Natrag

Tabloid istražuje

Tabloid istražuje

Slučaj Fukušima: japanska nuklearna tragedija između istine i laži

 

Šta se to zakuvalo u japanskom pretis-loncu

 

Zašto je jedan reaktor u nuklearki kod Fukušime bio problematičniji od ostalih pa su oko njega morale da se angažuju specijalne izraelske termalne kamere i sistemi za obezbeđenje od eksplozija, iako se zna da uranijum sa kojim rade nuklearne elektrane ne može da eksplodira?

 

Piše: Ivona Živković

 

Energija se dobija danas samo preko veoma skupih thnoloških procesa - kopanjem i preradom nafte i cepanjem jezgra atoma uranijuma. Ove tehnologije poseduju oni koji mogu da koncentrišu u biznis trilione dolara. Izgradnja samo jedne nuklearne elektrane košta nekoliko milijardi dolara.

Surova konkurencija dva energetska lobija je ipak najveća u poslovima sa vojskom. I tu je nuklearni lobi napravio svoje najveće uporište, jer se ratni brodovi, podmornice i nosači aviona ipak mnogo bolje snabdevaju energijom preko nukleranih reaktora. Pored toga, izrada atomske bombe koja se puni plutonijumom postala je pitanje prestiža u konkurentskim vlastelinskim krugovima. Moćno oružje je potrebno svima koji žele da budu moćni.

A da bi se dobijao plutonijum, treba imati prikriveni mirnodopski biznis sa nuklearnim elektranama koje ga sagorevanjem uranijuma mogu stvoriti. Pogledajmo malo šta je u javnost izašlo u vezi sa havarijom na nuklearnoj elektrani kod Fukušime, koja je imala šest nuklearnih reaktora i sedam bazena u kojima je odlagano istrošeno uranijumsko gorivo - oksid uranijuma. Pored uranijuma, zna se i da je u njenom reaktoru (navodno reaktoru broj tri) korišćeno takozvano mox gorivo, zapravo mešavina oksida uranijuma i plutonijuma koja je reprocesirana od već istrošenog uranijuma.

Mox gorivo je u elektranu kod Fukušime stiglo avgusta 2010. iz Francuske. Ova tehnologija reprocesiranja već korišćenog uranijuma je javnosti prikazana kao velika ušteda, dok stručnjaci znaju da se iza ovakvih tehnologija može sakriti konverzija U238 (izotopa uranijuma) u U239 (plutonium harvest chambers). Ono što razlikuje sve ove uranijumove atome je broja neutrona u atomu. Dobijanje U239 se vrši u posebnim komorama nazvanim reaktorima za "uzgoj" (breeder reactor).

I to je supertajni biznis koji napravi neko na državnom novou u Japanu, bez javnosti, i malo ljudi je upućeno u njega. Da li je čitava frka oko japanske nuklearne elektrane u stvari bila maska da se zataška ovakva perfidna poslovna igra ili je nečija namera bila da razbuca jedan takav perfidan posao - zna samo odabrani krug vlastelina. Ostali mogu da zaključuju, pod uslovom da odlično poznaju ove nuklearne tehnologije - mirnodopske i vojne. A vojna je ipak na prvom mestu.

Primetili ste već kako sve informacije o onome šta se događa u Japanu stižu uglavnom preko pakleno lažljivih takozvanih "vodećih globalnih medija" i najviše na engleskom jeziku. Jedan korak za njima istu "pesmu" pevaju u Francuskoj i ostalim zemljama EU. I svi govore o teškoj havariji u elektrani Daiči kod Fukušime i "opasnosti" da dođe do topljenja uranijumskog jezgra u nekom od reaktora.

Ali, ako su lagali svi u isti glas u vreme bombardovanja Srbije (1999), koja je proglašena agresorom na sopstvenu teritoriju - Kosovo i Metohiju; koji su podizali paniku oko lažne epidemije virusa H1N1 i SARS i AIDS-a; koji su lagali o oružju za masovno uništavanje Sadama Huseina (2003); koji su lagali da je Osama bin Laden iz pećine u Avganistanu organizovao napad putničkim avionima na Njujork i Vašington (2001) itd. a sada svi "strahuju" od zračenja iz japanske elektrane zbog mogućeg topljenja uranijumskog goriva, da je veliki deo teritorije Japana ozračen, da je ozračena hrana i voda, da se pedesetoro hrabrih dobrovoljaca iz Japana bori da ohladi reaktor kod Fukušime i slično... Da li im i sada treba verovati?

Ali oni koji poznaju nuklearnu tehnologiju uočavaju mnogo grešaka u svim izveštajima, dok običan narod to ne shvata. Ne shvataju ni mnogi nuklearci koji preko interneta uporno nastoje da objasne kako je čitava panika besmislena i tvrde da mogućnost topljenja uranijumskog goriva ne postoji, i da je radijacija neprecizno izmerena, da su podaci nedovoljni da se izvede zaključak koliko je radioaktivnih čestica izašlo i koje su čestice u pitanju (jer neke se raspadaju veoma brzo) i da se stanovništvo na teritoriji koja je dalje od 30 kilometara od nuklearke sasvim nepotrebno evakuiše i šikanira itd. Ako mnogi Japanci i dobiju kancer, to će pre biti od teških stresova nego od radijacije. Ili svi ovi stručnjaci nemaju baš sve podatke o biznisu kod Fukušime.

Zanimljivo je da ni nedelju dana od zemljotresa i cunamija koji se dogodio 11. marta 2011, mreža za merenje radijacije koja radi u skladu sa odredbama međunarodne Comprehensive Test Ban Treaty Organization koja vodi računa da sve nuklearne elektrane ispunjavaju rigorozne uslove i sprovode mere u slučaju ekstremnih udara (dakle u nuklearnim elektranama ne rade hrabri i požrtvovani dobrovoljci već obučeni profesionalci pod rigoroznim ugovorom i koji ne mogu da se razbeže nakon incidenta) nije dala precizne podatke o svojim merenjima. A ova organizacija koja ima sedište u Beču, ima 60 mernih stanica radijacije širom sveta, a dve su u Japanu. Ali, kako kaže dr Lars Erik de Geer, predsednik Organizacije, njemu upravo odredbe ovog ugovora ne dozvoljavaju da podatke još iznese u javnost. Neko je i to nametnuo.

Nesumnjivo je da će podatke o svim merenjima prvo dobiti vojni krugovi.

Zanimljivo je da je prva radijacija iz Fukušime otkrivena prvo na mernoj stanici u Kamčatki, koja je udaljena 1.000 milja severoistočno od Fukušime (!). Da nisu japanske stanice nešto "slučajno" prećutale?

Ko je onda sve mere o kojima su izveštavali mediji njima davao? Da li su to uopšte bile pouzdane mere, s obzirom da se uvek meri čitav spektar radijacije (i alfa i beta i gama zračenje) ili su neki jednostavno uključivali svoje Gajgerove brojače i tako merili gama radijaciju (koja i prirodnim putem može biti povećana).

Mediji su se pozivali na tvrdnje stručnjaka (koje su oni procenili da su stručni) i koji su često iznosili svoja stručna mišljenja, ali bez preciznih podataka. Neki su tako širili paniku, a neki govorili da situacija nije toliko ozbiljna.

Inače radioaktivni materijali se iz oštećenih nuklearki uvek oslobađaju po određenom redosledu: prvo idu manje opasni gasovi i lako isparljivi gasovi, kao tritijum, kripton i ksenon i oni brzo nestaju u atmosferi i ne predstavljaju nikakvu opasnost za okolinu.

Pregrejavanje gorivnih šipki oslobađa i opasne isparljive radioaktivne elemente, kao cezijum 137, radioaktivni jod, stroncijum i telurijum. Kako se podižu u vis, ove čestice se kače za zrnca prašine u vazduhu i formiraju se teške čestice koje mogu biti veličine četvrtine jednog zrnca peska. Zbog težine one veoma brzo padaju na tle.

Tako je u jednom trenutku javljeno iz japanske kompanije Tepco (koja je vlasnik elektrane kod Fukušime) da je cezijum 137 otkriven u vazduhu, ali nije precizirano na kom nivou i na kojoj udaljenosti od elektrane. Cezijum 137 emituje visokoenergetske gama zrake. Ukoliko se ovakva čestica udahne ili dospe u sistem za varenje ili u mišiće i krv, remeti energetske procese u organizmu i može izazvati nefunkcionalno stvaranje tkiva (kancer) ili njegovo razaranje.

Neisparljivi radioaktivni materijali, kao uranijum, ostaju u nuklearnom jezgru. Ukoliko dođe do njihovog topljenja, oni prelaze u tečno stanje i ako dođe do probijanja svih zaštitnih kontejnera oni ulaze u prirodno okruženje. Ali to se do sada ni u jednom incidentu nije dogodilo. Bar javnost za to ne zna. A o tome su mediji najviše izveštavali, naglašavajući da postoji mogućnost topljenja gorivnih šipki.

Da se sa informacijama namerno manipuliše vidljivo je i iz navodne namere nemačke vlade (saopštene javnosti), ali i mnogih drugih u EU, da još jednom testiraju otpornost svojih nuklearnih elektrana na moguće jake potrese. Za javnost je ovo svakako dokaz velike "brige" njihovih vlada, jer malo ljudi zaista zna da elektrana kod Fukušime nije pretrpela štetu od razornog zemljotresa, jer su sve elektrane projektovane da izdrže najjače zemljotrese. Daiči elektrana je najviše stradala, kažu neki od stručnjaka, zbog cunami talasa koji je bio visok preko deset metara, a reaktori su bili na visini nešto većoj od pet metara, pa su navodno stradali rezervni sistemi za napajanje električnom strujom, dizel motori za agregate i dr. Tako su inženjeri imali veliki problem da u reaktor dovedu vodu i ohlade gorivo. O tome kakvu je štetu prouzrokovao cunami na reaktoru za "uzgoj" plutonijuma odnosno urana 239 ostala je potpuna tajna, kao što je i postojanje ovog reaktora za mnoge i dalje tajna.

Jer za ono što se zaista događalo u elektrani i što je vezano za mox gorivo znao je samo ograničen broj inženjera. Ostali su zato i "evakuisani" iz "opasne" zone.

Naravno, mox gorivo se u svim ovim "dobro" obaveštenim novinarskim krugovima u elektronskim medijima koji uglavnom čitaju izveštaje proverenih informativnih agencija (kao što su AP i Rojters i dobijaju ih direktno preko "idiot "kamere), nije ni pominjalo. Pominjalo se uglavnom jezgro reaktora kao i bazeni sa iskorišćenim uranijumskim gorivom, koji se nalaze pored svakog reaktora u skoro svim nuklearnim centralama. Ovo gorivo se nalazi u bazenima potopljeno vodom, koja i kada isparava zbog nedostatka hlađenja, ne može tako brzo da ispari i da šipke ostanu ogoljene. Potrebno je više dana da ta ogromna količina vode nestane, i da šipke ostanu delimično ogoljene, ali tih nekoliko dana je vreme za koje se snabdevanje strujom i vodom može normalizovati. I to znaju nuklearci i zato su zbunjeni onim što se u elektrani događalo.

Da mi mi još malo za laike pojasnimo rad elektrane.

 

Kako je radila elektrana u Fukušimi

 

Ova nuklearka je radila sa takozvanim reaktorima sa ključalom vodom. Oni su slični loncu za kuvanje pod pritiskom. Nuklearno punjenje zagreva vodu do njenog pretvaranja u paru, koja se cevima sprovodi do turbina koje se pokreću i stvaraju elektricitet. Ista ova para se onda hladi do kondenzacije, pa se onda ta voda opet šalje na zagrevanje u nuklearnim gorivom. I to je zatvoren sistem rada. Ovaj veliki lonac kuva vodu do 250 stepeni C i potpuno je zatvoren i u njemu se stvara veliki pritisak.

Kao gorivo se u tri reaktora koristio oksid uranijuma. Dva reaktora su navodno bila u fazi remonta, a jedan je, kao što smo videli, koristio mox gorivo. U javnosti je data informacija da je to bio reaktor broj tri u kome je "nešto" iznenada eksplodiralo i to kada je već bio ohlađen.

Oksid uranijuma u jezgru reaktora je keramički i ima tačku topljenja na 3.000 stepeni C. On se proizvodi u obliku cilindričnih gromuljica kojima se pune dugačke cevi koje se nazivaju gorivne šipke. Ove cevi su napravljene od specijalnog materijala nazvanog zircaloy i njegova tačka topljenja je 2200 stepeni. Dakle kada u slučaju teške havarije zircaloy počne da se topi, potrebno je da se temperatura podigne još 800 stepeni C da bi počelo da se topi uranijumsko gorivo. Zircaloy omot je tako prvi zaštitni kontejner koji izoluje nuklearno gorivo od okoline. Zircaloy šipke se onda ređaju jedna do druge i formira se paket koji se stavlja u reaktor. I to se naziva jezgro reaktora.

Jezgro se onda stavlja u posudu pod pritiskom (nuklearni "pretis lonac") koji je takođe veoma čvrst i može da izdrži temperature od nekoliko stotina stepeni Celzijusovih. I to je drugi zaštitni kontejner.

Onda se čitava skalamerija - nuklearni "pretis lonac", kompleks odvodnih i dovodnih cevi, pumpe rezervoara za hlađenje vode - stavljaju u treći zaštitni kontejner koji je napravljen od nerđajućeg čelika debelog sloja. Na dnu, ispod samog "pretis lonca", nalazi se bazen od debelog betona koji je napunjen grafitnim cevima i to je takozvani "hvatač jezgra" odnosno neutrona u slučaju da dođe do njegovog topljenja. Građen je na takav način da će nuklearno gorivo, u slučaju teške havarije i ako dođe do njegovog topljenja (na 3.000 stepeni Celzijusa) biti izliveno dole kako bi moglo da bude ohlađeno. U protivnom uranijom koji se topi može se topiti, probijajući sebi put kroz Zemljinu koru na veliku dubinu, što se naziva takozvanim "kineskim sindromom". Ali, do toga nikada nije došlo i samo je teorijska pretpostavka.

Ovaj treći kontejner je upravo konstruisan i testiran samo sa jednim ciljem: da zadrži, neograničeno i kompletno eventualno topljenje jezgra reaktora.

Sva tri ova sistema kontejnera su smeštena u zgradu. To je ono što se spolja vidi i što smo na zastrašujućim snimcima kamera videli da je prvo eksplodiralo. Od nuklearnih reaktora kod Fukušime, koliko je za sada poznato, nije oštećen ni jedan jer tolika temperatura verovatno nije dostignuta.

Reaktor se inače zagreva procesom nuklearne fisije tj. cepanjem jezgra atoma uranijuma pomoću čestica nazvanih neutroni, pri čemu se oslobađa atomska energija. A izleću i nove čestice neutrona. Iz prvog pocepanog atoma oni izleću i udaraju u drugi atom i cepaju ga, pa se onda oslobađaju novi neutroni i to se naziva nuklearna lančana reakcija.

Uranijum koji se u ovom procesu koristi ne može da eksplodira kao bomba, jer da bi se od takvog goriva napravila eksplozija, takozvana "prljava bomba", ono se mora upakovati na drugi način. I to polupismeni teroristi nazvani "mudžahedini", koji se kriju po pećinama Avganistana i drugih islamskih zemalja, mnogo dobro "znaju" da naprave?

Za kontrolisanje procesa nuklearne lančane reakcije koriste se moderatorske šipke koje apsorbuju neutrone i u potpunosti zaustavljaju lančanu reakciju. Kada reaktor radi ove moderatorske šipke su izvađene.

Jedanaestog marta 2001. elektrana je izdržala potres od 8,9 stepeni Rihtera. I reaktori su se automatski ugasili i moderatorske šipke su odmah ubačene. Nuklearni lanac reakcija je obustavljen, ali je ostao zadatak da se ohladi zagrejano jezgro i da se oslobodi od ostatka toplote, što je bilo negde oko tri posto od količine koju je elektrana proizvodila. I to je po nekima predstavljalo problem zbog potpunog prestanka snabdevanjem strujom i dovođenjem vode. S obzirom da se kao voda za hlađenje koristila morska voda, što smi videli na snimcima, to pokazuje da nikakvih oštećenja samog "pretis lonca" nije blo jer se u njemu sme nalaziti samo apsolutno čista demineralizovana voda. Ova posuda se nikako nije mogla dopunjavati morskom vodom, jer bi ona brže apsorbovala neutrone. Dakle, ova posuda nije bila oštećena, a pritisak pare u njoj je smanjivan laganim ispuštanjem pare preko ventila za to predviđenih. Da li su pri tome inženjeri ispustili ovu paru unutar zgrade, kako određene radioaktivne čestice ne bi otišle u atmosferu, za sada nije poznato, ali se pretpostavlja. S obzirom da pri vrlo visokim temperaturama molekul vode može da se pocepa na zapaljive atome vodonika i kiseonika, pretpostavlja se da je upravo taj vodonik izazvao eksploziju. I krov prve zgrade je odleteo. I to je snimljeno. Isto se desilo i sa ostalim zgradama. Ali, sam čin hlađenja reaktora je jednostavo deo procedure za koju su inženjeri trenirani da je sprovode. I oni su to sve vreme radili kao deo svog posla.

Ono što je izavalo paniku i što su mediji prenosili dramatičnim izveštajima je navodno opadanje vode u bazenima sa šipkama istrošenog goriva kojih je bilo u elektrani čak sedam. I tu je pretila opasnost da se nivo vode smanji i da sva voda zbog pregrejanosti ispari. I po izveštajima medija, najveća borba se vodila oko toga da se ovi bazeni hlade. Ali, i tu su se našli stručnjaci koji su objasnili da toliko vode ne može da ispari za samo nekoliko dana da bi šipke ostale ogoljene.

Ostaje očito samo jedan detalj, a to je da li se nešto dramatično događalo u tajnom reaktoru za "uzgoj" plutonijuma, za koji je znalo samo nekoliko odabranih? Da li je to razlog zašto Japanci nisu hteli američke stručnjake da im pomognu? Šta to američki stručnjaci o elektrani znaju više, kada je ovu japansku gradio General electric i u njoj su stručnjaci ove kompanije verovatno bili na neki način uvek konsultovani i prisutni?

Najzad, da li je tačna priča o tome da su dizel motori generatora, koji se automatski uključuju u slučaju nestanka struje, stradali od cunamija? Ili se oni nisu automatski uključili možda zbog nekog softverskog problema - recimo neke sabotaže kompjuterskim virusom ili crvom?

 

 

 

 

 

 

Sajber crv

 

O tome da su u Izraelu razvili nekakav kompjuterski virus nazvan stuxnet koji je perfidno napravljen kako bi bio ubačen u softverski sistem iranske nuklearke, bio je predmet pažnje ruskih stručnjaka za softvere koji rade u elektrani u Bušereru, Iranaca i Međunarodne energetske atomske agencije (IAEA) još prošle godine. I u Japanu su za njega saznali. Tako se u jednoj informaciji iz japanskih medija kaže da je stuxnet virus napravljen da vrši napade na servere koji su izolovani od interneta, kao što su električne centrale. U Japanu se odmah registrovali 63 zaražena personalna računara.

Crv se prenosi običnom USB memorijom ako bi se ona povezala na kompjuter u nekom industrijskom sistemu. Virus na internet mreži ne pravi nikakvu štetu, ali kada uđe u industrijski sistem može da šalje programe bez ikakve kontrole. Njegovo prisustvo se uopšte ne opaža i može široko da se prenosi.

Ovaj sajber crv je navodno napravljen u Izrealu kako bi ciljano bio ubačen u nemačke programe koji se koriste za upravljanje vodovodima, naftovodima i gasovodima. Da li ga je bilo u elektrani Daiči?

 

 

 

 

 

Obezbeđenje

 

Radi se o privatnoj izraelskoj kompaniji Magna BSP iz Arave koja je specijalizovana za proizvodnju i instalaciju stereoskopskih senzora i kamera za dobijanje termalnih slika. Zašto je baš ovakvo obezbeđenje ovoj japanskoj elektrani bilo potrebno? U kompaniji Magna BSP kažu da su njihove kamere bile postavljene "oko jednog od šest reaktora koji je bio sklon pregrevanju i eksplozijama". Šta mislite, koji je to bio reaktor sklon eksplozijama? Onaj za "uzgajanje" plutonijuma koji je koristio mox gorivo? Plutonijum je hemijski daleko otrovniji od uranijuma, a ono što može da eksplodira i da gori nalazi se upravo u tim kontejnerima za "uzgajanje" plutonijuma. Oksid uranijuma ne može da gori jer je već dovoljno oksidisan i može da se hladi, dok za plutonijum hlađenje nije predviđeno, jer oni u proscesu nisu predviđeni da se zagrevaju već samo da se dovoljno dugo zrače.

I na snimcima se vidi da je najviše oštećena zgrada broj tri i tu je izbila vatra.

Izraelske kamere su, takođe, bile u stanju da detektuju prisustvo radioaktivnog oblaka u vazduhu, ali oni iz Magne, navodno, nisu mogli da imaju pristup snimcima kamera nakon incidenta. Odakle onda snimci elektrane i oštećenih zgrada reaktora? Ko ih je snimio u trenucima kada su svi radnici, "pedeset najhrabrijih dobrovoljaca", imali pune ruke posla? Snimatelj je za sada nepoznat. Ali, poznato je da su upravo informaciju o tome kako su u elektrani ostali samo njih 50, u izraelskom Haaretzu dobili upravo od kompanije Magna BSP. I odmah prosledili Rojtersu i dalje. I onda je puštena u etar ta srceparajuća priča o "japanskim herojima". Ova kompanija je svoje kamere postavila tečno pre godinu dana (mox gorivo je da podsetimo stiglo u avgustu), a samo tri nedelje pre zemljotresa dvojica od tih "heroja" su bila na "specijalnoj obuci" u Izraelu. Oni su navodno obučavani da koriste ovaj sistem koji je imao za cilj da obezbedi da se niko bez dozvole ne može približit krugu elektrane. Kompanija je dobila i sporazum sa Japancima da im na isti način obezbedi sve nuklearne reaktore u zemlji. Od terorista tipa bin Ladena, naravno.

Ostaje samo pitanje ko je čitavu ovu paklenu priču sa pravljenjem plutonijuma za bombe - osujetio? Sama priroda ili je u pitanju neko tajno i pakleno oružje?

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane