Do koske

Predsednik Srbije se na perfidan način odriče i Kosova

 

Zna Borko?

 

Albanka Edita Tahiri, potpredsednica Vlade Kosova, nije htela da počne pregovore bez mandata parlamenta u Prištini, i to sa jasnim okvirima u kojima može da te "pregovore vodi". Ko je i kako uokvirio naše pregovarače, saznaćemo kad bude kasno. Do tad ćemo da slušamo muk

 

Milica Grabež

 

 

Brisel je glavni grad države koja je pred raspadom. Pregovore o ''spornim pitanjima'' između Srbije i njenog otcepljenog dela, koji je većina evropskih država priznala kao Republiku Kosovu, u Briselu vode politički direktor Ministarstva inostranih poslova Srbije Borko Stefanović i potpredsednica kosovske vlade Edita Tahiri.

Na pitanje ko je odredio gospodina Stefanovića da predstavlja Srbiju u tim pregovorima, malo ko će u Srbiji umeti da odgovori. A ni on sam nije načisto.

Medijski mrak u Srbiji koji je nametnuo njen predsednik Boris Tadić sa svojom stranačkom mafijom, takav je da se o svim važnim i sudbinskim pitanjima Srbije odlučuje daleko od očiju građana. Da li i od zdrave pameti?

U istoriji Srbije nijedan njen čelnik nije se trudio da razbije državu na čijem je čelu, da okalja njenu istoriju, da osramoti njene građane, a sve zarad svoji životinjskih poriva da od ionako siromašne i opustošene Srbije otme sve što se oteti može da zadovolji svoju pohlepu za novcem.

Razgovorima u Briselu, koje nazivaju pregovorima, prethodila je prava drama, jer Albanka Edita Tahiri, potpredsednica Vlade Kosova, nije htela da počne pregovore bez mandata parlamenta u Prištini, i to sa jasnim okvirima u kojima može da te "pregovore vodi".

Za Borka Stefanovića, vedrog momka, uvek aktuelno, čak i "vizuelno" namirisanog, koji nije u životu kročio na tlo Kosova, nije bilo problema. On se sreo sa Borisom Tadićem, i sve mu je bilo jasno. A jasno je i građanima Srbije kako nas sumanuti predsednik Tadić, koji boluje i od neizlečivih bolesti, tretira kao male majmune.

U Ministarstvu spoljnih poslova Srbije sedi dovoljno ludaka i Borisovih dečkića, koji su spremni na svaku vrstu izdaje i ugađanja gospodaru.

Prošle godine Međunarodni sud pravde u Hagu razmatrao je inicijativu Ujedinjenih nacija da sud oceni zakonitost odluke o otcepljenju Kosova, i to samo "savetodavnim mišljenjem". Srpski predsednik je odbio da podnese redovnu tužbu, da se ne zameri centrima moći, koji znaju sve njegove račune u stranim bankama.

Nakon što je odbio da do 31. marta prošle godine podnese ostavku na traženje administracije iz Vašingtona, usledila je odluka Međunarodnog suda pravde u Hagu kojom je aminovano otcepljenje kao moguće legalno.

Srbiju je u Hagu predstavljao izvesni Saša Obradović, žutokljunac iz Ministarstva spoljnih poslova Srbije, u koga je Boris Tadić imao poverenje. Pre odluke suda u Hagu gospodin Obradović se šepurio na svim srpskim TV stanicama, predstavljan je kao vrsni pravnik, a posle odluke je, sa punim džepovima, otišao u nepoznato, u diplomatske misije.

Danas o sudbini Kosova pregovara Borko Stefanović, čoveka iza kojeg su ostale desetine afera za njegovog trogodišnjeg mandata. Kada "uspešno" privede razgovore kraju, kada Srbi na Kosovu zakukaju iz sveg glasa, Borko će otići za ambasadora Srbije u neku atraktivnu zemlju, da krcka novac dobijen i od Albanaca da zažmuri kada mu oni namignu.

Zaista, da li iko u Srbiji zna sadržinu razgovora u Briselu, u kojima je učesnik i nesrećni Borko Stefanović? Naravno, nije teško odgovoriti. Zna samo Boris Tadić. Borko ne informiše ni Vladu Srbije, ni Narodnu skupštinu Srbije, a javnost da i ne pominjemo.

Kada sve bude raspravljeno, potpisano, overeno, biće kasno za kuknjavu. Pojaviće se, ako bude još mogao da stoji, Boris Tadić i poručiti nam da je u ime istorijskog pomirenja na Balkanu on doneo tu tešku odluku - da predamo Kosovo! Sa svom imovinom, manastirima, manastirskim poljima i šumama. U ime svog liderstva u regionu, tako je odlučio - kazaće nam ovaj suludi čovek, čije je mentalno rastrojstvo sve vidljivije.

Da može, Tadić bi raskomadao Srbiju sa strašću koja je svojstvena ludacima njegovog kalibra. Dok muftija Zukorlić javno poručuje iz Sarajeva da će Sandžaku "izvesno" dati autonomiju, a potom ići i dalje, Boris Tadić ćuti, glasa ne pušta. Kada Milorad Dodik zatraži poštovanje Dejtonskog sporazuma, srpski predsednik, da bi se dodvorio američkoj administraciji, to naziva "avanturom koja nema cilja".

Srpski predsednik je posetio spomen-obeležje ubijenima u Srebrenici, ali je sagnuo glavu kada je prolazio pored srpskog groblja u Bratuncu. Nije želeo da ga vidi, jer tu leži četiri hiljade njegovih sunarodnika koje su ubili muslimani.

Na godišnjicu izgona Srba iz Hrvatske, srpski predsednik se ne obrati građanima. On ih ne pominje u pregovorima sa Kosorkom i Josipovićem, jer njegov cilj je da se pokaže kao moderan, zgodan. Možda im i šapne u poverenju da je i njegova majka Nevenka devojačkog prezimena Francetić, da je njen ujak čuveni ustaški koljač Jozo Francetić.

Da Rasim Ljajić nije ministar, i da ovaj pristojni čovek ne zalaže svoj autoritet, pored Borisa Tadića i njegove mafije Srbija bi ostala sagnuta i spremna da bude prljana od svih desperadosa sa Balkana.

I opet ponavljamo pitanje upućeno srpskom predsedniku, koji je izjavio da je sa premijerkom Hrvatske postigao dogovor o državnim granicama: koji je to dogovor i o kojim granicama je reč i da li je to pitanje uopšte u njegovoj nadležnosti?

Verujemo da bi Tadić odgovorio da Borko zna šta da radi, a da on lično zna sve o granicama i kako treba da ih prizna - kakve god da su.