Uvodnik

(Pr)osudite sami

 

Zamor

 

Milovan Brkić

 

 

U četvrtak, 21. jula, vraćajući se s posla, polomio sam levu ruku, u zglobu. Starom prijatelju pesniku Slavku Protiću Drinskom, koji dve decenije živi u Kanadi, u Vankuveru, napisao sam pismo u kojem sam naveo da se osećam suviše starim, da me je već pomalo stid dok mitingujem pred sudskim većima, što pozivam na smaknuće predsednika države, koga poznajem od detinjstva, što moju državu pljačkaju i rastaču a ja sam nemoćan da ih pobijem.

Vrlo brzo Drinski mi je poslao odgovor, koji doslovno citiram. Pismo koje je upućeno meni, upućeno je svakom mislećem i dostojanstvenom čoveku, koga muče iste dileme, kao i mene danas u  Srbiji...

"Sizif se umorio! Isto onako kako se i Raka Drainac umorio kada je rekao: Celog života sam šakom presipao pesak iz pustinje u okean. Svi mitovi su lažni. Samo su beda i glad uvek bili istiniti. Ljudi su, nažalost, samo društvene životinje i ništa više. Nisu oni slepi; vide dobro da se ti boriš, ali je njihova opservacija kao u pasa, majmuna babuna, gorila ili lavova. Za njih je vlast samo simbol glavnog mužjaka u čoporu, onoga koji ima pravo da svakoga j... i ponižava. Ti si za njih novi mužjak koji izaziva starog u borbi za prevlast. Kevću oni oko vas dvoje, ali se niko ne meša. Čekaju da vide ko će biti pobednik. Ako ti izgubiš, skočiće na tebe da te dovrše kako bi pokazali svoju bednu lojalnost.

Ako nekim slučajem ti budeš pobednik, onda će odmah početi de se valjaju po travi, da pokažu koliko su verni i umilni, nudiće ti svoje sestre, i majke, i ćerke, ali će te mrzeti potajno, isto onako kako sada mrze sadašnju vlast celim svojim bićem. A kada bi neko tebe srušio, onda bi novim kuronjama lizali guzicu, i kroz liz guzični se kleli kako ti nikada nisu bili verni.

Razlikuju se narodi, isto onako kao što se jela razlikuju po začinima, a suština im je potpuno ista. To je bit ljudi. To je bit naroda - jedinog koga imaš. Ne, nisu oni za preziranje. Nije hijena kriva zato što nesnosno smrdi, što ne može da jede sveže meso, nego se samo sladi na polutrulim leševima. I naše razočarenje u njih je potpuno nestinito.

To je zato sto smo izmislili lažne mitove o njima, pa smo razočarani što se prava realnost ne slaže sa našim fantazijama. Kakvi su da su, zaslužuju da žive, i ne zaslužuju da kolju jedni druge oko koske koju im sadašnji, isto kao i prošli i budući, gospodari bacaju!

Tvoja dužnost nije da ih menjaš. Tvoja je dužnost da u njihovoj večnoj noći bez meseca i zvezda nosiš drhtavi plamičak dostojanstva.

To je jedino što može da ih zbuni, što može da učini da podignu glave iz truleži i smrada; što može da ih zaustavi, makar i na kratko, da reže, laju, grokću, i vade jedan drugome oči. Ti nisi bio prvi koji je počeo da nosi ovaj žižak, a nećeš biti ni poslednji. Svemu ima kraj, pa i tvojoj dužnosti. Ima još vremena, ali je činjenica da si mnogo bliži kraju nego početku. Kraj je kruna svega onoga što si radio.

Ako si onima koji su bačeni u trulež pokazivao da se sa dostojanstvom živi, onda moraš da im pokažeš da se sa dostojanstvom i umire. Video sam jednom snimke, valjda iz Nemačke ratne arhive, vešanje profesora u Vojvodini. Svi su se oni na gubilište popeli u prazničnom odelu. Dole na trgu su bili njihovi đaci koji su došli na poslednji čas. Dole su bili potencijalni kandidati da nastave da nose dostojanstvo.

Penji se na vešala i budi zahvalan Bogu što te je udostojio da umreš u rukama neprijatelja.

Zar ti misliš da u tebe ne gledaju neki mladi ljudi željni pobune za pravdu? U njima raste želja da se sa četiri noge podignu na dve i preobraze u dostojanstvena ljudska bića koja govore, a ne grokću.

Prošao si zatvore, progone i prebijanja. Štaviše, prolazio si kroz težak štrajk glađu, a sada ne možeš da se kontrolišeš sa hranom. Izgledaš kao neko ko je prošao sve bure na svim okeanima, a onda se UDAVIO U LAVORU.  Podigni se, i kreni  napred. Bez suza i sažaljenja..."