Rusija

Linč: Rusi sve češće uzimaju pravdu u svoje ruke i kažnjavaju prestupnike ili osumnjičene

 

Osveta je moja i ja ću je vratiti

 

Nepoverenje prema sudskim i organima koji štite zakon stiglo je do krajnjih granica: ljudi ne veruju ni policiji, ni sudovima, ni tužilaštvu. Što je još gore, na pitanje sociologa, oko 40 procenata Rusa je reklo da su spremni da sami uzmu pravdu u svoje ruke i kazne one koji su izvršili prestup ili su samo osumnjičeni za nešto slično. Najvažnije od svega je to što ljude koji izvrše linč društvo ne osuđuje, već postaju skoro pa narodni heroji

 

Viktor Hlistun

 

Celom svetu je poznat sledeći slučaj: 1. jula 2002. godine, iznad Bodenskog jezera u okolini Ciriha dogodila se strašna nesreća - srušila su se dva aviona. U jednom od njih bila su ruska deca, neka i sa roditeljima. Svi su poginuli, ukupno 71 osoba, među njima 45 dece. Među poginulima su bili i sin, ćerka i supruga ruskog građanina Vitalija Kalojeva, došljaka sa Kavkaza, iz Severne Osetije. Sudski spor se otegao, delovalo je kao da vinovnici ove nesreće nikada neće biti kažnjeni. Godinu dana i sedam meseci nakon tragedije, to jest 2004. godine, Kalojev je stigao u Cirih. Tu je pronašao čoveka koji je, po njegovom mišljenju, bio glavni krivac za nesreću. Reč je o kontroloru leta Piteru Nilsenu. I, ubio ga je nanevši mu 18 udaraca nožem. Nilsen nije dočekao suđenje. Sud u Cirihu je osudio Vitalija na osam godina strogog zatvora, zatim je skratio kaznu na pet godina i tri meseca, a 8. novembra 2007. godine oslobodio ga je pre roka. Kalojev se vratio u domovinu, u Osetiju. Da li se pokajao zbog onoga što je uradio? Ne, on o kajanju ne govori. Na primer, kada su mu predložili da napiše pismo izvinjenja Nilsenovoj porodici, Vitalij je samo zapitao: "A da li je Nilsen meni napisao pismo?" Stiče se utisak da Kalojev uopšte nije želeo da ubije. On je samo želeo da čuje izvinjenje. Od bilo koga. Prišao je Nilsenu sa fotografijama svoje dece, a ovaj ga je odgurnuo. I tada se dogodilo ubistvo.

Evo zašto sam se setio ovog slučaja: 13. novembra 2007. godine, Vitalij Kalojev se vratio u Rusiju. Dočekali su ga kao narodnog heroja - ljudi su mu poklanjali cveće, na plakatima i transparentima bile su ispisane reči podrške i odobravanja, gomila mu je aplaudirala i nagradila ga burnim ovacijama, predstavljan je kao primer drugima. Godinu dana kasnije, Vitalij Kalojev je postavljen na dužnost zamenika ministra građevinarstva i arhitekture Severne Osetije.

Zašto su čoveka koji je izvršio ubistvo uzevši pravdu u svoje ruke Rusi prihvatili kao heroja?

 

Da li je kriva tradicija

 

Naravno, ovakav prijem i odobravanje postupka Vitalija Kalojeva u Rusiji moguće je opravdati takozvanom tracijom krvne osvete, koja je još uvek veoma prisutna na Kavkazu i sa kojom se deca upoznaju od malih nogu. Evo šta o tome kaže duhovni šef muslimana Dagestana Magomed Magemodov:

- Ako čovek nekoga ubije, onda rođak ubijenog to rešava sa ubicom. Ali, islam se prema krvnoj osveti odnosi strogo i ne podržava je, već se bori protiv te pojave.

Primećujem da, pre svega, Kuran osuđuje krvnu osvetu, a zatim da su podršku Kalojevu izrazili i izražavaju ne samo ljudi sa Kavkaza, već i Rusi, odnosno pravoslavci. Istina, i u Rusiji zakon linča nije bio redak u pradavna vremena. U Novgorodskoj republici, na primer, zakoni su dozvoljavali upotrebu časne sile, linča, ne samo za zaštitu prava, već i kao osvetu za uvredu. Isporučivanje prestupnika oštećenom licu ili njegovim rođacima služilo je kao način da se iskoreni linč, jer je vršeno po sudskom nalogu, ali ubistvo krivca nije bilo dopušteno.

Linč lopova (posebno konjokradica) i palikuća, bila je norma u ruskim selima. Odluka o linču, kao po pravilu, donosila se na skupu domaćina, starih 35-40 godina, na čelu sa starešinom. Ovo "suđenje" vršeno je u tajnosti od vlasti. Seljaci su bili ubeđeni da imaju pravo na linč i ubistvo putem linča nisu smatrali grehom. Ova društvena zajednica je o svom trošku sahranjivala ubijene u linču, upisujući ih u spisak nestalih. Vlasti su pokušavale da istraže slučajeve linča koji su im bili poznati, ali svi napori policije su, kao po pravilu, bili bez rezultata. Mali broj ovakvih slučajeva koji su stizali do suda, završavali su se oslobađajućom presudom koju je donosila porota sačinjena od seljana.

Takođe, skup domaćina je odlučivao i o narušavanju seksualnih normi. Na primer, "nemoralnim" devojkama su sekli kosu, mazali kapiju njene kuće katranom, vezivali im košulju oko glave i gole do pojasa terali po selu. Udate žene koje su uhvaćene u preljubi muž bi surovo pretukao, zatim bi ih javno upregli u rudu ili vezivali za taljige i vodili po ulici, bičujući ih. Osim toga, neretko je bilo nasilje nad onima koji su smatrani čarobnjacima i vešticama, posebno u vreme epidemija ili masovne gladi.

Ipak, sve je to bilo toliko davno da je i zaboravljeno, kao noćna mora, pa se povratak linča i krvne osvete u Rusiji nikako ne može opravdavati pradavnom tradicijom. Meni se čini da je stvar u tome da gnev ljudi ne proizvodi tradicija, već nemoć oštećenih, nepoverenje ka organima zakonodavne vlasti, sporost sudskog sistema. Pravo govoreći, malo je verovatno da bi Vitalij Kalojev uspeo da ubije kontrolora leta, da je ovaj, kao osumnjičeni, bio zadržan u pritvoru, umesto što je bio na slobodi i zalivao cveće u dvorištu svoje kuće.

 

Odakle agresija

 

Onaj ko dobro poznaje Ruse, nikada ne bi rekao da su oni mnogo agresivan narod. U životu, to su dobri ljudi, uvek spremni da pomognu bližnjemu. Oni su trpeljivi do krajnjih granica. Ali, ako ih neko razbesni, postaju nemilosrdni prema neprijatelju. Istorija je to potvrdila više puta. Mislim da je sada takav momenat, kada je strpljenje Rusa na izmaku. Gnev se već izliva, tu i tamo, po celoj zemlji.

Ova agresivnost je izazvana bezočnom nepravdom koju čine državni službenici u odnosima sa običnim svetom. Posebno se to primećuje u zakonodavnim organima i strukturama vlasti koji se bave raspodelom sredstava ili rešavanjem životnih problema siromašnih. Upravo među službenicima cvetaju krađa i korupcija. Bogati, po potrebi, mogu da potkupe sudiju, policajca, tužioca. Nastala je takva situacija da su žrtve zločina i prevara, kao po pravilu, siromašni, obični ljudi. Oni stradaju više od svih, a nisu zaštićeni zakonom. Ako su i zaštićeni, onda se ti zakoni ne poštuju u potpunosti.

Opasnost predstavlja i to što je decilni koeficijent koji pokazuje raskorak između prihoda 10 odsto najbogatijih i 10 odsto najsiromašnijih u društvu u Rusiji već dostigao 16,7 odsto. Na jeziku običnih ljudi to znači da je čaša trpljenja naroda prepunjena i da, ako vlasti ne preduzmu ozbiljne korake da poboljšaju život naroda, može da dođe do socijalnih nemira. Naprosto je neverovatno što do njih još uvek nije došlo. Svetska trgovinska organizacija, na primer, smatra da ako ovaj decilni koeficijent iznosi više od 14,2 odsto, onda u državi postoji realna opasnost od socijalnih nemira.

Treba odati priznanje predsedniku Dmtiriju Medvedevu i premijeru Vladimiru Putinu: u ovako složenoj situaciji oni se dovijaju kako da suzbiju gnev naroda, tačnije rečeno - da usmere agresivnost mase na konkretne činovnike. Mnoge činovnike čeka suđenje, mnogi su otpušteni iz službe. Nedavno je Medvedev odjednom otpustio sa posla sedam generala Ministarstva unutrašnjih poslova, udaljio je sa dužnosti čak i zamenika direktora Federalne službe bezbednosti itd.

Ali, sve to je "obloga za mrtvaca", kako kaže poslovica. Stvar je u tome da celokupni činovnički sistem koji postoji u Rusiji zahteva potpunu promenu, a ne rekonstrukciju. Čak i da su Putin i Medvedev supergeniji, sami se sa ovim zadatkom ne mogu izboriti - previše je velika armija činovnika koji sabotiraju odluke i ukaze premijera i predsednika. Pravo govoreći, čini mi se da kaznena dejstva i gnevne reči Putina i Medvedeva samo dolivaju ulje na vatru, provocirajući običan svet da uzme pravdu u svoje ruke.

 

Vorošilovski strelac

 

Tako se danas u Rusiji nazivaju ljudi koji uzimaju oružje u ruke i pokazuju činovnicima svoju pravdu. Ovo ime se pojavilo posle filma režisera Stanislava Govoruhina. U ovom filmu on je prikazao kako jedan stari čovek kažnjava nasilnike koji su silovali njegovu unuku i nisu bili kažnjeni, jer su bili sinovi visokih državnih službenika. Film je strašan, ali je život još strašniji.

Evo poslednje vesti iz uralskog grada Njižni Tagil. Ovde je invalid druge kategorije Sergej Rudakov, koji je povrede zadobio na radu, 18 godina pokušavao preko suda da dobije povećanje penzije koje mu pripada po zakonu. Rezultat - nula. Tada je Sergej dobio dozvolu, kupio lovačku pušku, napisao pismo u kome objašnjava svoj postpuak i krenuo u "goste" kod činovnika. Pošto su oni ponovo pokušali da izbace penzionera, on je pucao u pravnika fonda penzijskog i invalidskog osiguranja J. Stoletova i direktorku E. Skulkinu, a zatim je ubio sebe. Nakon nemilog događaja postalo je jasno da se na ovaj korak Rudakov odlučio zbog beznadežnog položaja u kome se našao. Kako su objasnili istražitelji, imao je sva prava da kritikuje činovnike koji su "sistematski kršili ustanovljenu proceduru za postupanje po žalbama građana, i često nisu razmatrali molbe građana." Takva je zvanična ocena. A evo komentara poznatih Rusa.

Mihail Veler, pisac:

- Pošto su naši građani apsolutno obespravljeni pred državnim službenicima, oni pokušavaju da na neki način utiču na njih. Jer, građanin nema ustavnih, pravnih mera da utiče na činovnike. Birokratski sistem ne može se slomiti. On radi samo za sebe. U očajanju, ljudi padaju u stanje afekta i, na žalost, uzimaju pravdu u svoje ruke primenjujući prema činovnicima zakon linča. Kada bi činovnici shvatili da je njihov posao da budu u službi građana, i kada bi se držali slova zakona, situacija bi bila rešena. Ali, do tada ima još da se načekamo.

Andrej Karaulov, novinar:

- Sve to što se desilo u Njižnem Tagilu predskazao je Stanislav Govoruhin u svom filmu Vorošilovski strelac. To je sve predskazao i glumac Mihail Aleksandrovič Uljanov koji je igrao starca čiju unuku su obeščastile hulje. Obe situacije su slične. Na žalost, film Govoruhina je proizveo jak utisak upravo kod onih ljudi koji na svakom koraku stradaju od samovolje, od zločinačke nemarnosti i ravnodušnosti takozvanih predstavnika vlasti. Govoruhin im je svojim filmom pokazao izlaz iz te situacije. Ali, to je krajnji stepen očajanja. I ja vrlo dobro razumem zašto se to dešava. Umnožavaju se slučajevi u kojima se prelaze granice svih pisanih i nepisanih zakona, a činovnici veoma retko odgovaraju za svoje ponašanje. Situacije kada, na primer, veteran treba da dobije stan a ne dobije ga zbog krivice činovnika, rešavaju se nekako samo ako se predsednik umeša. Ako se ta armija činovnika koja novcem od budžeta raspolaže kao da su njihov lični novac, ne urazumi, onda će se tragični slučajevi sve češće ponavljati.

 

Borbeni odredi

 

Sa "vorošilovskim strelcima" vlasti mogu da izađu na kraj. Njih ipak i nema toliko mnogo u Rusiji. Mnogi se plaše nečeg drugog. Čega? Navešću jedan primer. Nedavno je u Moskvi ubijen taksista koji je surovo pretukao trudnu radnicu firme Evroseti. Telo četrdesetsedmogodišnjeg taksiste Sosoa Hačikjana pronašli su rano ujutro, 15. septembra, u njegovom stanu u Kostromskoj ulici. Kada su istražni organi ušli u stan, videli su da je unutra sve umrljano krvlju. Kako su kasnije ustanovili stručnjaci, "smrt Sosoa Hačikjana nastupila je kao rezultat pucanja u glavu". Upletenost nacionalističkih grupa u ovo ubistvo još uvek nije utvrđena, ali gotovo niko ne sumnja u to da su se Hačikjanu osvetili za premlaćivanje dvadesetšestogodišnje žene. Hačikjan se okomio na ženu u salonu kod stanice metroa Bibirevo, zbog loto-tiketa. Posle nekoliko neuspešnih pokušaja da pobedi, muškarac je odlučio da odustane i zamolio je radnicu salona da mu 30 rubalja koliko mu je ostalo prebaci na telefonski račun. Operatorka se složila i počela je da ispunjava porudžbinu. Odjednom se Hačikjan predomislio i zamolio je da mu vrati novac. Devojka se predomišljala, a klijent je počeo prostački da se ponaša. "Pokušala sam da mu objasnim", rekla je policiji operatorka salona Evroseti, Marija, "ali, nije me slušao, počeo je da viče i da me vređa." Konflikt je pokušala da ublaži starija prodavačica u salonu, dvadesetšestogodišnja Olesja A. Žena je taktično zamolila muškarca da ne vređa i da sasluša operaterku. Ali, on je uhvatio Olesju i zadao joj nekoliko udaraca po glavi, zatim ju je izvukao iza tezge i počeo da je udara po stomaku. Ubrzo su Olesju kola hitne pomoći odvezla u bolnicu. Tokom vožnje je kod žene došlo do krvarenja, a u bolnici su lekari konstatovali da je od udaraca pobacila. Događaj je počeo da se istražuje, ali Hačikjana nisu pritvorili. On je slobodno hodao po Moskvi. I sada je ubijen. Na mestu ubistva Hačikjana ubice su ostavile belešku sledećeg sadržaja: "To ti je za bebu!" Ispod teksta je potpis "Born". Po nekim dokazima, Born je deo organizacije NS/WP, čije članove Federalna služba bezbednosti smatra neonacistima. Njih okrivljuju za seriju eksplozija i paljevina u Orlu (tzv. orlovski partizani).

Na žalost, borbeni odredi sada se pojavljuju u Rusiji kao pečurke posle kiše. Većina njih se formiraju zato da bi se, kobajagi, bavili blagorodnim delima - borbom protiv korupcije, mita, nepravednosti.

 

Čuvajte se, činovnici

 

U takvoj situaciji uopšte ne čudi što pod udar nezadovoljnih osvetnika iz borbenih odreda, dolaze činovnici. Oni su se toliko osilili da izazivaju pravedni gnev običnih ljudi, posebno mladih. Jedan od tih borbenih odreda "Ruski vukovi" saopštava na internetu (doslovno):

"U poslednje vreme, borbeni odred je uništio četiri bandita na visokom položaju u organizovanoj prestupničkoj grupi (OPG) Ministarstva unutrašnjih poslova; jednog bandita na visokom položaju iz OPG Federalne službe bezbednosti; šest bandita - činovnika iz raznih gradskih organizacija."

Zašto su opasni ovi osvetnici? Oni deluju u malim grupama, u kojima se članovi dobro poznaju i druže, često još od detinjstva. Izdajnika nema među njima, a u takve grupe agentima policije je praktično nemoguće da uđu. Ovaj proces uzima maha.

Zamislite kako mladom biznismenu oduzimaju malo preduzeće - prodavnicu, kafić, zanatsku radnju. To nazivaju napadačkim zahvatom. Pripremaju se lažna dokumenta i sve se završava kao da je po zakonu. U ovom zahvatu, kao po pravilu, učestvuju policija, sud, tužilaštvo. Biznismen prijavljuje slučaj policiji, a tamo mu otvoreno govore: ako dobro ne otvoriš kesu, biće loše. Ako je čovek tvrdoglav, onda mu uhapse sina ili ćerku i "pronalaze" kod njega (ili nje) 10 grama heroina. A za taj prekršaj sledi i do 10 godina zatvora. Na kraju biznismen daje sve svoje bogatstvo, ali počinje da se sveti. Sam ili sa prijateljima.

Kod mladih, koji nemaju svoj biznis, jako je osećanje nepravde. Gledajući kako se činovnici bogate, i to ne samo oni, već i njihovi rođaci i prijatelji, a zakonodavni organi ništa ne čine da to spreče, mladi ljudi ne žele da sede skrštenih ruku. Oni pale automobile ili kuće činovnika, čak ih i ubijaju. Ako pažljivo analizirate, videćete da su korumpirani činovnici veoma često provocirali linč u Rusiji. I ja se, kao i mnogi u Rusiji, veoma bojim da će broj slučajeva linča protiv funkcionera rasti. Tim pre što tome doprinose TV i bioskop. Osveta, krv, linč - to se može videti na ekranu u bilo koje doba dana. Ali, još više se bojim da od ruke osvetnika ne stradaju potpuno nevini ljudi. A to se već dešava.

 

 

 

 

 

Ofarbali lopova

 

Sve bi to bilo smešno, da nije tako tužno. Čuvari Prokopjevskog rudnika su tri dana, na smenu držali uhvaćenog lopova. Bez hleba i vode, golog, sa lisicama na rukama. Ali, to još nije sve. Stvar je u tome što su čuvari, izabrali zverski način da ga kazne: oni su polili lopova, koji je pokušao da ukrade nekakve žice kako bi ih prodao, belom bojom. Da naprave od njega "snežnog čoveka". Tužno je to što su se, umesto da ga predaju policiji, čuvari sami obračunali sa lopovom. Dobro je što ga nisu ubili. A i to su mogli.