Druga

Letnja šema: Kad tražite od zdravstva nemoguće

 

Boli njih uvo

 

Neuobičajeno za ovaj deo Tabloida, priča koja sledi spada u male bizarne priče, duhovita iskustva iz života, anegdote takoreći. Utoliko su manje smešne asocijacije na društvenu i medicinsku zbilju koju dotiče

 

Ana Borković

 

Pre nekoliko dana, nekako mi se zapuši desno uvo. Desilo mi se to još jedanput u životu, pre dvadeset pet godina. Otišla sam u najbliži dom zdravlja, gde mi je medicinska sestra pogledala uvo, uzela nekakav plastični špric, "usisala" u njega malo tople vode, tu vodu ubrizgala pod mlazom meni u uvo i - gotovo. Celu "operaciju", po mom sećanju, medicinska sestra je obavila za otprilike jednu minutu.

Sa takvim iskustvom, sa radnog mesta u radno vreme pođem da tu blizu, u Kliničkom centru Srbije, udaljenom dvesta metara (najveći medicinski kompleks u zemlji, onaj za koji se obično kaže da predstavlja polovinu zdravstva u Srbiji, da ima čak 7.000 zaposlenih...) "otpušim" uvo. Spremim i pare i zdravstvenu knjižicu, šta bude trebalo, i kažem kolegama da se vraćam za dvadesetak minuta. Neki mi ponudiše "vezu", da se ne mlataram po "onolikom" KCS-u. "Šta će mi veza za ovakve gluposti!", odbrusih ja i pođoh.

Prvo odem u Kliniku za uho, grlo i nos. Računam: "nadležna" je i specijalizovana. Prvoj osobi u belom mantilu bezbrižno izložim svoj slučaj. Žena me gleda u čudu, a onda me sa puno takta i strpljenja pita "otkud meni uopšte ideja da u stacionarnom odeljenju tražim takvo nešto!". "Dobro", kažem ja, "ipak je ovo ORL klinika, ima li neko samo da mi otpuši uho, to je banalno...!". "Niste vi ovde nadležni da prosuđujete šta je banalno a šta ozbiljno... nego izađite napolje, pa iza ugla imate ulaz za hitne slučajeve, možda vas oni prime!".

Tamo me na ulazu dočeka kombinacija medicinska sestre i portira. Izložim ukratko problem držeći simbolično u ruci i novac i zdravstvenu knjižicu. "Prvo", uzvraća ta osoba, "vama, izgleda, treba očna klinika, ako ne vidite da se ovde kreči, a drugo, ovo je služba za hitne slučajeve, a vi izgledate i zdravo i pravo. Zato se sklonite da mogu da prolaze majstori". "Pa šta da radim?", pitam ja. "A, šta da radite, otkud ja znam, idite gore, na kraj kompleksa, tamo su naše ambulante, ne možete da promašite".

 

Novi pokušaj

 

Posle izvesnog vremena nađem i taj orijentir, čak metodom eliminacije, uđem u pravi od tri ulaza. Odmah se u potpuno praznom holu uputim ka šalteru na kojem je švrakopisom ispisano da se tu primaju ovakvi kao ja. U nevreme. Medicinska sestra na prijemnom upravo je telefonom rešavala neki zadatak iz matematike, očigledno osnovnoškolcu s druge strane žice. Iako sam mogla da pomognem, tačnije odmah sam shvatila u čemu je zvrčka u zadatku, odlučim da sačekam i vidim šta će da bude. Sestra je, povremeno bacajući pogled i na mene, rešavala zadatak tačno 12 minuta od momenta kad sam joj se "prikazala". Onda je rekla "ćao", spustila slušalicu i obratila mi se. Kažem šta mi treba, a ona će: "Dajte mi uput od lekara specijaliste!". Nemam!". "Kako nemate?". "Pa, nemam, evo zdravstvena knjižica, mogu i da platim, hitno mi je". "Gospođo", kaže mi ona, "doktorka prima samo sa uputom od specijaliste". "Ali, meni ne treba doktorka, ja nemam bolesno nego trenutno zapušeno uho". "Nemojte da se pravite pametni, nego ili dođite sa uputom od specijaliste ili maltretirajte nekog drugog!". "Mogu li da sve platim, da me ovde pregleda doktorka i da mi ovde otpušite uho, za pare?", izvadim ja džoker iz rukava. "Uput, gospođo, uput, uput, uput!", iznervira se ona i okrene glavu na suprotnu stranu. Dobro je, mislim, barem nije pala na testu podmitljivosti. 

Šta ću, kud ću, pođem u susedni Dom zdravlja Savski venac, ni sto metara van ograda najvećeg kliničkog centra u zemlji, sa 7.000 zaposlenih... Nađem sobu na kojoj piše da je ORL ambulanta. Očiglednoj medicinskoj sestri kažem da želim da mi se otpuši uho. Pre nego što je išta prozborila, upriličila je prema meni pogled u trajanju od nekih 40-50 sekundi, dakle dug kao večnost, od cipela prema glavi. Kad mi se popela na glavu, reče: "Šta ste rekli?". "Da mi se otpuši uvo, špricom...", pokušala sam da glumim kompetentnu osobu. "Da vam se otpuši uvo?", gotovo zgranuto će ona, kao da sam to tražio u pekari, a ne u ORL ambulanti. Kad se gospođa sestra u ambulanti za uvo, grlo i nos oporavila od šoka što neko zahteva da mu se otpuši uvo, upita me: "Imate li uput od lekara opšte prakse?". "Nemam". "A gde ste vezani?", pita me. "Nisam vezana nigde!". "A gde živite?". "Na Starom gradu". "Idite onda u Dom zdravlja Stari grad". Pokušavam da je prekinem: "Gospođo, pustite upute, ja hoću da platim da mi se otpuši uvo, po cenovniku, možete li to?". Tu se malo brecnula, procenila faktor rizika i odlučno izgovorila "ne". Iako sam u tom trenutku pri sebi imala dovoljno da kupim i nju i sve što je bilo u njenoj ambulanti, odustanem i izađem napolje.

 

Zločinac se vraća

 

Vratim se na posao neobavljena posla. Opet me spopadnu kolege da mi nađu vezu za ovu delikatnu operaciju ili da idem u neku privatnu kliniku. Odbacim ponude verujući da su u pitanju samo trenutne slabosti našeg zdravstva. Ipak, uputim se u Dom zdravlja na Starom gradu, gde bih trebalo da sam "vezana". Opet u ORL ambulantu. Iz grupe od desetak sestara, koje su nekoga ogovarale za jednim stolom, priđe mi jedna i maksimalno ljubaznim glasom se obrati: "Izvolite, gospođo!". Shvatim da je moj problem rešen i slavodobitno izgovaram: "Zapušilo mi se desno uho i molim vas da mi ga otpušite, skoro ništa ne čujem?". Ne skidajući ljubaznost s lica ona mi odgovori: "Vrlo rado, to bismo začas, ali... nažalost, baš nam se pre neki dan slomio špric, a ko zna kad ćemo dobiti sledeći?". Gledam ja nju, žmirkam, ne znam da li se šali, ali se zahvaljujem i povlačim. Tada počinjem da pomišljam na najgore.

Dođem kući i zovem svoju prijateljicu, medicinsku sestru koja radi u Urgentnom centru, u onom istom, KCS sa 7.000 zaposlenih... Izložim joj potanko svoju odiseju. "Ništa, bre, ja večeras dežuram, kad dođem na posao videću ko radi... to ti je gotovo za sekundu, zvaću te". I zaista, zove ona mene u dogovoreno vreme. "Znaš", kaže, "ovde u Urgentnom centru niko nema špric, ne znam šta da ti kažem...". "Kako to", pravim se ja naivna, "u Urgentnom centru ne postoji špric?". "Ne", kaže ona meni, "da mi je neko pričao ni ja ne bih verovala, ali je tako. Nego, što se, bre, maltretiraš, idi i uzmi taj prokleti uput pa da te odvedem na Kliniku za uvo, grlo i nos...". "Ali", prekidam je ja, "tamo sam već bio, a osim toga onda mi nisi ni potrebna ti...". "Slušaj", opet će ona, "ne pametuj nego uradi tako. Ima još jedna mogućnost: prekosutra sam slobodna pa mogu da te odvedem u Zemunsku bolnicu, tamo sigurno imaju špric". "Dobro", kažem ja, pozdravim se sa vezom i povučem se u sebe.

 

Nema struje

 

Sutradan dođem na posao, ispričam šta je bilo, a onda jedna koleginica preduzima inicijativu. Okreće par telefona i kaže: "Idemo da ti otpušimo uvo - u Dom zdravlja Savski venac!". Ispričam da sam tamo već bio, i kako sam prošao. "E, ali sad idemo sa preporukom sa najvišeg mesta!". Na kraju pristanem. Ponovo se nađem pred onom istom sobom, tzv. ORL ambulantom. Nakon dvadesetak minuta šetanja pred zaključanim vratima, u sred radnog vremena, pojavljuje se ista ona medicinska sestra, voajer. Moja koleginica objasni da smo tu po preporuci tog i tog, da smo nekakve komšije itd. Medicinska sestra ponovo baca značajan pogled prema meni i s mukom izvlači iz sebe obećavajuću rečenicu: "Nema nikakvih problema, nego - zar ne vidite da nema struje?! Sačekajte, pa kad dođe struja - videćemo". Odmah po brzinskom iščeznuću medicinske sestre upitala sam se šta će joj struja da mi u sred bela dana zaviri u uho i ručnim, mehaničkim špricom promulja po unutrašnjosti... Ali, kako je, tako je...

Dok ovo pišem, dvesta metara daleko od ulaza u KCS, najveći medicinski kompleks u zemlji, sa čak 7.000 zaposlenih, i dalje ne čujem na jedno uvo... Mislim, hvala Bogu pa mi je (i dalje) samo zapušeno uvo. Da nije nešto gore.