Banditizam

Kreditna mafija: Umesto da ulaže u sopstvenu budućnost narod je prisiljen da otplaćuje lopovluke vlasti

 

Vratićemo im kad budu mogli

 

Srbija je već zapala u dužničko ropstvo prema inostranstvu i to na osnovu najnepovoljnijih kredita koji se daju. Sa druge strane, zajmovi koji bi bili otpisani u slučaju da budu namenski potrošeni, ovu vlast uopšte ne interesuju, jer njoj nije ni stalo do namenske potrošnje već do krađe. Zbog toga će u ovoj godini biti izdvojeno više para na kamate za ranije kredite, nego za kapitalne investicije

 

Milan Malenović

 

Srbija je država u dubokim finansijskim problemima. Fiskalni prihodi odavno više ne mogu da pokriju sve finansijske potrebe ni same države ni klike na vlasti. Dužničko ropstvo tako postaje naša sigurna perspektiva.

Država uzima kredite bukvalno od svih koji su voljni da joj pozajmljuju: od Međunarodnog monetarnog fonda, preko svetskih banaka specijalizovanih za davanje pozajmica bankrotiranim režimima, pa sve do domaćih poslovnih banaka.

Krajem prošle godine, spoljni dug Srbije iznosio je 23,8 milijardi evra, odnosno za četiri milijarde je bio veći nego u leto 2008. godine, kada je na dužnost stupila sadašnja vlada.

Više od polovine ukupnog zaduženja čini državni dug. Najviše novog zaduženja nastalo je kod Međunarodnog monetarnog fonda: čak dve milijarde evra.

Zvuči gotovo neverovatno, ali, dok ste pročitali prethodni deo članak, Srbija se zadužila za novih 3.300 evra. U proseku, naša država se od dolaska na vlast sadašnje koalicije, dnevno zaduživala za po 4.848.000 evra, odnosno 202.000 evra na sat.

Ko misli da je to malo, neka uzme u obzir da je ovakvim ponašanjem države svaki stanovnik Srbije kod neke međunarodne finansijske ustanove, za koju najverovatnija nikada nije ni čuo, zadužen za po 1.600 evra. A toliko, da podsetimo, iznosi prosečni start-ap kredit koji ova vlada daje nezaposlenima spremnima da pokrenu neki "biznis" i tako sebe skinu sa biroa za rad.

Pomenuta suma iznosi i nešto više od četiri statistički prosečne plate, a sve zajedno čini javni dug u visini od 12,1 milijardu evra. Na otplatu ćemo ove godine iz budžeta morati da izdvojimo čak 80 milijardi dinara, od čega će 45 milijardi otići na kamate.

Analitičari tvrde da je naša država već dosegla stepen zaduženosti u visini od 41 odsto bruto nacionalnog proizvoda, a zakonom propisana gornja granica je 45 odsto! Danas već bivša ministarka finansija Diana Dragutinović sa svoje strane tvrdi da je trenutna zaduženost u visini od 38 odsto BDP-a, jer je, navodno, od početka godine jedan deo kredita vraćen.

Međutim, gospođa Dragutinović je u leto prošle godine doslovno lupila da je Evropska investiciona banka najveći pojedinačni investitor kada je Srbija u pitanju, te je tako pokazala da ne treba svaku njenu izjavu uzimati zdravo za gotovo. Naime, gospođa Dragitinović bi morala da zna da se krediti ne investiraju, već se plasiraju.

Brkajući pojmove, slučajno ili namerno, bivša ministarka finansija je kod običnog naroda samo želela da stvori osećaj kako mi i nismo preterano zaduženi. Gole činjenice, sa druge strane, pokazuju da smo mi toliko zaduženi, da će uskoro jedini izlaz iz te situacije biti proglašenje državnog bankrota!

Ekonomiste posebno brine činjenica da je javni dug Srbije već premašio 40 odsto srpskog izvoza, a zvono za uzbunu se u normalnim državama pali na stepenu od 25 odsto. Pri tome, upozoravaju stručnjaci, Srbija u razmeni sa svetom ionako ima deficit, tako da je pitanje kako će biti namirene pristigle obaveze.

Sve bi bilo mnogo lakše kada bi još bilo nečega što bi u Srbiji moglo povoljno da se privatizuje, ali ni toga više nema. Koliki ugled uživa Srbija kao štedljivi domaćin pokazuje nam i situacija oko prodaje Telekoma.

Početna suma za koju je država htela da proda 31 odsto svojih i 20 odsto OTE-ovih akcija bila je 1,4 milijarde evra. Za sada je u vidu samo jedna ponuda (toliko je ostalo od onih najavljenih) i to u visini od 950 miliona evra, a i to je odbačeno pa su iz vlade došli patriotski poklici kako nećemo "tu stvar" prodati za manje od 1,5 milijardi evra.

 

Nije im dovoljna "obična" krađa

 

Svetska kriza je najmanji krivac za ovako nešto budući da je razvijeni deo čovečanstva odavno ušao u novi investicioni ciklus. Glavni razlog je taj što pravi strani investitori jednostavno nemaju poverenje u našu državu da će i u doglednoj budućnosti stvarati uslove za normalno funkcionisanje tržišta, a još manje imaju poverenje u najave da se i mi izvlačimo iz krize.

Da bi neka strana firma ovde uložila svoj novac, i to ne ni tako malu svotu od skoro milijardu i po, koliko je traženo za većinski udeo u Telekomu, ona mora da bude sigurna da će ovdašnje tržište biti u stanju da plaća ono što ta firma želi da plasira.

Da bismo pojmili platežnu sposobnost građana Srbije, dovoljno je da svako od nas baci pogled u svoj prazni novčanik. Pored toga, postoji i obilje drugih pokazatelja da su i građani i cela privreda pred bankrotom.

Prvi put u poslednjih pet godina, građani Srbije stali su sa zaduživanjem. Gotovo svi zajmovi stanovništvu su u padu za oko dva odsto, a posebno stambene pozajmice. Prema rečima generalnog sekretara Udruženja banaka Srbije Veroljuba Dugalića, to je najbolji pokazatelj pada životnog standarda i usporene privredne aktivnosti u Srbiji.

Što se tiče građana, oni su najveća zaduženja imali po osnovu stambenih kredita, dok su zaduženja na ime gotovinskih i potrošačkih kredita mnogo manja nego ranije. Ovi potonji krediti se, na žalost, najčešće uzimaju da bi se ljudi bar jednom u životu propisno - najeli.

Na kraju februara sa otplatom je kasnilo 11,2 odsto kredita, što je za 0,6 odsto više nego na kraju januara.

Krediti za privredu, koji u ukupnoj spoljnoj zaduženosti zemlje učestvuju sa skoro 50 odsto, takođe jednim delom mogu da padnu na teret državnog budžeta. Radi se, naime, o onim pozajmicama gde je država žirant direktno ili, pak, posredno, preko zakonske regulative.

Direktni žirant država je, na primer, kod kredita u visini od pola milijarde evra koje je Evropska investiciona banka dala za projekat Fiat u Kragujevcu. U slučaju da privatno preduzeće ne bude redovno otplaćivalo rate, umesto njega mora da uskoči država, pa takozvani posao veka lako može da se pretvori u realnu propast veka.

Zakonom je država obavezna da garantuje i za uloge u domaćim bankama koje su među najvećim korisnicima stranih kredita. Ako neka od tih banaka zbog neredovnog plaćanja dospelih rata počne da tone, njene obaveze prema štedišama i ulagačima preuzima država, što je isto, ako ne i gore, nego da umesto nje otplaćuje kredit.

Kako god, na kraju ćemo svi mi, građani, morati da otplaćujemo pozajmice koje je neko drugi uzeo i potrošio.

 

Koga briga šta posle

 

Odgovor na pitanje zašto i kako je Srbija dospela u dužničko ropstvo uopšte nije težak. Ova država je skupa i nefunkcionalna, ali je istovremeno skrojena i po meri onih koji bi da se bogate preko leđa običnog naroda. Primera za ovo ima i više nego dovoljno.

Poslednji kredit koji je Srbija uzela jeste onaj od Sosijete ženeral banke u Srbiji u visini od 400 miliona dolara. Po mišljenju eksperata, ova suma je dovoljna samo da bi se očuvala budžetska ravnoteža do novembra ove godine, što će reći za deset meseci. A šta posle toga?

U isto vreme, pozajmljeni novac neće otići u revitalizaciju privrede kroz razne podsticajne mere, već skoro isključivo za otplatu ranijih kredita koje nije moguće reprogramirati. Štaviše, iz republičke vlade su do javnosti stigle najave ukidanja ionako besmislenih podsticajnih kredita za otvaranje novih radnih mesta.

Bolje rečeno, ti će krediti biti ukinuti onima kojima su najviše bili potrebni, malim i srednjim preduzećima, ali će i dalje biti odobravani onim najvećima, kao što su Ikea, Fiat, Jura i slični. Od malih i srednjih, pokazalo se, nema nikakvih provizija za sve alavije ministre.

Dakle, štednje će biti, ali tamo gde vlast najmanje boli. Umesto da kreše javne izdatke, Srbija svoju budžetsku stabilnost traži u novim zaduživanjima.

Srbiji bi bilo daleko pametnije da ono malo para koje ima na raspolaganju upotrebi kako bi stvorila privredno okruženje u koje bi strani investitori rado ulagali, umesto što sama investira, čak i u one projekte koji bi privatnim kompanijama bili interesantni.

Problem je, međutim, u tome što kod direktnih investicija vlasnici kapitala veoma budno prate tok svakog centa koji ulažu, a za naše vlastodršce i njihove pljačkaške pomoćnike ostaju samo u svetu uobičajene provizije.

Kod najvećih, onih poslova teških više desetina miliona evra, u svetu je normalna provizija od jedan odsto, kod nešto manjih projekta ona iznosi od tri do pet odsto, a za najmanje poslove doseže i deset odsto. Sve je to, kao što znamo, našim vlastodršcima premalo.

Kod kredita nema ovako striktnih kontrola, jer je zajmodavcu daleko važnije da dobije validne garancije za vraćanje duga, a dalja sudbina para koje je pozajmio ga daleko manje interesuje. Shodno tome i mogućnosti za krađu su mnogo veće nego kod direktnih investicija. Naravno, i u ovim poslovima se isplaćuju provizije posrednicima, što će reći rodbini ministara, ali tek je to šlag na torti.

Odbor izvršnih direktora Svetske banke odobrio je u julu 2009. kredit od 388 miliona dolara Srbiji za projekat auto-puta Koridor 10, što je do tada bio najveći zajam te međunarodne finansijske institucije odobren Srbiji, kojim je trebala da bude finansirana izgradnja tri deonice na Panevropskom koridoru.

Za te pare planirano je da bude izgrađeno samo 31,6 kilometara autoputa, ali ni ta mizerna kilometraža nije urađena. Računato po kilometru, to je najskuplji autoput u Evropi, pa bi čak bilo jeftinije da smo na toj trasi umesto puta iskopali - metro!

Inače, kad je reč o budućem beogradskom metrou, poznato je da su u doba socijalizma funkcioneri govorili kako je od njega samo rat skuplji, pa tako ispada da je oružani sukob čak manje zlo po ovu zemlju od Koridora 10.

 

Smeju se našoj alavosti 

 

Umesto skupog kredita, koji je ionako nenamenski potrošen, postojala je mogućnost davanja koncesije privatnom investitoru, na šta su stručnjaci glasno ukazivali. Kod ovakvog načina finansiranja, međutim, nema krađe u korist vlasti, pa se njoj tako nešto nije ni isplatilo.

Neslavni ekonomski reformator Božidar Đelić svojevremeno se na sva zvona hvalio kako je od EU dobio povoljan kredit u visini od 200 miliona evra. Taj novac je, prema ideji Olija Rena, otišao kao makroekonomska pomoć Srbiji, što će reći da je od toga trebalo da se finansiraju olakšice koje bi domaće i strane investitore ohrabrile da ulažu u srpsku privredu.

Da li je na osnovu ovog zajma došlo do nekih značajnijih fiskalnih olakšica? Naravno da nije jer, iako su one za investitore na prvom mestu po važnosti, posle političke i pravne stabilnosti regiona u koji bi da ulažu, ne donose nikakve benefite vlastodršcima.

Umesto toga, država je krenula u sopstvene investicije za navodni privredni oporavak, a delimično se ulagalo i u poslove gde je Srbija suinvestitor kroz već pominjane opskurne podsticajne mere. Na ovaj način sav novac je spiskan bez ikakvog realnog efekta po stanovništvo, koje će zauzvrat morati taj kredit da otplaćuju Evropskoj uniji punih osam godina.

Da nešto u ovoj državi nije u redu, pokazuje i odnos komercijalnih kredita prema namenskim. Komercijalni krediti su oni koji se dobijaju po manje-više važećim uslovima na tržištu i kod njih gotovo da nema nikakve kontrole za šta će novac da se potroši.

Namenski krediti su nešto drugačiji: daleko su jeftiniji, ali zajmodavac insistira na proveri da li je novac zaista uložen u ono za šta je dat, ali i da li investicija zaista toliko i vredi. I tu, onda, počinje da škripi kada je ova vlast u pitanju.

Ne čudi zato informacija da je delegacija MMF-a koja je nedavno kontrolisala na šta su potrošena sredstva data Vojvodini, našoj delegaciji u Novom Sadu u lice sasula kako se smatra da su Srbi - genetski lopovi.

Zbog ovakvog ponašanja pooštrene su kontrole i kod dobijanja pretpristupnih kredita od EU. Ovo su najpovoljnija sredstva koja jedna država može da dobije, jer se najveći deo tih kredita vremenom otpisuje, a kamate na ono što ipak mora da se vrati nisu veće od simboličnih.

Pojačanom kontrolom Srbija je dospela u smešnu situaciju u kojoj se još niko nije nalazio. Pošto najveći deo predloženih projekata nije prošao evropsku reviziju, naša zemlja neće uspeti da iskoristi ni polovinu sredstava koje joj je namenila Evropska unija.

 

Kriminal ukalkulisan

 

Isto se desilo i sa ruskim kreditom za izgradnju beogradskog železničkog čvora i metroa u visini od 800 miliona evra. Po planu ruske vlade ovaj dug bi u najvećoj meri bio otpisan, ali se insistiralo na veoma detaljnim projektima koje bi ruski partneri još i proverili.

Zbog toga je mogućnost mahinacija bila ravna nuli, pa se našim vlastodršcima nije isplatilo ni da ponude neke projekte, a kamoli da krenu u njihovu realizaciju. Već dve godine se Rusi čude kako to da smo toliko bogati da ne želimo ni poklon da primimo.

Nasuprot tome, uzimanje komercijalnih kredita funkcioniše besprekorno. Novac se slije u državni budžet na osnovu nekog plana koji strani zajmodavac samo ovlaš pregleda, jer se kamata najčešće obračunava u srazmeri sa procenjenom krađom sredstava: što je krađa veća, to je viša i kamata.

Posle toga zajmodavca malo interesuje šta se zaista dešava sa njegovim parama sve dok država uredno otplaćuje kreditne rate.

Iz budžeta se taj novac, po priloženom planu, koji najčešće nema nikakvog smisla, uplaćuje raznim agencijama koje ga prebacuju privatnim firmama, navodnim izvođačima radova. U najboljem slučaju, dve trećine tih para zaista i bude utrošeno za ono za šta su namenjene, dok ostatak završi na privatnim računima ministara, državnih funkcionera i njihovih milih i dragih.

Postoje, međutim i slučajevi kada se bar polovina para izgubi u tamnom vilajetu naše nezasite oligarhije.

Jedan od takvih pljačkaških poduhvata izgleda da je i takozvani Južni zaobilazni poluprsten oko Beograda. Iako je javnost godinama ubeđivana da će ova saobraćajnica potpuno da rastereti srpsku prestonicu, ono šta je zaista urađeno daleko više podseća na neki seoski drum umesto na međunarodnu magistralu.

Realni godišnji saobraćaj na ovoj deonici iznosi 5.500.000 vozila, ali je srpska vlada izvođaču radova dala nalog da napravi put za opterećenje od samo dva miliona vozila godišnje, što je preduzeće Štrabag i učinilo.

Nije teško zaključiti gde je nestala razlika u kreditu dobijenom za ovaj poduhvat, a koja iznosi čak 60 odsto.

Konačno, krediti ne opterećuju vlast koja je promenljiva, već narod koji je stalan i koji će narednih decenija da otplaćuje lopovluke sadašnjih vlastodržaca. Do zakonom predviđenog maksimalnog zaduženja u visini od 45 odsto BDP-a ostalo je u najboljem slučaju još nekih pet odsto, a taj procenat će po mišljenju upućenih biti dosegnut već na leto.

Posle toga ne bi čudilo da vlada promeni zakon i da nivo zaduženosti podigne i na 200 odsto BDP-a, samo da bi mogla da nastavi sa nesmetanom krađom.

 

 

 

 

 

Malo Marku, a malo i Šarcu

 

Prema rečima Andreasa Beikosa, šefa Regionalne kancelarije Evropske investicione banke za zapadni Balkan, EIB je u Srbiju od 2001. plasirao tri milijarde evra zajmova, a u prošloj godini 885 miliona evra, od čega je 500 miliona evra otišlo Fijatu. Evo kako je zvanično raspoređen novac, po tvrdnjama samog Beikosa: "...Polovina novca otišla je u oblast transporta, trećina je data bankama koje su odobravale kredite malim i srednjim preduzećima, a ostatak za ulaganje u zdravstveni sistem i obrazovanje."

 

 

 

Avanti u provaliju

Smanjenje zaduženosti nije dobar signal, jer pokazuje da nema privredne aktivnosti zato što kompanije odavno koriste kredite za finansiranje investicija i za obrtna sredstva. Građani se i dalje oprezno ponašaju zbog krize i neizvesnosti, ocenio je Veroljub Dugalić, generalni sekretar Udruženja banaka Srbije. On je najavio da će poslovne banke u okviru UBS-a da definišu predloge realizacije vladinog programa refinansiranja kredita, naglašavajući da je izvesno da država nema novca za takvu vrstu podrške.

Očekuje se da će Narodna banka regulativom podržati komercijalne banke u realizaciji vladinog programa odlaganja dospelih dugova građana. Osim toga, neophodno je da se razgovara i o reprogramu kredita privredi, zato što krediti pravnim licima predstavljaju dve trećine ukupnih kredita, a firme su i neurednije platiše od građana.

Sa druge strane, država nema nikakvih problema, ali ni skrupula da se dalje zadužuje. Dok privreda i građani sami moraju da vraćaju svoje dugove, zbog čega su veoma oprezni kod daljeg zaduživanja, to će za državu da odradi neko drugi. Odnosno isti ti građani i ista privreda koji se snebivaju da sami za sebe uzimaju kredite.

 

 

Ma kakva Grčka...

 

Tabela o zaduživanju Republike Srbije nam otkriva da je najveći dug nastao u kriznoj 2009. godini: skoro 2,5 milijardi evra. Na šta je potrošeno četiri milijardi evra na ovaj način dobijenih u periodu od samo dve i po godine, ostaje rebus i za najbolje poznavaoce ovdašnjih prilika.

Evo dinamike i tempa te katastrofe:

- septembar 2008. - 19,8 milijardi evra

- kraj 2008 - 20,1 milijarda evra

- kraj 2009 22,5 milijardi evra

- kraj 2010 - 23,8 milijardi evra

Trenutno zaduženje Srbije u inostranstvu iznosi oko 40 odsto BDP-a (41,5 odsto prema ekonomistima, oko 38 odsto po tvrdnjama vlade), dok je u trenutku dolaska aktuelne vlasti ono iznosilo 32,9 odsto BDP-a. U nepovrat je, dakle, otišlo skoro 10 odsto ukupnog bruto društvenog proizvoda!

 

 

 

Koliko privreda iskoristi, toliko "državnici" unište

 

Dok se država nedomaćinski zaduživala gde je stigla, privreda je, svesna svojih realnih mogućnosti, veoma oprezno ulazila u kreditne aranžmane u inostranstvu.

Kratkoročni krediti su najskuplja varijanta zaduživanja i njima države, pa i naša, pribegavaju samo u slučajevima kada zbog neplaniranih okolnosti predviđeni javni prihodi ne mogu da pokriju obaveze koje pristižu, zbog čega preti opasnost da se obustave plaćanja prema budžetskim korisnicima ili stranim zajmodavcima.

Ova vlast navodnih finansijskih i opšteekonomskih stručnjaka nije se baš proslavila u predviđanju prihoda i rashoda, zbog čega se dosta često pribegavalo ad-hok zaduživanju, pa su kratkoročni zajmovi dosegli sumu od 1,31 milijardu evra.

Da ovo baš i nije mala svota, govori podatak da je za toliko u prošloj godini povećano zaduženje preduzeća i banaka u inostranstvu. Dakle, ono što najveći deo privrede iskoristi za sopstvene potrebe tokom cele jedne godine, to država protraći samo na osnovu pogrešnih procena navodnih stručnjaka na njenom čelu.

 

 

 

 

Njih grupica i milioni žiranata

 

Kreditna mafija, koja lepo živi od parazitiranja na račun naroda, ovu nesrećnu zemlju svesno gura u propast.

Najveći deo pristiglih obaveza države prema stranim zajmodavcima odnosi se na kamate i na reprogram dugova koje nismo u stanju da vraćamo.

Svota koja će ove godine iz budžeta biti izdvojena za te potrebe daleko premašuje sumu planiranu da bude izdvojena za potrebe kapitalnih investicija. Umesto da ulaže u sopstvenu budućnost i napredak novih naraštaja, ovaj narod je prisiljen da otplaćuje lopovluke vlasti.