Natrag

Razaranje

Razaranje

Ukleto zdanje na Bulevaru Revolucije

 

Kletva bi nestala da su spalili i Mićuna

 

Kako je vidovita Cana prorekla zlu sudbinu graditeljima zgrade Skupštine. - Kako se ova zgrada zidala kao Skadar na Bojani. - Koliko država je propalo tokom postojanja zgrade. - Gde je iščezla skupocena ograda Skupštine. - Zašto je zgrada potpaljena. - Kako je organizovana pljačka umetnina. - Za koje je zasluge, umesto arhitekti, posao obnove zgrade poveren arheologu. - Ko je osnovao fond za obnovu i formirao odbor. - Po kom kriterijumu je obnova poverena firmi Omni Stock

 

Stanislav Živkov

 

 

Gradnja nekadašnjeg parlamenta kraljevine Srbije, odnosno današnjeg Doma Narodne skupštine, od samog početka bila je baksuzna za sve glavne protagoniste, što uopšte ni najmanje ne može da začudi ako se zna da je inicijator gradnje, započete 27. avgusta 1907. godine, bio kralj uzurpator Petar I Karađorđević, koji je to postao zahvaljujući ubistvu poslednjeg legalnog srpskog kralja Aleksandra Obrenovića.

Sama činjenica da je Petar Karađorđević na ovom mestu položio kamen temeljac, udarivši pri tom tri puta srebrnim čekićem po njemu, a u čast svoga sina princa Đorđa koji je tada napunio 20 godina, na neki način izbaksuzirala je i samog princa. I sam projektant zgrade Parlamenta Jovan Ilkić imao je debelih razloga za brigu jer je njegov projekat nastao tako što je naprosto precrtao i malo doterao projekte fasada proslavljenog bečkog arhitekte Konstantina Jovanovića i nekako sklepao projekat zdanja koje danas vidimo. Na pergamentu, koji je kralj položio ispod kamena temeljca, našla su se imena arhitekte Jovana Ilkića, prema čijem projektu je gradnja započeta, mitropolita Dimitrija i samog kralja. Ova svečana ceremonija jedino je u Ilkićevo srce unela zebnju, jer je predosećao da se započelo nešto što se ni po koga neće dobro završiti, pošto je to najavila ondašnja čuvena beogradska vračara Spasenija Cana Jovanović, koja je javno govorila da je kralj Petar I grdno "sogrešenije načinio" prilikom izbora mesta gde će se Dom graditi. Međutim, ono što je Ilkića najviše zabrinulo bila je Canina tvrdnja da ni on, ni kralj, ni mitropolit Dimitrije - neće dočekati da vide dovršeno zdanje. Gatara je zlokobno dodala: "Zidate u Srbiju, no Srbljima neće služi' za vek!" Svečani čin polaganja temelja kralj Petar I obavio je u čast svoga najstarijeg sina Đorđa, što je gatara, po Ilkićevom zapisu, ovako prokomentarisala: "Neće videti krunu na glavi, a onaj ko dođe nakon Petra, neće dočeka' kraj na zidanije". Ovo je Jovana Ilkića toliko zapanjilo da je molio kralja usrdno, nekoliko dana, ne bi li odustao od svog nauma i potražio drugu lokaciju za Dom Narodne skupštine. Ilkićevo snebivanje i gatarina crna proročanstva zabavljala su ceo ondašnji Beograd, pa se može reći da je Cana bila jedna od prvih pravih medijskih zvezda. Međutim, kralj Petar I je ovo odbacio kao "bapsku priču", temeljac je postavljen i krenulo je zidanje.

 

Kad su ministri gledali u narod

 

Poput Skadra na Bojani, Parlament se gradio skoro 30 godina pošto je gradnja prekidana sa ukupno tri rata - dva balkanska i Prvim svetskim - tako da je tokom ratova i ono što je sagrađeno dobrim delom propalo. Ovi ratovi i krize koje su ih pratile iscrpljivali su ionako mladu, tehnološki i ekonomski zaostalu državu Srbiju. U isto vreme ostvarilo se i Canino proročanstvo, jer je arhitekt Jovan Ilkić umro u internaciji u Nežideru 1917. godine, a kralj Petar I i mitropolit Dimitrije umrli su odmah po okončanju svetskog rata. Takođe se ispunilo Canino proročanstvo da princ Đorđe neće naslediti svoga oca, pošto su ga kao gaya skrajnuli i odlučili da kruna pripadne njegovom bratu Aleksandru, na koga je nakon stvaranja Kraljevine SHS, a potom i Jugoslavije, izvršen pritisak da nastavi sa gradnjom skupštine, što je zvanično odlagano zbog navodnog nedostatka novca a stvarno zbog toga što mu je gatara Spasenija Jovanović ponovila ono što je rekla i arhitekti - da živ neće dočekati izgradnju Doma!

Aleksandar je u kuloarima i novinama izvrgnut podsmehu, no istrajavao je u svojoj odluci, sve do 1934. godine, kada je gradnja krenula sa mrtve tačke. Da bi je dodatno usporio, Aleksandar I je prethodno dao da se postojeći Ilkićev projekat delimično izmeni i za to je angažovan ruski arhitekta Nikola Krasnov, emigrant iz Staljinovog Sovjetskog saveza. Kralj je ubijen u Marselju 9. oktobra 1934. i proročanstvo Cane Jovanović ostvarilo se na najgori mogući naćin, a rad na Domu Narodne skupštine kreće punom parom. Krasnov završava radove za manje od dve godine! Zgrada je osveštana 18. oktobra 1936, a otvorena je za rad samo dan kasnije, kada su se u nju uselili predstavnici Kraljevine Jugoslavije.

Tokom II svetskog rata zgrada je neznatno oštećena, ali je zato temeljno demolirana nakon oslobođenja 1944, kada su u najkraćem mogućem roku sa njenih fasada i iz enterijera posklanjani svi heraldički i drugi ornamenti u vezi sa Kraljevinom Jugoslavijom. Velika devastacija usledila je 1956, kada je, radi navodnog približavanja Skupštine narodu, srušena monumentalna gvozdena ograda čijim je većim delom ograđen dvorski kompleks na Dedinju, a manjim Titova vila na Gorici kod Ohrida. U zgradi je 1961. održan i prvi samit nesvrstanih, te je za tu potrebu demontiran i ponovo vraćan kompletan skupštinski nameštaj iz plenarnih sala, a nakon toga velika skupštinska sala je preuređena tako da je potpuno izgubila odlike demokratskog narodnog predstavništva, jer u predratnoj sali sedišta za vladu bila su postavljena tako da su ministri bili licem okrenuti prema poslanicima. Pošto komunisti nisu imali potrebu za takvom simbolikom, postavili su sedišta za vladu tako da njeni članovi sede okrenuti leđima poslanicima.

Proveren kadar

 

O tome da postoji pravo prokletstvo ove zgrade najbolje svedoči i činjenica da su tokom njenog postojanja propale sve države čiji su parlamenti u njoj zasedali: Kraljevina Jugoslavija, DFNR Jugoslavija, FNR Jugoslavija, SFR Jugoslavija, Savezna Republika Jugoslavija, Državna zajednica Srbija i Crna Gora.

Tokom prevrata 5. oktobra 2000. zgrada je pod nikad razjašnjenim oklonostima temeljno potpaljena i delom spaljena, najverovatnije da bi se u nastalom metežu omogućila očigledno ranije pripremljena i isplanirana pljačka nameštaja i umentičke zbirke. Međutim, pošto se požar nije dovoljno brzo širio, zgrada je izgorela samo delimično.

Bilo je sasvim razumljivo da novoizabrani predsednik Dragoljub Mićunović nije mogao da boravi u delimično demoliranoj zgradi parlamenta, niti je mogao da sedi u "ugljenisanom" kabinetu. To "zgarište demokratije" je moralo biti sanirano u najkraćem mogućem roku, a poslove sanacije i adaptacije su na sebe lično preuzeli "podstrekači" paljenja i razaranja. S tim u vezi, predsednik Veća građana Savezne skupštine Dragoljub Mićunović je osnovao i svoj privatni Fond za obnovu zgrade Savezne skupštine, sa osnivačkim ulogom od 200.000 dinara. Osnivanje Fonda je izvršeno u skladu sa važećim propisima, rešenjem tadašnjeg Ministarstva za kulturu, a Fondu je dana 21. decembra 2000. izdata potvrda o upisu u registar koji se pod rednim brojem 421 vodio kod tog Ministarstva. Rešenjem Ministarstva kulture tačno je definisano u koje svrhe se sve sredstva Fonda mogu trošiti. Tako je predviđeno da sredstva Fonda služe za "obnovu zgrade Savezne skupštine nakon što su njene prostorije uništene i oštećene požarom u građanskom protestu 5. oktobra 2000". Definisano je da u obnovu zgrade parlamenta spada izvođenje svih građevinskih, umetničkih i drugih radova, uz to i opremanje zgrade savremenom opremom, opremanje kabineta, sala i drugih prostorija autentičnim kancelarijskim i drugim nameštajem, uključujući i nabavku umetničkih skulptura i slika. Takođe je bilo predviđeno da sredstva Fonda služe i za sve troškove izrade tehničke i druge dokumentacije, kao i za iniciranje i organizovanje saradnje između vladinih i drugih stručnih institucija, koja za cilj ima kvalitetno i kompleksno obavljanje radova na obnovi zgrade Savezne skupštine. Sva pitanja koja su se ticala načina unutrašnjeg funkcionisanja i organizacije Fonda uređena su aktom o osnivanju Fonda, koji je bio overen u Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu. Predviđeno je da Fondom upravlja Odbor od 10 članova koji čine predstavnici značajnih državnih i drugih institucija, kao i istaknuti pojedinci u naučnim i tehničkim oblastima.

Tako je na konstitutivnoj sednici koja je održana 6. februara 2001. osnovan Odbor fonda u vrlo zanimljivom sastavu: mr Srđa Božović, predsednik Veća republika Savezne skupštine, prof. dr Momčilo Grubač, savezni ministar pravde, Ljiljana Čolić, savezni poslanik u Veću građana, Milan Lučić, generalni sekretar Savezne skupštine, mr Nenad Bogdanović, predsednik Izvršnog odbora Skupštine grada Beograda, Lidija Ratković-Trifunović, formalni direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, Marko Popović iz Arheološkog instituta SANU i direktor u senci Zavoda za zaštitu spomenika kulture, prof. dr Vladimir Kostić-Divac sa Fakulteta primenjenih umetnosti i Narodnog muzeja, Irina Subotić, profesor, i Milomir Joksimović, privrednik. Dakle, reč je šarolikoj i politički obojenoj ekipi "stručnjaka" i "istaknutih pojedinaca" koje je na jednom mestu okupio Dragoljub Mićunović. Kako bi se beogradski Zavod za zaštitu spomenika kulture stavio pod potpunu kontrolu, Lilijana Ratković je ubrzo smenjena, a na predlog Dragoljuba Mićunovića na njeno mesto je dovedena potpuno nekompetentna Vera Pavlović Lončarski, koja se neće mešati u svoj posao pošto je po potpuno nejasnim kriterijumima koordinacija svih poslova oko restauracije enterijera i eksterijera zgrade prepuštena sivoj eminenciji srpske arheologije pod svim režimima dr Marku Popoviću, rukovodiocu prekopavanja Beogradske tvrđave, manastirske porte u Studenici, Starog Rasa itd.

 

Može li mutnije

 

Marko Popović, u široj javnosti poznatiji kao Marko "Pacov", naprasno je postao eminentni stručnjak i za arhitektonsku konzervaciju, restauraciju i unutrašnje i spoljašnje uređenje spomenika kulture XX veka i heraldiku iako se do tada nikada time nije bavio, a osim toga pokazalo da je tokom svog višedecenijskog prekopavanja raznoraznih tvrđava u više navrata "frizirao" dokumentaciju kako bi dokazao neke od svojih teorija, a čak je Stari Ras pronašao na mestu gde nikada nije ni bio! Rekonstrukcija zgrade parlamenta se, poput španske serije, tegli i razvlači već 11 godina, a da se kraj radovima ni ne nazire. Koliko je poznato, svi troškovi rekonstrukcije i adaptacije zgrade Skupštine plaćeni su novcem građana i države Srbije. Tako su se, recimo, prema sudskom poravnanju između Kompanije Dunav osiguranje a.d. iz Beograda i Savezne direkcije za imovinu iz marta 2002. stranke u postupku (tuženi i tužilac) sporazumele da Dunav isplati Skupštini SRJ iznos od 95.001.088 dinara povodom "štetnog događaja koji je nastupio 5. oktobra 2000. na objektu Savezne skupštine". Dakle, spaljivanje zgrade Savezne skupštine samo do decembra 2002. koštalo je direktno građane i državu više od milion evra, a što je naplaćeno preko državne kompanije Dunav. O tome da je obnova Skupštine zapravo bila idealna koka koja je biranima nosila zlatna jaja najbolje svedoči i činjenica da su svi poslovi pod krajnje čudnim okolnostima ili na nezakonit način poveravani preduzeću Omni Stock iz Beograda, koje je, za razliku od drugih firmi, najviše fakturisalo i naplatilo "demokratsko" spaljivanje, rekonstrukciju i modernizaciju zgrade parlamenta nakon 5. oktobra 2000.

Vrednost ugovorenih poslova između ove firme i parlamenta kroz osnovne ugovore, anekse i dopunske ponude u periodu od 2000. do 2004. iznosila je čitavih 528,5 miliona dinara, od čega je do maja 2004. fakturisano 341,2 miliona dinara. Budžetski inspektori su utvrdili da je preduzeću Omni Stock uglavnom vršeno avansno plaćanje bez obzira na vrednost i količinu ugovorenih radova. Tako je ova firma samo na ime avansa iz budžeta dobila 157,4 miliona dinara, od čega čak 38,9 miliona dinara do kraja maja 2004. uopšte nije bilo opravdano. U novembru 2001. nadležni u Saveznoj skupštini su preduzeću Omni Stock nezakonito "namontirali" posao nabavke i montaže elektronskog sistema za glasanje u vrednosti od 93 miliona dinara. Mešetarenje, bezakonje i pljačku u Saveznoj skupštini je istražio i UBPOK koji je svoj izveštaj na dalje postupanje i procesuiranje odgovornih prosledio Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu, koje od javnosti krije informacije u vezi sa ovim slučajem.

Nakon izbora 2004. došlo je do prekida započetih radova, čime je očigledno lično bio pogođen i dr Marko Popović, koji je svojevremeno i pored postojećeg izveštaja budžetske inspekcije mrtav hladan izjavio da Revizijom ništa nije nađeno, ali su radovi obustavljeni. Bio je to vrlo prizeman politički čin, gde je jedan važan posao presečen da se ne bi odalo priznanje prethodnicima koji su nešto uradili. Zahvaljujući tadašnjem predsedniku Savezne skupštine Dragoljubu Mićunoviću okupio se veliki tim stručnjaka i svi su radili kao jedan. Sarađivali su državni organi, poslovodstvo Skupštine, Zavod za zaštitu spomenika kulture i uspeli smo skupštini da vratimo izgubljene vrednosti. Ali, onda se promenila garnitura na čelu Parlamenta i obustavljeni su svi radovi, koji su tako nezavršeni ostali do danas, jer je nova vlast bila uverena da je prilikom rekonstrukcije skupštine pokraden veliki novac  ...a bili su plaćeni i avansi koji su propali, baš kao i projekat dekorativnog osvetljenja.

Međutim, u Popovićevim izjavama jako je zanimljivo sledeće: Popović je tvrdio da je posle 5. oktobra upravo u tehnološku opremljenost zgrade uložen ogroman novac, da je postavljen osnov kompletnog sistema za glasanje, kao i interna televizija, veliki deo klima instalacija je ugrađen... Kad bi sada radovi bili nastavljeni mogli bi da budu gotovi za svega nekoliko meseci, ali niko nema tačnu procenu koliko bi koštali. Prema grubim procenama, trebalo bi izdvojiti do pola miliona evra. Sada bi bilo jako zanimljivo videti kako je moguće da radovi koju mogli biti gotovi za svega nekoliko meseci još uvek traju i da li koštaju pola miliona evra, koliku je grubu procenu dao Popović.

Obnova zgrade parlamenta ukazuje na još neke veoma zanimljive aspekte koje tek treba istražiti. Tako, podatak da je Savezna skupština u periodu od 2000. do 2004. sa preduzećem Omni Stock iz Beograda ugovorila nabavke i usluge u vrednosti od 528,5 miliona dinara, a da su fakturisane usluge iznosile 341,2 miliona dinara, otvara niz pitanja i dilema. Svakako najvažnije pitanje jeste ko stoji iza preduzeća koje je imalo i još uvek ima monopol nad svim poslovima u vezi sa adaptacijom i opremanjem Savezne skupštine nakon 5. oktobra 2000? Naime, Omni Stock je osnovan neposredno pred 5. oktobar 2000, tačnije 15. marta 2000, kada se vlasnik Veselin Sjekloća, tada mladi, tridesetogodišnji biznismen vratio u Srbiju s namerom da se uključi u borbu za uspostavljanje demokratije. Šta je i koliko je gospodin Sjekloća "doneo u Srbiju" ne zna se, ali se prema podacima Agencije za privredne registre RS zna da upisani i uplaćeni osnivački kapital njegove firme Omni Stock iznosi svega 5.001 evro. Što se tiče godišnjeg prometa ove firme, u 2005. je iskazan prihod od 75,7 miliona i dobit od 1,5 miliona, u 2006. prihod 155,1 milion i dobit od 760.000 dinara, u 2007. prihod 61,2 miliona i dobit svega 799.000 dinara, a u 2008. prihod od 66,1 milion i dobit od 6,6 miliona dinara. Posebno je uočeno da je sa preduzećem Omni Stock iz Beograda "od oktobra 2000. pojedinačno ugovarano najviše poslova i to kroz osnovne ugovore, anekse i dopunske ponude". Ova firma se pokazala kao "devojka za sve", a povereni su joj poslovi: izrade projektne dokumentacije, sanacije i opremanja dela zgrade Savezne skupštine, arhitektonsko-građevinski radovi, fasaderski radovi, protivpožarne instalacije, mašinske instalacije, TT-instalacije, klimatizacija, ventilacija, grejanje, adaptacija diplomatskog salona, isporuka i ugradnja "konferencijskog sistema", centralno-tehnička režija, kao i video-TV nadzor. Kontrolom dva osnovna ugovora koja je Savezna skupština sa preduzećem Omni Stock zaključila, i to prvi 20. decembra 2000. i drugi 27. decembra 2001, utvrđeno je da je ugovorena obaveza plaćanja avansa u rasponu od 50 do 100 odsto.

S obzirom na ovakav vid ugovorenih obaveza avansnog plaćanja, kao i to da su pojedini radovi kroz anekse naknadno ugovarani, inspekcija u svom nalazu konstatuje da je "značajan iznos sredstva zadržan u stanju datih avansa", a da su radovi još uvek u toku (jun 2004). Preduzeće Omni Stock je, kako budžetski inspektori kažu, "prisutno u celom kontrolisanom periodu i predstavlja najznačajnijeg dobavljača u finansijskom iznosu". Zbog toga je bilo neophodno sagledati ukupne vrednosti ugovorenih i realizovanih poslova, pa su u postupku kontrole sačinjeni pregledi obaveza dobavljača Omni Stocka, odnosno pregledi ugovorenih, fakturisanih i realizovanih poslova prema vrsti, obimu i ceni. Dakle, bilo je neophodno sistematizovati i analizirati čudan i obiman poslovni odnos Skupštine i preduzeća koje je nakon 5. oktobra 2000. postalo glavni "servis" spaljenog i opustošenog parlamenta. Tako se iz sačinjenog "pregleda" poslovnog odnosa Skupštine i preduzeća "Omni Stock" može uočiti da je ukupna vrednost ugovornih poslova sa ovom firmom u periodu od 2000. do 2004. iznosila čak 528,5 miliona dinara. Od toga je u istom periodu avansno plaćeno čak 157,4 miliona dinara. U naznačenom periodu preduzeće Omni Stock je Skupštini fakturisalo iznos od 341,2 miliona dinara, što je plaćeno pravdanjem avansa u iznosu od 118,5 miliona i po ispostavljenim situacijama 210,8 miliona dinara. Na kraju maja 2004. dug Skupštine prema preduzeću Omni Stock je iznosio 11,7 miliona, dok je dug te firme prema Skupštini u vidu neopravdanih avansa iznosio čak 38,9 miliona dinara. Dakle, mutno da mutnije ne može biti.

Bez reklame, molimo

 

Nakon svojevrsnog zatišja, poslednjih godina nastavilo se sa obnovom za koju je karakteristično da mesecima pa i godinama skele stoje, a od radnika ni traga ni glasa! Naime, radovi su počeli u martu 2010, a rok za završetak bio je 20. septembar 2010. sa približnim predračunom od oko milion evra, a sve je, naravno, povereno kome drugome do firmi Omni stock iz Beograda. Međutim, do razvlačenja radova došlo je zbog navodne potrebe za dodatnim radovima, te se mesecima čekalo da mišljenje daju i konzervatori.

O tome da su poslovi pogađani a da se uopšte nije znao njihov obim najbolje svedoči činjenica da su posle pranja i peskarenja fasade nastala nova oštećenja, što rečito govori da ni deset arheologa kalibra Marka Popovića nije u stanju da uradi projekat obnove bilo koje fasade iz prostog razloga jer za to nisu stručni, a ako se zna da je beogradski Zavod za zaštitu spomenika pod njegovom kontrolom, to još više govori da se ni tamo ne radi kako treba.

U sadašnjoj obnovi najzanimljivije je da na samoj zgradi parlamenta nigde nema table sa podacima o izvođaču radova, jer "izvođač radova ne sme da okači tablu jer bi se tako - reklamirao"?! Pomoćnik sekretara Skupštine, izvesni Brzaković, "proslavio" se izjavom da table sigurno ima negde s unutrašnje strane! Sve u svemu, radovi na fasadi parlamenta nisu završeni ni posle 267 planiranih dana, jer je 11. decembra 2010. istekao ugovor o zakupu skela sa firmom Omni Stock, prema kojem je "gvožđurija" Skupštinu koštala 700 evra po danu. Do sada je ceh dostigao 187.000 evra i dalje nastavlja da raste. Zakonodavni dom će i dalje iznajmljivati skele, sve dok se ne završe radovi. Postavlja se pitanje zar ne bi bilo jeftinije razmontirati i magacionirati skelu, a ne na račun države da zimuje ispred skupštine, a ionako se ništa ne radi. Da je Srbija država u kojoj se poštuju zakoni, neko bi za ovo dobrano odgovarao. Ovako je po onoj: ne plaćam ja, baš me briga.

 

 

 

 

 

 

Zaljubljenici u umetnost

 

"Oslobađanje" Savezne skupštine 5. oktobra 2000. bila je idealna prilika i za "oslobađanje" zgrade od likovnih dela za koja se znalo da se tamo nalaze. Odavno je poznato da u zemlji već decenijama deluje svojevrsna kolekcionarska mafija koja po narudžbini kolekcionara organizuje pljačke umetnina po porudžbini kolekcionara, što je najbolje potvrdila pljačka i paljevina Savezne skupštine kako bi se sakrila pljačka umetnina.

Sigurno je da su neke slike odnete onako usput, ali je još sigurnije da su neke odnete po narudžbini kolekcionara, što opet najbolje potvrđuje činjenica da se do danas nisu nigde pojavile. Među ukradenim slikama ima i raznoraznih mazarija, ali i pravih remek-dela pojedinačno vrednih na desetine hiljada evra, poput radova Borivoja Stevanovića, Stevana Bodnarova, Peđe Milosavljevića, Živojina Vlajića, Mirona Makaneca, Vladimira Filakovca, Petra Dobrovića, Josipa Cara ili Zore Petrović. O tome da nekome nije odgovaralo da se pronađu nestale slike najbolje svedoči svojevremena namera da se u "Politici" objavi specijalan dodatak sa fotografijama svih ukradenih slika kako bi ih eventualno neko negde prepoznao. Po dolasku vlade Vojislava Koštunice od ovoga se odustalo, jer nije postojala jasna politička volja da se slike pronađu.

 

 

 

 

 

 

Sujeverje i život

 

U starom Beogradu, uostalom kao i u čitavoj Srbiji, postojalo je, a postoji još uvek, veliko sujeverje, koje je podrazumevalo i poslovanje raznoraznih vračara i magova. Među njima je svojevremeno bila najpoznatija izvesna Spasenija Jovanović (1848-1926), koja je živela je u svojoj kući u današnjoj Jevrejskoj ulici na Dorćolu. Još u devojačkom dobu proslavila se kao "prozorljiva" osoba - spasila je, jedne zime, neke ljude sigurne smrti, odvrativši ih od vožnje skelom po ustalasanom Dunavu. Neki je nisu poslušali, skela se prevrnula i smrt je u talasima našlo osmoro ljudi. Docnije je živela od gatanja i proricanja sudbine, postavši miljenica čaršije. Kod nje su po savete dolazili mnogi, čak i iz "beloga sveta", a među njima je bilo i političara, zapitanih oko svoje, ali i sudbine stranke kojoj su pripadali.

Šaljivu crticu o Caninom proročanstvu povodom početka gradnje parlamenta, donela je skoro celokupna ondašnja štampa (u Beogradu je tada izlazilo dvadesetak dnevnih listova, sa ukupnim tiražem većim od 80.000 primeraka), među njima i Politika, u broju od 30. avgusta iste godine.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane