Druga strana

Turska ante portas

 

Bujrum

 

Turska je, po mnogima, prešla sve granice. Ali, pristojno je zamolila graničare da podignu rampe

 

Ana Borković

 

Iako "enciklopedisti" tvrde da je Balkan dobio naziv po turskoj reči za planinu, tačnije po planini Balkan, planinskom vencu koji se proteže kroz centralnu Bugarsku i prelazi u istočnu Srbiju, a koju i Bugari i Srbi zovu Stara planina (u mnogim bivšim, istorijskim provincijama koje su na bliskom i srednjem istoku pohodili Turci Balkan je česta odrednica pa danas samo u Turkmenistanu postoji i planina Veliki Balkan i provincija Balkan), biće da je u ovom nazivu presudnu ulogu odigrala i jedna lingvistička koincidencija. Balkan, naime, na turskom znači i - med i krv! U kom su obimu Turci kroz istoriju ovdašnji Balkan doživljavali kao raj (med), a u kom kao pakao (krv) teško je reći, ali da im se danas čini kao strateško-politički med - izvesno je. Još je izvesnije da računaju kako taj med danas i ovde pravi ali ne koristi njihova, "turska" krv, i tu nastaje povelik problem.

Silina kojom su predsednik Turske Abdulah Gul i premijer Tajip Erdogan (članovi iste partije, na granici fundamentalističke) poslednjih godina krenuli u definisanje i zaokruživanje "turskih interesa" na Balkanu, pa i u Srbiji, po svakom diplomatskom barometru mogla bi se okarakterisati relativno uskim dijapazonom stanja - od "ozbiljnog pokušaja revizije istorije", preko "stavljanja pod turski strateški kišobran" pa sve do "pokušaja tihe i prećutne okupacije". Podrazumeva se da se u današnjem svetu, a i u istoriji inače, ovakve strateško-političke koncepcije, pa makar se nazivale i "regionalnima", ne dešavaju bez poticaja velikih sila, van geopolitičke matematike, kao deo šire igre ili makar prećutne saglasnosti drugih međunarodnih strateških faktora. U tom smislu Turska, kao vojna sila i pogotovo privreda u izrazitom usponu, i to u vreme globalne krize koje je pogodnije za kolaps nego za razvoj, ponaša se "standardno", dakle - očekivano. Neočekivano se, međutim, čak i prema onom istom diplomatskom barometru, ponaša Srbija, koja je najnovijim turskim interesnim konceptom zahvaćena veoma duboko, do samih granica (ostatka) njenog suvereniteta, i, što je za ovu priču najvažnije, dublje nego što su to projektovale prvobitne turske namere i turski, reklo bi se - diplomatski blefovi.

U tom kontekstu sasvim je logično da je zatečena i da neartikulisano reaguje ona neuka, trajno primitivizovana, politički, nacionalno i verski egzaltirana srpska "raja", koja još uvek epski ratuje protiv Murata i Bajazita, ne prihvata da iko izbogčega može da ne balavi nad pečenom prasetinom ili, jednostavno, ne podnosi da se iko, pa ni rasporedom slova u ličnim imenima, izdvaja iz njene raznobojne i raznovrsne zatucanosti i karikaturalnosti. Ali, zatečen je i onaj intelektualniji, svesniji sloj Srbalja, čak i onaj koje oni prvi smatraju mondijalističkim, dakle izdajničkim (što samo govori da im za primitivizam i mržnju kao "generičku suštinu" i nisu potrebni "Turci", dovoljni su sami sebi). Pre svega zbog toga što se u smutnom vremenu opštenacionalnog, čak i oružanog trvenja na pitanju "kojemu se (ako se već mora) privoleti carstvu", srpska vlast na čelu sa agilnim i servilnim predsednikom Borisom Tadićem, u izboru između neprikosnovenih potencijalnih patrona - SAD, Evrope (sa svojim "podgrupama" u vidu Velike Britanije, Francuske, Nemačke ili Italije), Rusije ili Kine - praktičnim, državničkim, diplomatskim i unutrašnjepolitičkim potezima opredelila za - Tursku. Na gotovo istovetan način reaguje i zainteresovana međunarodna javnost i diplomatska obaveštajna mreža, koja je, nakon ideje o Tadićevoj "suptilnoj državničkoj regionalnoj politici" u kontekstu pacifikacije brojnih otvorenih i latentnih regionalnih sukoba i protivrečnosti, došla na pozicije o sve "bezidejnijem" i čak "neobjašnjivom" diplomatskom bauljanju u kojem je jedini regionalni ali i sve globalniji profiter - Turska.

Diplomati to navode kao prvorazrednu indiciju, ali svakome se u Srbiji nameće kao očigledan politički haos činjenica da se turski faktor, turski stav prema bilo kom od balkanskih pitanja, pogotovo onih koji na bilo koji način tangiraju državno-pravni okvir Srbije, tretiraju kao srpska unutrašnjepolitička činjenica par excellence. O "Turcima" se u srpskom vladajućem zabranu, posle samo tri-četiri godine njihove pojačane regionalne aktivnosti, više ne razgovara u sklopu međunarodnih odnosa i diplomatskih inicijativa, nego, sve više, kao o regularnom unutrašnjepolitičkom faktoru sa težinom regularne parlamentarne opcije, unutrašnjeg političko-finansijskog centra moći, takoreći!

Za razliku od opšteg mišljenja, ali u sklopu laičkog sagledavanja stvari, taj turski upliv u srpsku državu nije toliko ni indikativan niti "sumnjiv" (izuzev što je medijski napadan) dok se vodi na "visokom javnom nivou", na nivou predsednika države, vlade ili ministarstava; problem je što se sve više registruje među "nižim oblicima života", u lokalu, u raznim manje bitnim infrastrukturnim aktivnostima, podalje od očiju države i njenih kontrolnih organa zaobiđenih u postupku što bržeg rešavanja nekih lokalnih problema "uz pomoć Turske". Turski ambasador u Srbiji Ali Riza Čolak javno podseća predsednike opština (misli pre svih na one sandžačke, ali ne isključuje ni druge) da Turskoj agenciji za razvoj i saradnju (TIKA), koja je pre pola godine otvorila sedište u Beogradu, dostavljaju projekte koje će ona finansirati, uz logične predloge koje bi i Srbija trebalo da u sličnim situacijama ima u vidu - "da to budu projekti koji se mogu brzo realizovati i koji će u istom trenutku biti efikasni i olakšati život ljudima na ovom prostoru" (čitaj, dakle: koji će odmah imati i propagandno-političke efekte). Već i samo kod ovog "detalja": država Srbija je ozbiljnim i radikalnim sistemskim merama, nekritički podilazeći evropskim vrednostima, zakonodavstvu i političkim zahtevima, do temelja uništila i dovela do prosjačkog štapa donedavno samoorganizovanu i visokorazvijenu novopazarsku "malu" i svaku drugu privredu, da bi je sada dala na revitalizaciju turskim hećimima, da je svakako ne evropskom medicinom, dignu iz mrtvih i iz pepela. Samo što je sada svemu (ekonomiji) pridodat i (anti)državotvorni, i međunarodni, i verski, i nacionalni i element suverenosti, u vezi sa turskim istorijskim pretenzijama i strateško-političkim interesima.

Prihvatanje Turaka kao logičnog i neizbežnog partnera (kojega se ultimativno pita) ne samo u odnosu Srbije prema BiH nego i specifično prema Republici Srpskoj (i to na inicijativu Srbije), ili nereagovanje Srbije na "službeno" tursko prisvajanje celokupne BiH kao turske, odnosno bošnjačke (čitaj: muslimanske) balkanske enklave (uz potpuno previđanje dva hrišćanska naroda), tako se u novijem diplomatskom sagledavanju stvari prihvata kao maltene uplitanje Srbije u unutrašnje turske stvari na Balkanu, odnosno u BiH. Za to vreme se logičnim smatra činodejstvovanje turske politike u Srbiji u vezi sa doslovno svime što se tiče Sandžaka, Bošnjaka, muslimana, sve više i Kosova... 

Ono što srpskim vlastodršcima liči na lagano morsko štivo ili kurtoazni pozdrav, u ozbiljnim diplomatskim krugovima čita se onako kako treba: kao test dokle se, preko koga i s kakvim ciljevima može u nimalo metaforičnom osvajanju Srbije ići. Pa i kad "visoki predstavnik" turskog ministarstva spoljnih poslova Murat Karagoz kaže da je "Sandžak most između Srbije i Turske", to srpskim "državnicima" bude razlog da puste suzu ljubavi i prijateljstva i "nikad boljih" međudržavnih odnosa, a strateško-diplomatskim šifrarnikom to se prevodi na sledeći način: Turska smatra Bošnjake iz Sandžaka svojim narodom, dakle Turcima, dakle dijasporom, čija matična zemlja, dakle nije BiH nego Turska... Razlika između takvog pogleda i vizije Sandžaka kao mosta između Srbije i islamskog sveta, dakle i Maroka, i Arabije i Indonezije, u diplomatskom čitanju je drastična.

Možda još nije kasno da se Turci zaustave na pristojnoj udaljenosti koja Srbiji garantuje elementarno dostojanstvo ili da se službeno obznani zbog čega je turski kišobran bolji od svih drugih. Ili zašto to (više) nije moguće.   

 

 

 

 

Balkan na turskom znači i - med i krv! U kom su obimu Turci kroz istoriju ovdašnji Balkan doživljavali kao raj, a u kom kao pakao, pokušavaju da objasne ovih dana.