Čačak

Posledice udruživanja interesa kriminala i interesa istaknutih državnih službenika

 

Proklijali čekajući

 

Pet punih godina su državni organi Srbije gledali kako novi vlasnik uništava čačansku fabriku čipsa, nekada najvećeg prerađivača krompira u SFRJ. I ne samo gledali nego i učestvovali u tome. Onda se jedan ministar zamaskirao u spasioca, a drugi koji ćuti i koji je od pljačke imao koristi, već je demaskiran, ali još nije procesuiran. Ima i trećih, ali još nisu na redu...

 

Nikola Vlahović

 

 

Proizvodnja koju je u vreme Titove Jugoslavije imao PIK Čačak išla je od samog osnivanja ispred vremena u kome je i pokrenuta. Bila je to, ustvari, prva fabrika čipsa i instant pirea u tadašnjoj zajedničkoj državi, a te 1971. godine, bila je to nezamislivo napredna tehnologija za ceo ondašnji istočni blok.

Rađena je po Nemačkoj licenci Fani iz Minhena, u to vreme najvećeg prerađivača krompira u Evropi. Proizvodnja je bila veoma kvalitetna tako da je, na primer, i 80 odsto slovenačkog tržišta bilo osvojeno, iako je tom tržištu bila mnogo bliža zagrebačka firma Frank koja je kasnije i sama počela sa preradom krompira.

Godišnje je popularna čačanska "čipsara" prerađivali oko 10.000 tona krompira, pa je na taj način podstaknuto na hiljade poljoprivrednih proizvođača da se bave proizvodnjom krompira. I sam čačanski kraj je postao poznat po proizvodnji ove izuzetne povrtarske kulture.

Za vreme čudovišne hiperinflacije iz devedesetih, nekako je sačuvan kapital ove zdrave i produktivne firme, ali je zbog raspada Jugoslavije bila smanjena mogućnost plasmana tako da je prerađivano oko 7.000 tona krompira, što je i dalje omogućavalo veoma rentabilno poslovanje. Ostvarivana je velika akumulacija uz isplatu zarada koje su bile dva puta veće od proseka republike.

Izvršena je raspodela dobiti za 2000, 2001, 2002. godinu, kada je akcionarima i radnicima pripalo oko 102 miliona dinara, što je bilo dovoljno za kupovinu društvenog kapitala od 30,22 odsto, čime bi zaposleni i bivši zaposleni bili stoprocentni vlasnici preduzeća. Međutim, šta se dalje dešavalo sa kombinatom, svakako zaslužuje daleko veći prostor, ali, ukratko...

 Tadašnji direktor čipsare biva prisiljen od strane jednog poznatog grobara čačanske privrede, koji je još ranije, pre 2004. godine, pomogao Stočar banci i Kapital banci da veliki deo novčanih i deviznih sredstava fabrike doslovno pojede mrak.

U duhu te i takve "poslovne politike", tadašnji direktor objašnjava radnicima da je odličan momenat da akcije koje su posedovali (56,22 odsto, prim. red) prodaju, te da je nađen kupac i da će im biti isplaćen novac od neraspoređene dobiti od 102 miliona dinara!

 Po hitnom postupku traje prodaja akcija za oko 160 miliona dinara, a već na početku 2005. godine pojavljuje se kao kupac Slaviša Purić, te "preuzima poslovanje" tako što odmah menja naziv firme, obrazuje svoj upravni odbor i, narodski rečeno, organizuje - sunovrat firme. Nije ni imao razloga za preveliku brigu. On je fabriku, tako reći, dobio na poklon! A, evo i kako...

 

Od gotovog veresija

 

Po završnom računu za 2004. godinu i bilansu stanja firme na dan 31. decembra 2004. činjenice su izgledale ovako:

- u poziciji stalne imovine knjigovodstvena vrednost postrojenja, nekretnina i opreme iznosi 134 miliona dinara, što je nekoliko puta manje od stvarne vrednosti. Pored linija za proizvodnju čipsa, pirea i drugih proizvoda, tu su i građevinski objekti površine oko 12.000 kvadratnih metara (proizvodne hale, magacini, moderno skladište krompira kapaciteta 6.000 tona, upravna zgrada itd)

- u poziciji obrtne imovine od 346 miliona (zalihe sirovina i materijala, zalihe gotovih proizvoda u vrednosti 83 miliona, plasmani i gotovina 169 miliona, potraživanja od kupaca 81 milion, preplaćen porez državi od 13 miliona...).

Ukupna imovina je iznosila 480 milion dinara, mada je sigurno bila i veća, jer je knjigovodstvena vrednost  bila potcenjena.

Što se tiče obaveza, one su ukupno iznosile 139 miliona (od toga 102 miliona radnicima za dividende i ostale tekuće obaveze samo 37 miliona).

 Iz svega ovoga proizilazi da je kupac postao većinski vlasnik za svega 160 miliona dinara, a samo finansijski plasmani i gotovina pokrivaju to i čak  još - preostaje devet miliona dinara. Naravno, ogromna vrednost nekretnina, zalihe i potraživanja su poklon.

Tako je gospodin Purić, prema svemu ovome sudeći, zaista dobio firmu na poklon, a epilog tog skandala je bio:

- izvlačenje kapitala i prebacivanje na povezane Purićeve firme,

- blokada računa duže od dve godine,

- neuplaćeni porezi i doprinosi za šest godina (državni organi mudro ćute),

- radnicima oduzeto osnovno pravo na lečenje,

- smanjene i neredovne zarade,

- veliki dugovi individualnim poljoprivrednicima,

- dugovi dobavljačima za sirovine,

- dugovi za kredite i ostale obustave koje je odbijao radnicima od zarada, a nije uplaćivao u banke i ostale institucije kod kojih su se radnici zadužili preko platnog spiska,

- oglušavanje na izvršne presude radnika za neisplaćene sudske presude...

 

Nekoga na sud

 

Poznato je da se u vezu sa gospodinom Purićem veoma često dovodi i odnedavni ministar poljoprivrede Dušan Petrović. U vreme kada je Dušan Petrović bio ministar pravde gospodin Purić je naglo počeo da napreduje u karijeri. Od Luke Pančevo pa nadalje, vrlo lako je dolazio do firmi, i ni u jednoj se nije dokazao kao domaćin nego se sve završavalo uglavnom na sličan način kao što je završio i PIK Čačak, a on sam je uvek ostajao nedodirljiv.

Tek nedavno se neko setio da pokrene pitanje Purićevog poslovanja pa se prirodno postavlja pitanje: da se on možda nije zamerio svom drugaru a sadašnjem ministru i da li će sada ministar Dušan Petrović, sa te visoke pozicije, uopšte moći da istraži zašto je čačanska fabrika čipsa zatvorena? Da nije Purić zaboravio da plati ministru Petroviću nekakvu neformalnu prinadležnost u narodu poznatu kao "reket"?

Da nije Purić možda samo puki instrument u rukama moćnog čoveka iz najmoćnije stranke?

I kome je to u interesu da u poljoprivrednoj zemlji kakva je Srbija, stotine poljoprivrednih proizvođača ne seje krompir koji bi ova fabrika mogla da preradi i plasira svoje inače odlične proizvode pa da tako budu zadovoljeni i radnici, i seljaci, i trgovci, a samim tim i država?

Odgovori na neka od ovih pitanja odvela bi, osim Purića, još nekoga na sud.

 

 

 

Samo po protokolu!

 

Štrajk u čipsari nije bio uzalud! Ovako su uskliknuli Dinkićevi mediji u septembru 2010. godine, kad je taj, danas već bivši ministar, posetio fabrika za preradu krompira, do tada u vlasništvu uzapćenog Slaviše Purića (firma "Slap grup" iz Čačka), tvrdeći da će ona biti vraćena u državno vlasništvo i da će se ponovo zvati PIK Čačak!

I sve to, punih pet godina nakon skandalozne privatizacije! Upravo toliko je trebalo i njemu i državi koju je predstavljao da utvrde kako je ova renomirana firma, protiv svih zakona dopala u ruke čoveka koji se bavio kriminalom. Toliko je trebalo da ta imovina bude oduzeta po Zakonu o oduzimanju imovine stečene korupcijom i kriminalom.

Nastala je jedna "nerazrešena pravna situacija". Firma je upala u dugove od 820 miliona dinara, pa je Dinkić konstatovao da "...sa takvim dugom kompanija koja ima veliko tržište ne može na duže staze da radi"! Tako je i nastao jedan protokol između Ministarstva ekonomije, sindikata i rukovodstva čipsare, "koji će zajedno utvrditi kako problem da se reši".

Ali, ubrzo je postalo jasno da Dinkićevo obećanje nije ispunjeno. Između ostalog, ovaj svevideći čovek obećao je da će radnici biti vraćeni na posao, a desilo se da su ustvari upućeni na šaltere Nacionalne službe za zapošljavanje.

I ne samo to, nego su krivicom države i njenih bahatih ministara, krivicom naopake privatizacione politike, radnici i akcionari čipsare ostali uskraćeni za tri miliona evra po osnovu dobiti i dividendi. Sud je tim povodom doneo pravosnažne odluke u korist radnika, ali taj dug nis mogli da naplate zbog blokade računa. No, zato su im sudski troškovi narasli na 50.000 evra (samo suđenje ih je koštalo 12.000 evra!).

I dok Dinkić obigrava oko čačanske čipsare, a novi ministar poljoprivrede Petrović ispunjava zavet ćutanja o ovom slučaju, mnogo običnih, radnih ljudi hoće da zna samo jedno: hoće li čačanska čipsara konačno početi sa radom raditi ili neće, jer od toga zavise skoro svi ozbiljniji proizvođači krompira zapadne Srbije.