Natrag

Agresija

Agresija

Povodom napada na Libiju: pogledi u razliitim pravcima

 

Poeli su da tuku ene

 

Evropske zemlje sve vie razmiljaju svojom glavom, to ameriku administraciju dovodi u poziciju voe bez voenih. Ako iz poslednjih diplomatskih neuspeha ne izvue odgovarajue pouke, Vaington e svoje evropske saveznike da otera od sebe i to koliko jo u ovoj deceniji

 

Fridrih Emke

dopisnik iz Frankfurta

 

Da li se seate Najire, petnaestogodinje devojke iz Kuvajta i njene prie kako su iraki vojnici u bolnici Al-Adan iz inkubatora povadili novoroenad i pustili ih da umru na podu?

Iako je 1991. bilo vie nego jasno da je Irak povredio meunarodno pravo okupirajui nezavisni Kuvajt, za potrebe dobijanja snane podrke javnosti za vojnu intervenciju bila je angaovana PR firma Hill & Knowlton, u ijoj je reiji izmiljena ova stravina pria.

Da bi se sopstvenoj javnosti objasnilo zato NATO napada Jugoslaviju, jednu evropsku dravu, koja taj isti savez ni na koji nain ne ugroava, u pomo su 1999. pozvani Vilijam Voker i Helena Rante sa izmiljenom priom o masakru u Raku.

Pred konanu okupaciju Iraka ameriki i britanski mediji su bez prestanka izvetavali o izmiljenim brojnim skladitima u kojima Sadam Husein navodno lageruje oruje za masovno unitenje, koje je spreman da upotrebi ne samo protiv agresora ve i protiv sopstvenog naroda.

Uoi agresije na Libiju, sve to su zapadni manipulatori javnog mnjenja uspeli da ponude kao opravdanje, jeste nekoliko tankih izvetaja pobunjenika o navodnim masakrima nad civilnim stanovnitvom, koje sprovode trupe lojalne Moameru el Gadafiju. Ono to je skeptinoj javnosti, navikloj da ih vlade lau, odmah upalo u oi: danas Zapad raspolae desetinama satelita i AWACS-letelica, koje iz minuta u minut snimaju teritoriju Damahirije, pa i pored toga ne postoji ni jedan jedini snimak navodnih masakara ili masovnih grobnica.

 

Nita nije kao nekad

 

Jo dan uoi izglasavanja rezolucije 1973 u Savetu bezbednosti, kojom je odobrena upotreba sile protiv reima u Tripoliju, Sjedinjene Amerike Drave su pod pritiskom pojedinih afrikih zemalja, kao to su Junoafrika Republika, Nigerija i Gabon, javno iskazivale sumnju u celishodnost vojne intervencije.

Analitiari jo uvek pokuavaju da otkriju ko je i zato uspeo da u samo jednom danu preokrene miljenje amerike administracije. U ovom trenutku su na prvom mestu osumnjieni despotski arapski reimi, najvei ameriki saveznici, ije su trupe u danima uoi poetka napada na Libiju umarirale u Bahrein da bi tamo otvorile vatru na mirne i nenaoruane demonstrante.

Agresija na Libiju tako je posluila kao dimna zavesa iza koje je sakriveno bahreinsko krvoprolie. Istovremeno, arapski despoti Gadafija oduvek smatraju i svojim ideolokim protivnikom koji potencira arapski model socijalizma na utrb starih monarhija kojima pripadaju najverniji ameriki saveznici.

Da u sluaju napada na Libiju nita nije uraeno onako kako se to obino radi na Zapadu kada se priprema neka vojna intervencija, pokazuje i reakcija samog amerikog Kongresa. Sam trenutak poetka agresije Obamina administracija je veto postavila u dane prolenog odmora Kongresa da bi izbegla nezgodne rasprave na Kapitolu.

Uprkos tome, mnogi kongresmeni su se oglasili i iz svojih odmaralita, a neki su i prekinuli svoje odmore i vratili se u Vaington, da bi od predsednika zatraili objanjenje kako je mogue da se on upusti u vojnu avanturu bez ikakvih konsultacija sa najviim predstavnicima naroda. Da li je to Obama uveo predsedniku diktaturu u SAD?

Nita manje bolno nije ni iskustvo amerike administracije sa svojim evropskim saveznicima. Veliku Britaniju ve skoro dve decenije niko ozbiljan u Vaingtonu ne smatra suverenom dravom, ve pre nekom vrstom amerikog "malog od palube". Zato je njena solidarnost i u ovoj avanturi bila oekivana i nikoga nije iznenadila.

I Sarkozijeva Francuska ima slian, polukolonijalni status kao i Gordi Albion, pa ni njena reakcija nije bila iznenaujua. Jedino je posmatrae zaudila agresivnost sa kojom je Sarkozi nametao svoj stav o neophodnosti vojne intervencije, ali ni to nije udno za one upuene koji su svesni da najvei deo svojih energetskih potreba Francuska zadovoljava ba iz Severne Afrike, gde je jo jedino Libija izvan uticaja Zapada.

Belu kuu su najvie iznenadile nedvosmislene, negativne reakcije dva veoma znaajna saveznika iz NATO pakta - Nemake i Turske.

 

Gledaju svoja posla

 

Neuobiajeno jasna u svom odbijanju i same pomisli na vojnu intervenciju bila je nemaka kancelarka Angela Merkel. Nemaka je, istina, uestvovala u NATO agresiji na SR Jugoslaviju, bez obzira na nezapamene zloine koje su nemaki vojnici u toj zemlji poinili tokom Drugog svetskog rata. Nemaka je i jedan od najvanijih amerikih saveznika u okupiranom Afganistanu.

Ali, ve prilikom druge agresije na Irak zvanini Berlin je uskratio podrku svom prekoatlantskom savezniku. Indikativno je bilo i njegovo ponaanje za vreme politike krize izazvane planiranim postavljanjem raketnog tita u Poljskoj i ekoj i mnogi veruju da je ba nemaka diplomatija odigrala znaajnu ulogu u odustajanju od ovog plana koji je iritirao Rusiju.

Nemaka, oigledno je, ima drugaije strateke ciljeve od SAD i Velike Britanije, ali i od veine drugih lanica NATO pakta. Iako ima monu i modernu armiju kojoj u arsenalima jedino nedostaje atomsko naoruanje, Nemaka svoju politiku ne gradi na oruanim pretnjama, ve na ekonomskom dijalogu. Jedan od nezaobilaznih spoljnotrgovinskih partnera Nemake je Rusija koja sa nelagodom gleda vojno irenje Zapada u arapskom svetu.

Pored Rusije, Nemaka kao znaajnog partnera ima i Kinu. Moe se ak rei da je za Peking Berlin najvaniji zapadni sagovornik, ne samo zbog velike privredne saradnje dve drave, nego i zbog razumne, neagresivne nemake politike u svetu. Poto ni Kini nije drago to Zapad svoje interese sve ee namee orujem, oigledno je da je Merkelova i u libijskom sluaju procenila da bi slepo praenje amerike politike njenoj zemlji donelo vie tete nego koristi.

Saradnja sa Rusijom i Kinom, kao i sa itavim nizom zemalja koje odbacuju ameriko liderstvo, za nemaku politiku predstavlja kamen temeljac.

Turska ima, posle SAD, najbrojniju armiju u sastavu NATO-a. Zbog ovoga, ali i zbog svog geografskog poloaja i injenice da je jedina islamska drava u zapadnom vojnom savezu, ona je veoma znaajan ameriki saveznik. Zato je Vaington zabolelo nedvosmisleno i nimalo diplomatsko odbijanje Ankare da podri vojnu avanturu u Libiji.

Ni ovo nikoga ne treba da iznenadi, jer je u pitanju trea uzastopna vojna intervencija u jednoj islamskoj zemlji, a u samoj Turskoj postoje i dosta radikalne verske grupe kojima ovakva situacija pogoduje da bi regrutovale nove lanove. Zvanina Ankara mora mnogo vie panje da posveti njima nego amerikim stratekim interesima.

Sve u svemu, Amerika postaje lider bez onih koji ga prate. Sledei nemaki primer, u NATO-u se polako kristalie grupa zemalja, u koju treba ubrojati jo i paniju i Italiju kao jo uvek velike ekonomske sile, koja privredne ciljeve postavlja ispred onih vojnih. Ameriko trite je jo uvek najznaajnije na svetu, ali ono odavno nema onu ekskluzivnost koju je posedovalo pre samo koju deceniju.

U veini evropskih prestonica zato su sve svesniji injenice da Amerika svoju privrednu posustalost eli da kompenzuje militarizmom, kao to impotentni mukarac svoju mukost dokazuje tukui enu. Nemaka, Italija, Norveka, pa ak i panija, svoju privredu ne vide u tolikom posrnuu da bi nova trita morali orujem da osvajaju.

Ova razlika e u budunosti biti sve uoljivija zbog ega moemo da oekujemo, osim ako se amerika administracija u poslednjem momentu ne dozove pameti, da e SAD sve ee biti voa bez voenih i sve usamljeniji lider na svetskoj sceni. Libijska avantura bi u tom smislu lako mogla da bude prekretnica u svetskoj politici.

 

 

 

 

Sve amerike vojne intervencije od II svetskog rata

 

Kina 1945-46, Koreja 1950-53, Kina 1950-53, Gvatemala 1954, Indonezija 1958, Kuba 1959-60, Gvatemala 1960, Belgijski Kongo 1964, Gvatemala 1964, Dominikanska Republika 1965-66, Peru 1965, Laos 1964-73, Vijetnam 1961-73, Kamboda 1969-70, Gvatemala 1967-69, Liban 1982-84, Grenada 1983-84, Libija 1986, El Salvador 1981-92, Nikaragva 1981-90, Libija 1986, Iran 1987-88, Libija 1989, Panama 1989-90, Irak 1991-2002, Kuvajt 1991, Somalija 1992-94, Hrvatska 1994 (protiv Srba u Krajini), Bosna 1995, Sudan 1998, Afganistan 1998, Jugoslavija 1999, Afganistan 2001. do danas, Irak 2002. do danas, Libija 2011.

 

podeli ovaj lanak:

Natrag
Na vrh strane