Natrag

Odbrana

Odbrana

Dragan Šutanovac kao oličenje vojne, moralne i socijalne propasti države

 

Bez starca nema - hica

 

Ministar odbrane rado govori o neverovatnim uspesima vojne industrije pod njegovim visokim rukovođenjem, pri čemu ni jednog momenta ne spominje kako je uopšte moguće da ta industrija postiže "vrhunske rezultate" baš i samo za njegova mandata, i baš nakon što je uvedena u tešku krizu na pragu totalnog gašenja. I nikako mu nije jasno zašto ti vojni penzioneri ne pomru već jednom i ostave ga da na miru vodi zemlju putem mira, slobode i privatnog tekućeg računa

 

Pukovnik Milan Jovanović

 

Poslednjih godina na delu je permanentno kršenje Ustava zemlje, Zakona o vojsci i drugih pravnih normi od strane ministra odbrane, i to u pogledu odbrambenog sistema zemlje, Vojske Srbije, vojne industrije, ali i aktivnih vojnih lica i posebno vojnih penzionera. Ovo kršenje Ustava i Zakona posebno je postalo očigledno ulaskom civilne kontrole u vojsku, a karikaturalne razmere dobilo je za mandata ministara odbrane Borisa Tadića i Dragana Šutanovca. Sve to bez obzira na činjenicu da su građani Srbije nedvosmisleno podržali civilnu kontrolu Vojske Srbije kao demokratsku tekovinu usklađenu sa praksom drugih demokratskih zemalja sveta.

Pojavili su se, naime, u nekim institucijama VS i MO svi simptomi organizovanog kriminala (formacijske malverzacije, dodela prevremenih i invalidskih penzija, dodela više stanova pojedincima u sklopu više stambenih afera, nezakonito otuđivanje i rasprodaja vojne imovine, malverzacije u nabavkama i prodaji naoružanja i vojne opreme uz angažovanje privilegovanih kompanija, "afera satelit", "afera prsluci", "afera telekomunikaciona oprema", afera za aferom...) Kriminalne radnje ministra odbrane i njegovih poverenika posebno su izražene u sferi izvoznih poslova namenske industrije, nabavci i prodaji NVO, otuđivanju vojnih nekretnina itd. Mnoga od tih krivičnih dela nikada neće biti procesuirana, neka će sudski zastareti, a neka će se zaboraviti ili jednostavno zataškati.

 

Sve lično do privatnog

 

Ministar odbrane Dragan Šutanovac je veoma verziran u oblasti političkog marketinga, pa se od svih ovdašnjih političara najčešće i - slika. Vojni časopis "Odbrana" (čitaj: Šutanovac) u svakom broju objavi između pet i petnaest (ponekad i preko dvadeset) fotografija ministra u različitim pozama i ulogama. On rado govori o neverovatnim kapitalnim izvoznim uspesima naše vojne industrije, pri čemu ni jednog momenta ne spominje kako je uopšte, i teorijski, moguće da ta industrija postiže "vrhunske rezultate" baš i samo za njegova mandata, i baš nakon što je dovedena u tešku krizu na pragu totalnog gašenja. Poznato je da je njegov prethodnik i sadašnji kolega u rekonstruisanoj vladi skoro svakodnevno trčao put Šumadije i zapadne Srbije radi smirivanja oružara. Uostalom, koga ne bi radovao takav bum vojne industrije - da je istinit.

Jedan od odgovora na ovu dilemu malo upućenijim građanima posredno je dao Đerđ Tanazija, novinar albanskog Šekulija.

"Njujork tajms" je, naime, ovih dana objavio članak koji je zasnovan na izveštaju pomenutog Tanazija, da je firma Meiko (vlasništvo Ministarstva odbrane Albanije) izvršila kompleksnu operaciju izvoza 150.000 artiljerijskih granata kalibra 82 mm, koji su dva srpska krijumčara (Slobodan Tešić i Zoran Damjanović) učinila mogućim. Navedeno je da je izvoz 150.000 tih granata obavljen za potrebe kompanije iz Crne Gore, čiji je naziv Jugoimport, koja je ćerka srpske kompanije Jugoimport SDPR, od ranije poznate u vezi sa poslovanjem sa oružjem. Plaćanje je izvršila libijska kompanija LAFIC (Libijska arapska kompanija za strane investicije) preko Prve banke Crne Gore (bivše Nikšićke banke).

Nelogično je da mala zemlja Crna Gora, koja ima oko 600.000 stanovnika, uvozi 150.000 granata tog kalibra, a zna se da ih je njena vojska 2009. godine - izbacila iz upotrebe. Sve ovo govori da se u ovom slučaju radi o organizovanom kriminalu međunarodnih razmera u koji su pre svega umešani organi Ministarstva odbrane države Srbije, njihove privilegovane kompanije registrovane za spoljnu trgovinu naoružanjem i vojnom opremom (Jugoimport SDPR, Krušik -Valjevo, Sloboda - Čačak, CPR Impex, Bulet) i pojedini državljani Srbije (Pilipović, Nikčević, Rudić, Crnogorac). Izvor Tabloida iz MO ne želi da detaljno elaborira ovaj slučaj, kako to ne bi bilo iskorišćeno za zatiranje tragova.

Tabloidov izvor podseća na imanentno svojstvo sadašnjeg odbrambenog konteksta u zemlji. Dragan Šutanovac je odmah po dolasku na mesto ministra odbrane zarad ličnih i stranačkih interesa, negativnom selekcijom kadrova, agresivnim nastupom u kontrolisanim medijima i drugim neprimerenim aktivnostima preduzeo niz sistemskih akcija za urušavanje odbrambenog sistema Srbije, Vojske Srbije, odbrambene industrije Srbije i najobičniju pljačku vojne imovine. Sve to, međutim, bezočno prikazuje kao uspešno i zakonito delovanje.

 

Ogromni dugovi svojima

 

Prema svim dosadašnjim zakonskim propisima, kompletno osiguranje vojnih penzionera bilo je regulisano Zakonom o vojsci Jugoslavije, odnosno vojske državne zajednice Srbije i Crne Gore. Vojne penzije su se usklađivale sa rastom plata aktivnih vojnih lica. Koristeći situaciju koja je nastala nakon sukoba u bivšoj SFRJ (stanje u zemlji, veliki broj izbeglica, izbeglih vojnih lica, vojnih penzionera i članova njihovih porodica) ministar odbrane sa saradnicima iskazao je u više navrata nepoštovanje neprikosnovenosti zakonski utvrđenih i zakonski stečenih prava vojnih penzionera. Budžetom su, naime, uvek bila obezbeđena sredstva za finansiranje MO i VS, a samim tim i primanja vojnih lica i vojnih penzionera. Zarad ličnih i partijskih interesa Šutanovac "eliminiše" vojne i političke protivnike u nalaženju sredstava za finansiranje svoje političke stranke (DS). Ne poštujući Ustav, izigravajući zakone, "eliminiše" tako jednu veoma značajnu, stručnu, profesionalnu i nadasve patriotsku populaciju - vojne penzionere. Dolazi do velike disproporcije u primanjima vojnih penzionera svih činova, kao i zagarantovanih 85 odsto koji su navedeni u Rešenju o prestanku aktivne vojne službe i odlasku u penziju. Dovodi ih u tešku ekonomsku i materijalnu situaciju kako bi se bavili sami sobom, često ih nipodaštavajući izjavama da njihove probleme u ovom momentu država ne može da reši i da će oni najlakše i najjednostavnije biti rešeni - biološkim putem (čitaj: izumiranjem vojnih penzionera).

Uvođenjem tzv. civilne kontrole u Vojsci se gomilaju negativnosti. Ministar donosi razne naredbe, uredbe koje stavljaju zakonske odredbe van upotrebe. Ovde se prevashodno misli na status vojnih penzionera. Sve to dovodi do kriminalnih elemenata u oblasti vojnih penzija i vojnih invalidskih penzija i rešavanja stambene problematike vojnih penzionera. Do sada, međutim, niko osim vojnih penzionera, zbog toga nije doživeo neku neugodnost.

Rezultat svega je da MO i država imaju nekoliko ogromnih dugova prema vojnim penzionerima (koji premašuju cifru od 500 miliona evra)... Veliki broj tužbi stvara ružnu sliku o MO i državi, a ogromna šteta naneta je vojnom budžetu i Vladi Srbije. Vlada Srbije imala je obavezu da do aprila 2008. godine donese odgovarajuća rešenja po pitanju dugovanja države vojnim penzionerima. Umesto da se to pitanje reši, ministar odbrane u periodu 2007-2009. donosi nekoliko odluka na štetu vojnih penzionera. Prvo odlučuje da fiktivno prebaci vojne penzionere u civilni PIO u Ministarstvo rada i socijalne politike, čime obezbeđuje usaglašavanje povećanja vojnih penzija prema regulativima civilnog PIO, a koji je bio simboličan u odnosu na povećanja koja su usledila u Vojsci neposredno potom. Zatim, odmah posle te "mudre odluke" ministra odbrane, dolazi do naglog povećanja plata aktivnih vojnih lica i to za 30 do 40 odsto radi usklađivanja sa primanjima u drugim državnim organima. Ovakvim postupkom ostvarena su najmanje tri mizerna cilja:

- prvo, populaciju vojnih penzionera je doveo u još goru materijalnu situaciju, na zadovoljstvo zapadnih nalogodavaca, koi ne trpe smetnje,

- drugo, aktivni sastav je putem "državnog mita", kroz abnormalno visoko povećanje plata, vezao za sebe i svoju politiku,

- treće, budžetska sredstva iz MO koja su bila predviđena, planirana i odobrena za povećanje penzija nesmetano su usmeravana za finansiranje Demokratske stranke.

Da bi u tome bio u potpunosti "na svome" i da mu nadležni potčinjeni organi ne bi pravili nikakvu smetnju (odnosno da bi postali njegovi ljudi) ministar odbrane uvodi još jednu novinu u platama vojnih lica. Za isti čin uveo je daleko veće razlike u platama, kakve nikada nisu bile, a one su vezane za položaj, funkciju, odgovornost, uslove rada, službenu ocenu itd. Postavljanjem svojih ljudi na takva mesta obezbeđena je slepa poslušnost većine aktivnih vojnih lica (postavljenih od strane ministra na određene položaje)...

 

Prizori užasa

 

Ovakav "vojni" manevar ministra odbrane izazvao je, malo je reći, revolt svih vojnih penzionera, bez obzira na čin i položaj sa kojim su otišli u penziju.

Nastale su još veće disproporcije kod istih činova u vojnoj službi i vojnim penzijama. Razlike u platama i penzijama istih činova iznose od 25.000 - 40.000 dinara, što je daleko ispod zagarantovanih 85 odsto. Sada, posle tih sramnih odluka i poteza (a formalni alibi im je novi Zakon o vojsci), sve pa i vojni penzioneri i Fond SOVO još uvek su u nadležnosti MO!? Samo za potrebe operacije povećanje plata u Vojsci, vojni penzioneri su dodeljeni civilnom PIO.

I inače su problemi zdravstvenog osiguranja izuzetno veliki. Vojni penzioneri, na primer, imaju inferioran položaj u vojnom zdravstvu, posebno na VMA, u odnosu na civilna lica iz bivših republika Jugoslavije, jer oni odmah plaćaju preglede i lekarske intervencije - evrima. Vojni penzioneri i članovi njihovih porodica moraju da čekaju na neke specijalističke preglede mesecima, a civilna lica se primaju odmah ili veoma brzo. Mnogi vojni penzioneri svoje probleme, i pored teške materijalne i socijalne situacije, rešavaju na privatnim klinikama, a oni koji nisu u mogućnosti često i ne dočekaju preglede na VMA, jer završe u - ilovači. Svoje "lečenje" "biološkim putem" mesečno "završi" 90 do 140 vojnih penzionera.

Jedan od gorućih problema vojnih penzionera i porodičnih vojnih penzionera jeste rešavanje stambenog problema. Problem je postao opšti i pogoršan je dolaskom velikog broja prognanih i prekomandovanih vojnih lica u Srbiju, najviše u Beograd. Najveći deo populacije vojnih penzionera svih činova, kao i članova njihovih porodica, žive u privremenim smeštajnim centrima koji su razasuti širom Srbije, opet najviše u Beogradu (mnogobrojni vojni objekti po kasarnama, akademije i Žarkovu i na Banjici, hoteli Galeb i Bristol, bivša škola stranih jezika JNA, bivša Politička škola, bivše prodavnice hrane, tekstila i obuće u vojnim stambenim zgradama, podrumima, tavanima, vešernicama, prostorijama bivših kućnih saveta, barakama itd...). Prizori iz njihovih soba, hodnika i sanitarnih prostorija su prizori strave, užasa i - logora. Treba videti kako se u maloj sobici u Galebu (7-9 kvm) snalaze bračni parovi. Na tom malom prostoru je spavaća soba, dnevna soba, kuhinja, lavabo i sve drugo. U ovakvim uslovima žive duže od 18 godina, a Srbija je "lider na Balkanu". Neki stanovnici ovakvih geta imaju radni staž duži od 40 godina. Oko 300 porodica, koje su došle iz Hrvatske i BiH stanuju u poslovnim prostorijama i zajedničkim prostorijama čiji je vlasnik VS. Ovi prostori nisu "legalizovani" kao stambeni prostor, što stvara mnogobrojne dodatne probleme.

U vezi s tim, nehumano, nemoralno i morbidno zvuče Šutanovčeve reči: "Dosta stambenih problema biće rešeno biološkim putem". Dovoljno je setiti se i marketinškog trika Dragana Šutanovca sa dodelom ključeva od stana jednom penzionisanom vojnom licu na Bežanijskoj kosi (neposredna blizina Bežanijskog groblja) da bi bilo jasno o kome se i o čemu se radi...

Udruženje vojnih beskućnika Srbije čini velike napore u oblasti stambene politike, ali se teško dolazi do konkretnih rezultata. Nekako se uvek sve završi samoreklamiranjem ministra odbrane.

Iako su ministru neka pitanja postavljena mnogo puta, isto toliko puta su ostala bez odgovora.

Šta se, na primer, desilo sa velikim brojem montažnih kuća koje je fabrika montažnih kuća iz Ivanjice poklonila izbeglim licima iz Slovenije, Hrvatske i BiH?

Nema odgovora ni na pitanje šta je bilo sa ugovorom MO i Vlade Srbije iz 1999. godine u vezi sa zgradom u Nemanjinoj 9 u Beogradu? Koliko je poznato, trebalo je da vlada vojsci (za rešavanje stambenog problema vojnih i penzionisanih vojnih lica) u zamenu za tu zgradu ustupi 48.600 kvm stambene površine ili 811 stanova od 60 kvm. U vojnu zgradu u Nemanjinoj ulici uselili su se nedavno sudski organi, a vojni beskućnici nisu doživeli ni najmanji pomak u rešavanju stambene problematike.

Zgrada Vojnog suda (Ustanička ulica) data je Specijalnom sudu bez ikakve nadoknade. I za taj vojni objekat bilo je velikih obećanja u vidu kompenzacije stanovima. Međutim - ništa.

Problematika stanova-kuća u Raškoj ulici nije nikada dovedena do kraja. Prva odluka je bila prodaja tih objekata. To se nije desilo. Došlo je do prisvajanja po dva stana. Vode se sudske parnice koje nikada neće imati logičan, pravedan i zakonit kraj.

Ne treba zaboraviti ni marketinški raubovanu izgradnju stambenog kompleksa u bivšoj kasarni "4. juli", odnosno "Stepa Stepanović". Ni od toga neće biti ništa, barem kada je u pitanju populacija vojnih penzionera. Javna je tajna da je vrhuška DS samo u ovom naselju postala "teža" za po nekoliko stotina kvadrata površine, kako stambene tako i poslovne.

 

Slede tužbe

 

Vojni penzioni fondovi bili su stabilni i puni i često su korišćeni za izgradnju raznih objekata za širu i javnu upotrebu. Od vojnih penzionih fondova imali su koristi npr. Sava centar, vojna industrija, kasarne za potrebe vojske, MO, Generalštab, domovi armije, sportski tereni, putevi, vojna dobra, lovišta, odmarališta, banje itd. Sve ovo, kao i ostala ogromna ulaganja u izgradnju i razvoj, nije dozvolilo poštovanje donetih zakona, da, na primer, vojne plate iznose minimalno tri a maksimalno pet prosečnih plata u državi! Garniture vlasti od 2003. do 2010. godine (posebno za vreme mandata ministara odbrane Borisa Tadića i Dragana Šutanovca) prodaju razne vojne nekretnine i opremu u bescenje ili ih prepuštaju propadanju na račun generacija vojnih penzionera koji su stvarali ta dobra do,  na primer, 1995. godine i imali za vreme aktivne službe manje plate od lica u bilo kom drugom državnom organu.

Veliko nezadovoljstvo vojnih penzionera ogleda se, pre svega, u izuzetno velikom broju tužbi podnetih nadležnim sudovima. Te tužbe su veoma osnovane i obuhvataju sve domene socijalne politike ali su najviše u vezi sa dugovanjima vojnih penzija. Sledi stambena problematika, problemi ratnih vojnih invalida, problemi u vojnom zdravstvu, problemi vojnih "izbeglica" koji su došli u svoju otadžbinu itd. Zbog nepotrebnih sudskih procesa, štete za finansije srpske vlade su ogromne i - nisu konačne. Tako se, na primer, zatezne kamate povećavaju iz dana u dan i nema odgovarajućih reagovanja iz nadležnih ministarstava ili Vlade Srbije. Priče o profesionalizaciji vojske, povećanju efikasnosti, povećanju odbrambene sigurnosti zemlje, o štednji, samo su deklarativne. S obzirom da državni organi ne poštuju zakone koje su usvojili i doneli, ali i donošenje novih zakona u oblasti vojno-penzionog osiguranja na štetu vojnih penzionera, po pravilu u suprotnosti sa rešenjem koje je potpisano između države i pojedinaca - vojnih lica kad su odlazili u penziju, izazvaće masovno podnošenje tužbi protiv MO i države, i kod domaćih sudova i suda u Strazburu. Za sad se ne vidi razlog za sumnju u uspeh tih tužbi.

Ministarstvo odbrane je brod bez kapetana i bez kompasa, zaposednut od kriminalaca visokog nivoa, organizovanih kao "koza nostra" koja svom članstvuitaj: DS-porodici!) pruža svu zaštitu, rotacijama sa mesta na mesto, uz zadržavanje velikih privilegija - pod uslovom da ćute i slušaju. Opozicija je samo protivnički tabor koji zavidi ovima na vlasti i čeka svoju priliku za otimačinu.

 

Jedno je jedno, a drugo je - drugo

 

Propast za Srbiju kojom gospodare loši ljudi vidljiva je na svakom koraku. I zato izjave ministra odbrane Dragana Šutanovca, poput one na svečanosti povodom Dana Vojne akademije Srbije, treba čitati na pravi način. Kad kaže daelimo da intenziviramo vojno-političku saradnju sa Evropskom unijom... i da unapredimo obim saradnje u okviru Partnerstva za mir" - to znači bezuslovno i imperativno podilaženje NATO-paktu. Kad kaže da smo "usvojili sve normativne i zakonske dokumente u okviru sistema i u parlamentu Srbije, čime smo zaokružili i normativni i organizacioni okvir za tu saradnju" - to znači okvir za zakonsku pljačku vojne imovine. Kad kaže da smo "uspostavili demokratsku i civilnu kontrolu Vojske", podrazumeva se da se radi o ličnoj kontroli i uticaju. Kad kaže da smo "izvršili njenu kompletnu profesionalizaciju, čime smo se svrstali u red zemalja koje imaju efikasnu modernu vojsku" - to znači da smo se svrstali u red zemalja koje nemaju odbrambeni sistem i vojsku.  Kad se hvali da smo time "zadali domaći zadatak onim zemljama koji takvu vojsku žele" - to znači da takvih zemalja jednostavno nema.  Kad kaže da smo "unapredili međunarodnu vojnu saradnju, tako da danas našu vojsku smatraju vojskom mira u svetu, Evropi i regionu" - to znači da našu vojsku smatraju nepostojećom. Nulom. Kad kaže da je "unapređenje sistema kadrovanja, planiranja ljudskih resursa i korišćenje međunarodnih civilnih i specifičnih vojnih standarda u materijalnim resursima imaju izuzetnu važnost i praktično nemaju alternative kada je u pitanju izvoz" - to znači da je njihov moto krađa vojne imovine na "zakonskoj" osnovi. Kad kaže da "nabavka savremenog i modernizacija perspektivnog naoružanja predstavlja jedan od prioriteta u narednom periodu, za čije ostvarenje je potrebno obezbediti odgovarajuća finansijska sredstva... očekuje nas završetak konverzije aerodrome Morava, nastavak izgradnje skladišta za smeštaj ubojnih sredstava. Sve to činimo radi ostvarivanja cilja da budemo pouzdani čuvari nacionalnih interesa..." - to znači samo jedno: želimo po svaku cenu da budemo lično bogati.

Sve programske deklamacije iz usta ministra Dragana Šutanovca zvuče kao loši vicevi, kao isprazno i neobavezujuće čavrljanje. Do juče se hvalio kako izvozi oružje i ima dugoročne planove i ugovore sa zemljama u kojima je nekoliko minuta kasnije buknuo građanski rat! Sad se opet hvali kako će Srbija u regionu igrati još značajniju ulogu. A od igranja tih uloga građanima spadoše gaće.

Možda građani Srbije danas zapravo nemaju pravi izbor, nemaju za koga da glasaju. Institucije ne funkcionišu, siromaštvo je sve veće, ne zna se ni gde su nam granice. Uništen je odbrambeni sistem, uništena vojska, školstvo, zdravstvo. Možda tu ima posla i za one vojne penzionere. Možda ipak bez starca nema pravog - hica.

 

 

 

 

"Odbrambeni" sistem

 

Da bi sve to postigao, on sa svojim najvernijim saradnicima brižljivo planira, priprema i režira "dubinske" poteze:

- donosi Uredbu o sredstvima posebne namene, čime je uspeo da ozakoni pljačku Vojske, koju sprovodi sa svojim kumom i zamenikom Pilipovićem,

- nabavku NVO za potrebe Vojske Srbije i proizvodnju i prodaju NVO stavlja pod direktnu kontrolu, prikazujući taj čin ne kao uzurpaciju nego kao reformu Vojske, gurajući sve u nekakve zakonske okvire čak i kad je očigledno da je sve u očiglednoj koliziji sa elementarnim državnim interesima,

- pod neposrednu kontrolu, uticaj i zavisnost stavlja inspekcijske i bezbednosne snage Vojske, demagoški to tumačeći kao jedan od vidova civilne kontrole Vojske,

- veći deo Ministarstva odbrane, sa Sektorom za materijalne resurse i Upravom za snabdevanje, uži deo Generalštaba Vojske Srbije, veći deo namenske industrije Srbije (Krušik - Valjevo, Sloboda - Čačak, Zastava oružje - Kragujevac), Remontne zavode, Vojno-tehničke institute kao i vojne poligone (Nikinci, Pasuljanske livade) ministar odbrane stavlja u funkciju Jugoimporta SDPR. Veći deo MO, uključujući ministra odbrane i pomoćnika ministra odbrane za materijalne resurse, uži deo Generalštaba (načelnik generalštaba i njegovi pomoćnici) postaju najveći promoteri Jugoimporta SDPR.

- ne poštujući ustavne i zakonske odredbe, ministar odbrane Dragan Šutanovac uništava vojni penzioni fond. Nastavlja trend finansiranja Demokratske stranke iz vojnog budžeta na uštrb vojnih penzija, što je započeo Boris Tadić dok je bio ministar odbrane.

 

 

 

 

 

Mnogi vojni penzioneri svoje probleme rešavaju na privatnim klinikama, često i ne dočekaju preglede na VMA, jer završe u - ilovači.

 

 

 

 

Prizori iz soba, hodnika i sanitarnih prostorija mnogih vojnih penzionera su prizori strave, užasa i - logora.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane