pokazuje se zbog ega se ovakvom drutvu blii kraj. I zbog ega oni koji su do jue bili estoki politiki protivnici reima listom prelaze na vii nivo odnosa - poinju da ga se stide. A od toga nema goreg.

 

 

 

 

Smejemo se severnokorejskoj deci koja na srpskom pevaju pesme o Titu i njegovom herojstvu i udimo kakav ih je to gnusni reim na to primorao! A imamo to isto u naoj vladajuoj stranci.

podeli ovaj lanak:

Natrag
Na vrh strane