Do koske

Tužna je sudbina onih koji izdaju svoje sunarodnike, pogotovu ako su njihovi predvodnici

 

Poslednja igra leptira

 

Šta znači kad šef Tadićevog kabineta kaže američkim sagovornicima: "Učinićemo sve što tražite, samo neka sve ostane za ovim stolom"? Da li je došao kraj ovakvim obećanjima i životima onih koji obećavaju?

 

Milovan Brkić

 

Vojskovođa Aleksandar Makedonski zapisao je da je pre boja obožavao one iz protivničkog tabora koji špijuniraju za njega, a da ih je posle boja mrzeo najviše na svetu, i da je morao da ih se otarasi.

Dolaskom  takozvane Demokratske opozicije Srbije (DOS) na vlast, stranački lideri i njihovi saradnici utrkivali su se ko će pre da bude pozvan na brifing u američku, britansku ili nemačku ambasadu. Obaveštajnim službama SAD, Velike Britanije, Nemačke... svoje usluge nudili su članovi Otpora, stranački lideri, zaklinjući se da će raditi u korist vrednosti zapadno-evropskih društava, bolje reći za nacionalne i obaveštajne interese ovih zemalja i njihovih specijalnih službi.

Na suđenju Miloševiću u Hagu, Ratomir Tanić, bivši potpredsednik Građanskog saveza Srbije, a potom Nove demokratije, priznao je da je radio za britansku obaveštajnu službu. Ostali nisu bili u prilici da priznaju za koje su sve službe radili, mada spiskovi postoje.

Prvi DOS-ov predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić slovio je za saradnika sa zaslugama nemačke obaveštajne službe BND.

Uvidevši da je špijunaža lični izbor, a da je vođenje državne politike u suprotnosti sa potkazivačkom delatnosti, premijer Đinđić je shvatio gde je stvarana pozicija Srbije u mapama i interesima međunarodne zajednice i velikih država.

Uoči streljanja premijer Đinđić je javno kazao da je za zapadnoevropske države Srbija i dalje remetilački faktor, da one ometaju uspostavljanje demokratskih institucija u zemlji, i da je njihov prioritet da od Srbije odvoje Kosovo.

On se tada odlučio da traži saveznike za svoju politiku, kojom je želeo da osnaži Srbiju, njenu privredu, da stvori institucije demokratskog društva... Njegovi saborci, uplašeni da ne izgube privilegije, pravo na surovu pljačku u tranzicionom periodu, izveli su Đinđića pred streljački vod.

Nastavljajući politiku udvorištva prema komesarima Evropske unije i administraciji SAD, novi predsednik Demokratske stranke Boris Tadić, koji je postao i predsednik Srbije, pod kapom prividne podrške njegovoj spoljnoj politici i ''unutrašnjim reformama'', stvorio je od te stranke najopasniju mafiju u Evropi. Gospodin Tadić je opljačkao Srbiju do gole kože.

Šizofreno propagirajući politiku da "Evropska unija nema alternativu'', on se do neslućenih granica zgadio evropskim komesarima i šefovima vlada evropskih država.

Sva nerešena pitanja u vezi sa granicama Srbije i njene teritorijalne celovitosti, zaštite prava Srba u bivšim jugoslovenskim državama, srpski predsednik je, bez ikakvih ustavnih ovlašćenja, sam rešavao. On je vodio spoljnu politiku, uveren da će administracija iz SAD na taj način zaštititi njegove dve milijarde evra koje je opljačkao od Srbije.

Šef kabineta predsednika Srbije gospodin Miodrag Rakić je mlad čovek, iz muškog je harema Borisa Tadića. Njemu je Boris poverio misionarski zadatak: da u Vašingtonu, srpskim parama, bira američkog predsednika, što je razbesnelo administraciju i FBI, koji još nije stavio tačku na istragu.

Gospodin Rakić je poluinteligent. Želeći da ugodi svom šefu, a da se u jakoj muškoj konkurenciji u Tadićevom okruženju izbori za svoj status, gospodin Rakić je sve izveštaje bezbednosnih službi Srbije koji dolaze na sto predsednika sabirao i slao ambasadi SAD u Beogradu. To traje već godinama, tako da su se i službe izveštile, pa ne javljaju baš o svemu...

Nakon hapšenja Gorana Hadžića, haški tužilac Bramerc izjavljuje da je ovaj optuženik, kao i njegovi prethodnici, uhapšen zahvaljujući uspešnoj saradnji sa sekretarom za nacionalnu bezbednost Srbije Miodragom Rakićem!

Čovek iz senke - i jeste senka. I on je, kao i njegov šef, smrtno bolestan i uplašen. Gospodin Rakić je pre dve godine operisan u SAD. Izvađena mu je prostata, zbog malignog oboljenja. Umesto da se posveti lečenju, Rakić se posvetio izdaji. Barem on sebe tako doživljava.

Često putuje u SAD stvarajući kod Tadića lažnu sliku o svom značaju kod Ujka Sema. Naime, gospodin Rakić je bezbedonosnim službama, pozivajući se na svog šefa, naredio da budno nadziru ruske, nemačke, kineske i izraelske diplomate u Beogradu, a da sve podatke dostavljaju njemu, a on ih potom, šalje u Lengli. 

Samo neuk čovek može da misli da su diplomate pomenutih zemalja diletanti, poput naših, i da njihovim uhođenjem nešto može da se sazna više, od onog što prislušni centar američke ambasade koji je stacioniran u Krnjači saznaje. Ako saznaje!

Naravno, i obaveštajne službe pomenutih država budno prate ludorije srpskog predsednika i njegovog šefa kabineta.

Ali, u svojim očima, Rakić je značajan čovek. Kao takav, on pothranjuje Tadićevo ludilo o sebi kao lideru regiona. Zar evropski komesari, ali i ruske, američke, kineske i izraelske diplomate ne znaju za Tadićeve pljačke, pederastiju, nasilje prema bivšoj i sadašnjoj, još uvek zakonitoj ženi, za njegovu tešku i neizlečivu bolest koja njegov život privodi kraju?

Pregovarajući pre neku godinu u Vašingtonu o budućnosti Kosova, a naročito Srba u severnom Kosovu, gospodin Rakić je obećao da će sve biti kao što američka diplomatija želi. Predaće im Kosovo, samo da mu daju vremena. "Samo neka sve ostane za ovim stolom", zamolio je svoje sagovornike Miodrag Rakić, čija porodica je iz Žitorađe.

Iako u Tadićevom okruženju česte dolaske u SAD-e pravda službenim razlozima, gospodin Rakić ide i na lečenje. Iz njegovih pluća izvađen je isečak koji potvrđuje da su mu i pluća zaražena kancerom. Ali, on leti dalje...

Dve saradnice Tabloida uspele su da uspostave kontakt sa dvojicom telohranitelja g. Rakića. Ovog teško bolesnog čoveka voze u blindiranim kolima, čuva ga više od 80 specijalaca. Oni su opisali gospodina Rakića kao hladnog čoveka, mrtvog pogleda, retki osmeh mu je kao u hijene, a veruju da on misli da je, u najmanju ruku, po značaju, odmah tu, iza Baraka Huseina Obame. Rakićevo telo je mlohavo, deluje kao starac Foča od stotinu ljeta. On komunicira samo sa Tadićem, a smanjio je i reketiranje biznismena, jer su svi shvatili da su i on i njegov predsednik pri kraju života.

Ne postoji nijedan nacionalni interes kojeg se Boris Tadić i njegov dečko Rakić ne bi odrekli, uvereni da će ih Ujka Sem pohvaliti. Makar ih pomaziti po dupetu. Što im je bolest više "u progresiji", oni su u sve većoj paranoji. Misle da će ih spasti vodovi telohranitelja, blindirana kola. Ako nas je istorija bilo čemu naučila, to je činjenica da ne postoji čovek koji ne može biti smaknut na bilo kom mestu, ili u bilo koje vreme, rekao je kum Vito Korleone u istoimenom filmu.

Istorija je učiteljica života, kažu. Ali ni Tadić ni Rakić poslednjih deset godina nisu pročitali nijednu knjigu, nisu hteli da čuju mišljenja onih koji nisu iz njihovog udvoričkog pederskog klana. A mogli bi da se sete slučaja Biljane Plavšić, Ive Sanadera, ili pokojnog Miloševića, koji su platili visoku cenu kao ''ljudi od poštovanja kod Ujka Sema". Američki obaveštajci plaćaju svoje doušnike, ali ih se odriču čim prestane interes za njihovom izdajom. Nastoje da ih se reše, najčešće ubistvom, ili ih prepuste linču svojih sunarodnika.

Poslednji napad Tadića na kosovske Srbe (prethodno je izgrdio Srbe u Republici Srpskoj, poručujući im da moraju ostati u okviru BiH, jer on to garantuje), poslednji je let srpskog predsednika u visine koje će ga odneti. Zameo ih vjetar, rekli bi Srbi iz Hrvatske, kojih se srpski predsednik takođe odrekao, perući od njih ruke.

Tužna je sudbina onih koji izdaju svoje sunarodnike, pogotovu ako su njihovi predvodnici.