Natrag

Mafija

Mafija

Novi Kneževac: Kad se banda složi oko prioriteta

 

Kako su se lepo zalepili za Lepenku

 

"Lepenka" iz Novog Kneževca je retko transparentan primer kako se preduzeće uništava da bi budzašto bilo prodato unapred poznatom tajkunu. Ovo je i priča o tome kako se od deset miliona evra obrtnih sredstava, uz godišnji promet od isto toliko miliona, za pola decenije dospeva u bankrot

 

Milan Malenović

 

Još dok je posle petooktobarskih promena u Srbiji trajalo stanje blisko vanrednom, decembra 2000. u upravnu zgradu Lepenke AD u Novom Kneževcu upada grupa pučista i smenjuje tadašnjeg generalnog direktora Velimira Zagorca, a na njegovo mesto dovodi Aleksandra Ivoševića.

I sam Ivošević je bio kadar SPS-a, ali je vešto umeo da stekne podršku tadašnjeg lokalnog lidera DOS-a, danas pokojnog advokata Miodraga Perkučine. Ni ovaj, kao ni mnogi drugi transferi u zemlji Srbiji, nije prošao bez naknade.

Već u aprilu 2001. pučistički direktor Ivošević sklapa sudsko poravnanje u jednom predmetu u kome je Lepenka do tada imala sve šanse da dobije spor. Protivničku stranu je zastupao advokat Perkučina koji je navodno za svog klijenta od Lepenke naplatio 25.000 maraka odštete. U jednoj kasnijoj krivičnoj prijavi Udruženja akcionara i Sindikata Nezavisnost Lepenke izražava se otvorena sumnja da je taj novac završio u kasi tadašnjeg DOS-a kao nagrada za ukazano poverenje socijalisti Ivoševiću.

 

Prvo ruiniraj, pa onda...

 

U trenutku kada su pučisti preuzeli Lepenku ona je bila bez dugova i sa obrtnim sredstvima od nekih 20.000.000 ondašnjih maraka! U siromašnoj Srbiji to je bila i ostala velika para.

Pre nego što je doveden na mesto generalnog direktora Ivošević je u Lepenci bio skoro nezapaženi tehnički direktor koji je oduvek pokazivao više sklonosti ka posredovanju u prodaji, nego ka obavljanju  zadataka iz sopstvene nadležnosti. Trgovina mu se, valjda, više isplatila. Malo se ko od radnika seća da ga je ikada video u proizvodnim halama. Na ručkovima i terevenkama sa poslovnim partnerima, nasuprot tome, bio je neizbežni učesnik.

Pošto je prepadni vod DOS-ovskih huligana iz uprave najurio legitimnog direktora, Ivošević organizuje referendum radnika za izbor novog rukovodstva. Sitnica koju je prevideo bila je zakonska regulativa koja ne poznaje radnički referendum u akcionarskom društvu, već izbor rukovodstva poverava isključivo skupštini akcionara.

Na ovo su više puta u svojim presudama ukazivali trgovinski sudovi, ali se nekim čudom kao jedini ovlašćeni, po Agenciji za privredne registre, zadržao Ivošević. U stvari, to i nije bilo nikakvo čudo, već namera, kako će pokazati događaji koji slede.

Na funkciju doveden i na njoj očuvan milošću onih koji su na vlasti, Ivošević je bio savršen izbor za čoveka koji će da sprovede pljačku uspešne firme po modelu koji je izuzetno često primenjivan u domaćoj privatizaciji, s tim da je slučaj Lepenke retko transparetan primer.

Većinski vlasnik kompanije nije  u tom trenutku bila država, koja je imala tek nekih 37 odsto akcija, već mali akcionari. Zbog toga prodaja firme nije mogla da ide pod plaštom jeftine privatizacije, već je uspešno preduzeće trebalo prvo da bude ruinirano, pa tek onda prepušteno unapred odabranom tajkunu. Ovaj posao nije bio ni malo lak, budući da je za dovođenje Lepenke u stećaj Ivoševiću i bratiji bila potrebna skoro decenija štetočinskog delovanja.

Da bi sproveo nameru svojih nalogodavaca Ivošević je morao da ima pomagače i u samoj firmi i u strukturama vlasti.

U julu 2005. Viši trgovinski sud rešenjem Pž 1405/05 potvrdio je rešenje Trgovinskog suda u Zrenjaninu kojim je zaključeno da je jedini legitimni zastupnik Lepenke direktor Velimir Zagorac, a ne samoproglašeni Ivošević. Uprkos tome, nekakav upravni odbor Lepenke, za koji niko ne zna ni kada ni kako je formiran, na svojoj sednici od 17. novembra 2005. daje jednoglasnu i punu podršku direktoru Ivoševiću.

U tom UO glasali su Ferenc Berenji, navodni predsednik, Zoran Lazarević, Dragan Lukač, Svetozar Latinović i Dušan Babuškov. Zakon ovamo, zakon onamo, kao što se vidi kada je u pitanju pljačka u korist tajkuna, sudske odluke nisu obavezujuće, pa je Ivošević nastavio da radi po svome.

Zaposleni u Lepenci zbog ovoga podnose niz krivičnih prijava protiv Ivoševića i njegovog saučesnika u mutnim poslovima, direktora sektora pravnih i opštih poslova Ljubomira Došena, koje do dana današnjeg ostaju neprocesuirane.

U to vreme se Ivošević na sastancima sa zaposlenima žali kako ne može da radi svoj posao, jer je svakodnevno u društvu inspektora MUP-a kojima na uvid daje dokumentaciju o poslovanju firme. Zbog toga, navodno, nema ni para za plate.

Kako ovo kontrolisanje dokumentacije od strane MUP-a izgleda, objasnio je u pijanom stanju inspektor Petar Gorča, tvrdeći da u svemu postupa po instrukcijama Ivoševića. Zauzvrat, samoproklamovani direktor je inspektorovu suprugu zaposlio kao prodavačicu sa koeficijentom plate 1,7 u prodavnici gde poslovođa ima koeficijent - 1,5. Dvoje Gorčine dece dobila su stipendije za školovanje, a devojka jednog od njegovih sinova takođe je dobila uhlebljenje u Lepenki.

Sa druge strane, veliki broj dugogodišnjih radnika koji nisu bili po volji direktora dobijaju otkaze, ali su sudskim odlukama ponovo vraćeni na posao. Firma je ovim radnicima morala da isplati milionske odštete na ime izgubljenih ličnih dohodaka, pa je, konačno, račun kompanije dospeo u blokadu.

Montirani postupak

 

Odštetni zahtevi grupe nepravedno otpuštenih radnika, međutim, nisu bili dovoljni da Lepenku dovedu do prosjačkog štapa, pa je Ivošević morao da smisli i nešto drugo. To drugo je rasprodaja robe po cenama ispod nabavnih! U samo tri takva posla Lepenki je naneta šteta od preko milion evra, dok mali akcionari smatraju da su ukupni gubici stvoreni na ovaj način prešli sumu od deset miliona evra. Da podsetimo: u trenutku kada je Ivošević preoteo firmu ona je imala obrtna sredstva u visini od 20 miliona maraka.

Privatnoj firmi Peštan iz Aranđelovca, koje više nema u registru APR-a, Ivošević je maja 2004. prodao crep u vlasništvu Lepenke uz odobreni popust od 40 odsto ispod proizvodne cene i to uz odloženo plaćanje. Šteta je iznosila 3.600.000 ondašnjih dinara, a služba trgovine je odbila da odobri ugovor koji je direktor onda samoinicijativno realizovao.

Juna 2004. Ivošević je, opet protivno preporuci službe trgovine, sa privatnim preduzećem Emmon d.o.o. iz Beograda, ugovorio i realizovao prodaju zidnih i podnih pločica na odloženo plaćanje po ceni koja je za oko 47 odsto niža od proizvodne cene u Tozi Markoviću iz Kikinde. Šteta iz ovog posla dosegla je 37.725.000 dinara (na dan sklapanja ugovora srednji kurs evra iznosio je 71,89 dinara).

Odmah pošto je preoteo direktorsku fotelju, Ivošević u decembru 2000. upravnom odboru predlaže da se Beočinskoj cementari otpiše dug, tačnije pokloni 5.189 tona cementa. Odluku kojom je Lepenka oštećena za preko pola miliona evra, odnosno tadašnjih 45.000.000 dinara, potpisuje predsednica UO Dragana Đeković, čiji je muž bio načelnik policije u Kikindi. Čista slučajnost.

Ovako očerupanu Lepenku zatim pokušava da preuzme Željko Knežević, suvlasnik Su Klasa, Vinarije Čoka i još ponečega u Srbiji i okruženju. On za jednu akciju nudi nešto preko 260 dinara, na berzi, međutim, iste dobija za 210 po komadu - što je manje od polovine knjigovodstvene vrednosti, dok se realna cena procenjivala i na petostruku vrednost. Tako trgujući on uspeva da kupi 42 odsto Lepenke, što mu nije dovoljno da postane većinski vlasnik.

U celu zapetljanciju tada se uključuje MEK sistem iz Subotice, koji oktobra 2006. dobija milion evra od hrvatskog državljanina Mileta Trivanovića za kupovinu akcija Lepenke, koja i pored svih Ivoševićevih marifetluka pravi godišnji promet od desetak miliona evra.

Nominalni vlasnik MEK sistema (nekadašnjeg MEK-MEK-a) je Snežana Josipović, rođena 1966. I MEK sistem je registrovan u Subotici, kao i SU Klas, a ove dve firme povezuje još mnogo toga. Kao regionalni direktor MEK-a, baš u vreme otimanja Lepenke, pojavljuje se Željko Knežević, koga sa Josipovićkom spajaju i kumovske veze.

Uloga SU Klasa po kumovskom dogovoru je bila da na berzi obara cenu akcija Lepenke vanredno visokom ponudom deonica u svom vlasništvu, koje je MEK zatim kupovao. Zbog živahne trgovine ovom akcijom, iako nepozvani, uključuju se još neki špekulanti, kao Hipo banka, koji kumovima nepotrebno prave smetnje.

Za direktora Lepenke zato biva postavljen Slavko Knežević, Željkov stric, kome je u posao istovremeno zapalo da zastupa i državni paket akcija, pa odlazak u stečaj postaje neminovan.

Iz stečajnog postupka Lepenka izlazi reorganizovana, tako što se svi dugovi prepisuju na preduzeće koje će biti rasformirano kako poverioci i mali akcionari ne bi dobili ni dinara, dok se imovima firme prepisuje na novoizmišljenu Lepenku DOO bez dinara duga, koju zatim kupuje, ko drugi nego - MEK sistem.

Aleksandar Ivošević ponovo dolazi na mesto generalnog direktora zbog svojih nemerljivih zasluga u uništavanju firme i njenom privođenju tajkunu koji nije hteo da plati punu cenu.

U celom svetu većinski vlasnici kompanija trude se da izađu na berzu kako bi najverodostojnije proverili svoju pravu snagu i vrednost. Jedino se kod nas, kako primer Lepenke pokazuje, oni bore da od otvorenog akcionarskog naprave druuštvo sa ograničenom odgovornošću kako bi od javnosti sakrili svoje lopovluke i pljačkaške namere.

Posle takvog jednog razbojničkog pohoda glavne žrtve postaju radnici koji su svojim zalaganjem godinama stvarali profit firme da bi na kraju ostali bez akcija koje su za uzvrat dobili. Isto tako, žrtve su i oni naivci koji su, u nadi da će nešto da zarade, na berzi kupovali akcije ovakvih preduzeća, čija će vrednost da se istopi u montiranom stečajnom postupku.

  

 

 

 

 

Sistem za džep

 

Jedan od primera kako se pljačkaju zdrave firme da bi se dovele u stečaj i onda jeftino prodale, daje i završni račun iz 2005. godine koja je prethodila bankrotu i otimačini Lepenke.

Ukupni prihodi tada su iznosili 790.025.000 dinara, ali je zato i ukupan rashod do skoro u dinar bio isti: 789.211.000 dinara.

I pored prihoda od desetinu miliona evra godišnje i kredita dobijenog od Kuvajta u visini od milion evra za izradu nove ambalaže (koji je nestao bez traga), Lepenkini računi su konstantno bili u blokadi, jer je Knežević sa bratijom godišnje iz kompanije otimao oko dva miliona evra.

Da bi se kako-tako obezbedilo poslovanje iz čijih prihoda se namiruju narasli apetiti tajkuna i njihovih satrapa u Lepenki, osnovan je niz zavisnih preduzeća, kao što je na primer Lepenka Plus. Ovim firmama je išla zarada, koja se zatim putem fikivnih ugovora prelivala u privatne džepove, dok su matičnoj kompaniji knjiženi samo dugovi.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane