Pelješenje

Vojvođanska banka: sunovrat, istine i zablude

 

Potonuće naše kuće

 

Od kako je u decembru 2006. Vojvođanska banka prodata Grčkoj "National Bank of Greece", traje divljačko uništavanje svega što su prethodne generacije u ovoj bankarskoj kući stvarale. Na sceni su  bahanalije u organizaciji novih vlasnika. Troše se i ljudi i novac.

 

Arpad Nađ

 

Bila je to 2006. godina, isticao je poslednji rok za dostavljanje ponuda za kupovinu Vojvođanske banke. Prethodno su tri strane bankarske kuće otkupile tendersku dokumentaciju i imale uvida u celokupno poslovanje Vojvođanske banke. Do tog momenta niko nije predao konkretnu ponudu, a onda se, tako treći niotkuda, pojavila grčka NBG (National Bank of Greece), koja konačno i kupuje ovu veliku srpsku banku za samo 385 milion evra, što je bilo čak dva puta manje od cene koju su Grci nameravali da plate.

Na čelu tadašnje Agencije za sanaciju banaka nalazila se tada Vesna Džinić, pod patronatom neizbežnog Mlađana Dinkića, protomajstor bankarskih reformi za vreme vladavine političke koalicije DOS ali i posle nje.

U međuvremenu, putovali su Dinkić i družina u Grčku na pregovore sa NBG oko dogovaranja cene za Vojvođansku banku. Kako se desilo da Grci prođu dva puta jeftinije od onoga što su, realnim uvidom u stanje stvari, nameravali da plate? Šta su i kako dogovarali srpski jahači Apokalipse i grčki bankari? Da li se i kako od ove prodaje okoristio ondašnji ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Milan Parivodić?

 

Ko je tu koga doveo

 

National Bank of Greece je sa punim pravom smatrala da treba da ima moćnog i uticajnog predstavnika države u poslu kupovine jedne od dve najveće srpske banke. I našla ga je u Milanu Parivodiću. Uostalom, tako je ovaj tadašnji srpski ministar i postao član upravnog odbora Vojvođanske banke. A takvo radno mesto u tom trenutku podrazumeva mnoge privilegije... Banka je za njegove potrebe kupila novi i skupi automobil marke audi 8,  dodelila mu je na korištenje i naknadu za članstvo u UO čiji je iznos bio bezobrazno visok, ali mu sve to nije bilo dovoljno nego je još zatražio i dobio stambeni kredit u iznosu od preko 400.000 evra!

Bivši ministar, uprkos svemu, svojim učešćem nije dao nikakav doprinos razvoju banke. Istina, običajno pravo kod takozvane visoke birokratije podrazumeva da ovakve pozicije dobijaju osobe koje mogu da obezbede da se određeni poslovi obavljaju preko banke, ili da se poslovanje značajnih klijenata usmeri preko banke. Ali, Parivodić ništa od toga nije obavio osim što je učestvovao u dovođenju NBG u Srbiju.

Na žalost, nešto drugo se dešavalo. Pod njegovim uticajem deljeni su krediti kreditno nesposobnim klijentima sa kojima je njegova privatna firma imala poslovni odnos.

Ali, jedna bizarna okolnost u slučaju "dovođenja" NBG u Srbiju, daleko je interesantnija i od Parivodića i od njegove naplate društvenog položaja koji je uživao u tom momentu...

Naime, majka Vojislava Lazarevića (člana UO banke) uporno se hvalila kako je baš ona "dovela" National Bank of Greece u Srbiju!

Tako je ta gospođa, sudeći prema njenim predanjima, radila u nekom predstavništvu Srbije u Grčkoj, gde se njen sin jedinac školovao, pa je tu i ostvarila znatne poslovne i druge veze. To je imalo za posledicu da  Vojislav Lazarević ubrzo više nije bio "mamin sin" nego svoj čovek....

Grci ga predlažu za članstvo u upravnom odboru Vojvođanske banke i tada počinje još jedan od nekoliko njegovih "paralelnih" života...

 

Idem malo da ih orobim

 

Predložen od strane Grka da bude član UO Vojvođanske banke (NBS mu u početku nije dala saglasnost  zbog stručnih kvalifikacija, ali je i to nekako rešio, kažu, kupovinom adekvatne diplome).

Iako nije poznato za šta je bio zadužen u banci, zna se da je doveo svoje prijatelje kojima su odmah dodeljene plate preko 4.000 evra i pripadajući bonusi. Odmah potom, bez ikakvog ekonomskog opravdanja, formiraju selektivne devizne kurseve.

Koliko su bili sposobni najbolje govori dinarska i devizna likvidnost banke, odnosno cena po kojoj oni kupuju sredstva. Kako je ovaj segment poslovanja bio pod dirigentskom palicom Vojislava Lazarevića, banka je izgubila dinarska i devizna sredstva koji su klijenti u njoj držali, a da bi održali likvidnost plaćaju enormne kamate zadužujući se kod NBS i poslovnih banaka. Inače, sve ovo se može proveriti uvidom u poslovanje Vojvođanske banke.

 Pošto mu ni to nije bilo dovoljno, odlučio je da još malo orobi Vojvođansku banku pa je angažovao firmu svoga tate, inače snadbevača raznim građevinskim materijalom, i to u poslu renoviranja zgrade banke.

 Da bi prikrili pranje para preko renoviranja, nekako su uspeli da za te njihove prljave radnje optuže nadležnu direktorku te su je hitno proglasili tehnološkim viškom!

Sve firme koje obavljaju poslove za ime i račun banke (naplata potraživanja, izrada aplikativnih rešenja, marketinške agencije, a gotovo svi dobavljači) bile su firme koje su pod kontrolom Vojislava Lazarevića.

I tako napredujući u nedelima, stigao je i do vile na Dedinju...

Uništavajući Vojvođansku banku a ostvarujući ličnu korist, svakog meseca je od strane te institucije bogatiji za desetine hiljada evra, a on i njegova porodica bez ograničenja koriste ceo vozni park (BMV, mercedes, pasat) koji je u vlasništvu VB.

Vojvođanska banka je pre preuzimanja od strane novog vlasnika iskazivala dobit, bila je vrlo profitabilna, a po ukupnoj bilansnoj sumi rangirana je bila na četvrtom mestu u srpskom bankarstvu.

Međutim, kako je novi menadžment preuzeo banku (u poslednje dve godine, prim. aut.) iskazuje nagle gubitke, a dugogodišnji klijenti je masovno napuštaju.

Zavladala su i nova "kadrovanja" pa je tako pored Lazarevića i njemu sličnih, angažovan jedan broj njih da bude "tim snova". Zajednička im je karakteristika da su nesposobni, nestručni ali odani gazdama kao psi, i ne libe se da sebi drsko određuju neshvatljivo visoke premije.

 Prvo, takvih zarada nigde nema, a posebno ne u Grčkoj koja je danas ionako ekonomski ojađena. No,  ne bi bio problem u visini menadžerskih zarada, kad bi oni to mogli da opravdaju i da im se zarade isplaćuju iz profita, kao i sve druge privilegije.

 

Daj platu - pa idem

 

Na primer, prvi čovek Vojvođanske banke Marinos Stratopulos imao je platu 25.000 evra neto, plus besplatno vilu u Novom Sadu, iznajmljen stan u Beogradu, 26 gratis avio karata godišnje na relaciji Beograd-Atina, dva službena automobila, a na budžetu banke bio je čak i njegov - pas! Banka je preuzela brigu i oko njegove odeće, obuće, hrane i održavanju higijene, a dodeljen mu je i šef kabineta sa platom od 1.500 evra mesečno, kome je odobren službeni automobil 24 h dnevno.

Najbolja slika Marinosovog rada (za tri i po godine njegove vladavine) jeste apsolutni haos koji je ostavio iza sebe. Kakvu je Vojvođansku banku preuzeo, a šta je ostavio iza sebe, o tome se u javnosti još nije pričalo.

No, nije Marinos bio jedini sa takvim primanjima. U stopu ga prate svi Grci koji su zauzeli sve visoke pozicije - Makris (20.000 evra), Varelas (l5.000 evra), Efstratija, Visulis...

 Ovome bi trebalo dodati i privilegije za plaćene stanove, a tu se po običaju imaju visoki zahtevi (Dedinje, Senjak), besplatne avio karte i automobile, čak i za članove porodice koje su doveli sa sobom.

Ali, da bi ovako funkcionisali, moraju imati i poslušne lokalne menadžere, koji, pored poslušnosti, ništa drugo i ne mogu da pruže. Biraju ih na visoke pozicije bez osnovnih kvalifikacija. Recimo, za oblasnog menadžera za južnu Vojvodinu dovode izvesnu žensku osobu (37 godina) sa srednjom školom (gumarski smer!), pa joj određuju platu od preko 3.000 evra!

Ta ista osoba bi po formaciji trebala da rukovodi sa sedam direktora filijala koji i te kako znaju svoj posao. Šta je cilj takve akcije i ko kome tu vređa zdravu pamet, pitao se svako ko je nešto u Vojvođanskoj banci vredeo i koga je snašla invazija "grčkog ludila".

Zavladala je praksa da takvi "kadrovi" protutnje kroz banku, uzmu pare i nestanu, poput nekakvog "korporejt menadžera", izvesnog Zlatka Milikića, čija je plata bila ni manje ni više nego 12.000 evra! Mesečno. Za njegovog mandata su uništeni svi poslovi sa privredom u Vojvođanskoj banci.

On, naravno, napušta banku, ali će otići teži za još mnogo desetina hiljada evra jer je imao dobar "menadžerski ugovor".

 Bilo bi smešno da nije tužno, jer, nekako u isto vreme, sirotinja koja radi za 300 evra svakodnevno dobija otkaze u banci, dok njome tutnje razni priučeni menadžeri sa enormnim platama, iza kojih doslovno ostaje pustoš.

Ko je odgovoran u Srbiji za ovakve stvari i ko je dozvolio da Vojvođanska banka ovako dopadne u šake inženjera "novog bankarskog sistema"?

Novi šef na čelu banke koji je došao pre godinu dana, još se upoznaje sa stanjem. U takozvani poslovni svet uvodi ga jedan kontraverzni biznismeni (M. LJ. prim. aut.) a koje opet dovodi i preporučuje član upravnog odbora Vojislav Lazarević.

Iako je prošlo punih četiri godine od privatizacije, banka još uvek u fazi reorganizacije i bavi se isključivo sobom, dok klijenti odlaze. No, ima ko Vojvođansku banku nikako ne napušta! To su vlasnici menjačnica (poput menjačnice Trange-frange) koje su sa bankom u poslu pranja novca.

 

 

 

 

 

Znaju li gazde

 

Očigledno je da se to radi uz puno odobrenje iz Atine. Odavde se tamo verovatno plasiraju druge informacije. Možda im i nije cilj da održe poslovanje banke, a sa druge strane, niska cena po kojoj su je kupili obezbedila je rezerve za pokriće gubitaka koje pravi "uspešni top menadžment" sastavljen od  profesora fiskulture, engleskog jezika, gumarskog tehničara, mašinskog inženjera...