Natrag

Postdemokratija

Postdemokratija

Šta je ovo i dokle će ovo ovako

 

Napredno nazadnjaštvo

 

Dok sam bio u politici posebno me je nervirala paušalna ocena - "Svi su oni isti"! Sad znam da me je to opšte uverenje pogađalo zato što je istinito. Možeš ti da se protiviš političkoj praksi u kojoj sudeluješ koliko hoćeš, ali ako nema efekata, nema ni razlike. Zašto sudeluješ, ako to ne prihvataš? Zato da bi nešto popravio! Pa to govore i drugi. I po tome ste isti. Ako izađeš, postaješ drugačiji samo zato što više nisi u tome. Ništa nisi promenio. U toj bari i dalje je sve isto. U Mrtvom moru ni Milorad Čavić ne bi bio bolji od ostalih, jer se u njemu ne može plivati. Samo plutati na površini. Možeš i novine čitati ležeći na leđima, ali plivati ne. U našoj maloj bari sa puno krokodila, još manje je poželjno talasanje - kaže Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu 

 

Piše: Mile Isakov

 

 

U komunističko vreme bio je popularan vic u kojem jedan drug član na partijskom sastanku postavlja dva pitanja: Šta je ovo i dokle će ovo ovako? Posle kratkih konsultacija, radno predsedništvo konstatuje da su pitanja izuzetno složena i proglašava pauzu dok se ne pripreme odgovori. Kada je sastanak konačno nastavljen, za reč se javlja drugi član partijske organizacije i kaže: Ja imam tri pitanja. Prvo, šta je ovo? Drugo, dokle će ovo ovako? I treće, gde je čovek koji je to pitao pre pauze?

Odgovore na sva tri pitanja iz ove perspektive znamo, kada je reč o onom vremenu, ali ista ta pitanja se mogu postaviti i danas za ovo vreme. Pitač verovatno ne bi nestao za vreme pauze, ali bi ona toliko trajala da bi svi digli ruke i razišli se bez odgovora. Jer, ovima se nikud ne žuri, oni su deo demokratskog sistema koji je večit, koji na zapadu traje stotinama godina, a oni su tamo tek krenuli. Oni ulaze u Evropu već jedanaest godina i još toliko će. Oni nemaju potrebe da odmah likvidiraju nepodobne, oni sve nestrpljive i neposlušne, uništavaju sistematski, i to ne politički nego egzistencijalno, samo treba da sačekaju da odumru.

"Ovo je gore od Slobinog vremena", kaže mi onomad jedan prijatelj. Nemoj preterivati, kažem ja njemu, zaboravio si kako je ono bilo strašno. "Jeste bilo strašno, ali smo znali da to nije normalno stanje i da jednom mora proći, a ovo se namešta da traje večno. Ovo nema kraja, zato je gore."

I zaista, šta je ovo? I dokle će ovo ovako? Kažu da je to demokratija, a za demokratiju opet kažu da je to "najbolji poznat sistem društvenih odnosa". Znači, nema alternative, kako bi kazale vladajuće elite. A to znači, da nam nema spasa.

Ali, ipak, ako demokratija nema alternative, imaju li je ove i ovakve demokrate? Mrka kapa. Svi smo mi pomalo demokrate, rekli bi socijalisti. A naročito radikali koji su odlučili da budu napredni, jer napred se ne može bez demokratije. Ne može se ni s njom, ali 'di bi oni to znali. Demokrate su nam kao žene, ne možeš sa njima, a ne mo'š ni bez njih.

Kada pred izbore osete da bismo ih ipak mogli napustiti, oni nam skrenu pažnju da bi i oni mogli napustiti sve nas i stupiti u brak sa naprednjacima. Prete nam takozvanom velikom koalicijom, DS i SNS, a ja mislim da bi nam baš to bila jedina šansa. Trenutno te dve, skoro identične partije izigravaju i vlast i opoziciju, i tako blokiraju svaku alternativu. Tek kada bi se oni udružili na vlasti, stvorio bi se prostor za istinsku opoziciju i otvorile neke perspektive.

 

Ko tu koga

 

Međutim, dosetili su se tome i oni, pa su počeli da se svađaju, javno, za narod. Naprednjaci sad tvrde da je koalicija sa DS nemoguća, posle svih uvreda izrečenih na njihov račun. Eto čime se oni bave i šta je njima važno. Eto dokaza koliko su isti. Da nisu uvređeni mogli bi oni sa njima i pored korupcije i pljačke, i pored propasti privrede i opšte bede u koju su nas uvalili, i pored svih laži kojima su nas bombardovali. Da ih demokrate nisu vređale, mogli bi im ovi zaboraviti, i obećane akcije od hiljadu evra i onih dvesta hiljada novih radnih mesta. Uostalom, to su i pogodili, bar tu cifru, tačno toliko je radnih mesta izgubljeno. Znači nisu baš sve izmislili. Ako je tačna stara mudrost da najviše vređa istina, onda nisu mnogo slagali ni sa uvredama koje su uputili naprednjacima. A to, opet, znači da ono što su govorili za socijaliste devedesetih, nije baš bila istina, jer oni nisu bili uvređeni kada su onomad ulazili u ovu vladajuću koaliciju. Ili im je vlast bila važnija od obraza. Kao, uostalom i demokratama, koji su ih preklinjali da u tu vlast uđu sa njima, a ne sa Koštunicom, mada su se bili zakleli da nikad neće sa SPS-om i radikalima. Baš kao što se sada zaklinju da nikada neće priznati Kosovo. Baš kao što i naprednjaci tvrde da nikad nije bilo gore nego sad. Bilo je, i to kad su oni bili sa istim socijalistima, a bio je tu JUL, koji je i sada sa njima.

I sad, kao šlag na tortu, naprednjački predsednik saopštava da će prvog dana kad se dokopa vlasti smeniti Tijanića sa mesta direktora RTS, istog onog Tijanića koji je kao baba Julin kadar sedeo sa njime u vladi SPS-a i kojeg je na ovo mesto postavio Koštunica, sa kojim naprednjaci računaju da formiraju vlast kad pobede demokrate, kojima dotični trenutno služi. Ko tu koga u zdrav mozak?

I eto odgovora na pitanje šta je ovo? Kupleraj.

A dokle će ovo ovako? Sve dok se ne uvaži zlatno pravilo najstarijeg zanata, da kad kupleraj ne radi dobro, ne menjaju se kreveti, nego kurve.

Može, doduše, to i lepše da se kaže, smislili su oni na koje se to odnosi i svoju terminologiju u kojoj ništa nije kao što izgleda. To se danas zove koalicioni kapacitet. Oni koji mogu sa svakim još se i hvale time, kako imaju najveći koalicioni kapacitet.  

Možda politika jeste kurva, ali nije svako kurvanje politika, ma kako to oni nazivali. Naprotiv, takvo ponašanje obesmišljava i ukida politiku. U svom izvornom značenju politika je nauka i veština upravljanja državom, nauka o ciljevima države i o najboljim sredstvima i putevima koji vode ostvarivanju tih ciljeva. Zato su pravi političari uvek i državnici. A ovi naši su politikanti, što će reći nadripolitičari, ljudi koji se bave politikom a nisu za nju dorasli. Njihova jedina preokupacija je vlast, a ne država. Zato nisu državnici, a onda ni političari. I zato među njima nema razlike. Kad se promišljaju ciljevi države i traže najbolji putevi njenog razvoja, prirodno je da postoje razlike, ali kada je cilj sama vlast razlike se gube. Zato kod nas ne postoje ni levica, ni desnica, ni desni, ni levi centar. Sve su to leva smetala.

Stoga, možda se oni neće udružiti pre ili posle narednih izbora, ali će se dogovoriti da vladaju naizmenično, a zajedno. Da se samo oni smenjuju, a da se ništa ne menja. To je plan onih koji njima upravljaju daljinskim upravljačem spolja, i jednima i drugima. Da se, kao u Americi, ustanovi dvopartijski sistem, sa dve identične partije različitih naziva, koji sugerišu razlike samo u nijansama. Jedni da malo više vuku na stranu krupnog kapitala, a drugi na stranu socijale. Tako će zapravo vladati zajedno, i večito, bez obzira na to ko je na vlasti a ko u opoziciji. I tako će se, dogovorno, povremeno i smenjivati u izvršnoj vlasti. Kad narod počne da stenje pod pritiskom nezajažljivog kapitala, vlast će preuzimati oni drugi zaduženi za socijalu, ali ne da bi obuzdali kapital, nego da bi ga spasli. Da bi samo malo relaksirali pritisak na građane i pomogli najugroženijima, tek toliko da im skrenu misli sa eventualne pobune. Nikakve promene ne dolaze u obzir jer nije cilj da se većina osokoli, da stane na svoje noge i osamostali se. Nipošto, važno je samo da se gladnima stavi nešto u usta i tako zapuše, a takozvana srednja klasa održi u životu da bi krupni kapital imao odakle da uzima.

 

Ili plutaj ili...

 

Sve se svodi na potvrdu sveopšteg uverenja da su svi oni isti. Ta me je površna i olaka diskvalifikacija veoma nervirala dok sam i sam bio u politici, ali vremenom sam shvatio da je ona u osnovi tačna. Ma koliko se pojedinci trudili da budu drugačiji, to je samo kap u moru i taj njihov napor proizvodi tako male talase da se oni ni ne vide, ni ne osete. U Mrtvom moru ni Milorad Čavić ne bi bio bolji od poslednjeg neplivača, jer u tom moru, zbog prevelikog saliniteta, uopšte se ne može plivati. I najboljeg plivača Mrtvo more namah okrene na leđa i jedino što mu preostaje jeste da, kao i svi ostali, pluta na njegovoj površini. Tako je i u našoj političkoj baruštini, nema plivanja, nema razlike, a za plutanje nije potrebna nikakva veština, samo da se ne batrgaš. Ako nećeš da plutaš, jedino ti preostaje da izađeš napolje. Tek tako se vidi razlika, ali paušalna ocena ostaje da važi jer ona se odnosi na one koji su unutra. U tom brlogu, baš kao u Mrtvom moru, prosto nije moguće biti drugačiji.

Izgleda da nema rešenja, ali nije tako. Treba samo ozbiljno shvatiti akciju "Očistimo Srbiju" i prionuti na posao, kad nas već sve pozivaju. Samo ne pristajati da radimo ono što nam oni kažu, da skupljamo plastične kese i flaše pored čistih reka. Treba najpre porušiti nasipe, koje su kao rovove podigli oko tih baruština i pustiti čistu vodu da iz njih odnese sav mulj koji se tu decenijama taložio. One su najveći zagađivač naše životne sredine. 

 

 

 

Važno im je samo da se gladnima stavi nešto u usta i tako zapuše, a takozvana srednja klasa održi u životu da bi krupni kapital imao odakle da uzima

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane