Natrag

Druga strana

Druga strana

Biber iz Vijetnama, cveće iz Ugande, donacija iz Finske, tenkovi iz Kuvajta

 

Vesela strana tužne diplomatije

 

Osim sumornih i unapred zadatih poseta od kojih se tresu gaće srpskim vladarima, u pozadini se događa jedna tragikomična, ali vrlo "živa diplomatska aktivnost", koja jasno govori gde je sa ovakvim vođstvom Srbiji mesto u svetu i koliki su joj realni dometi...

 

Nikola Vlahović

 

U zvaničnu i nezvaničnu posetu Srbiji, strani državnici dolaze sve manje. Oni koji nekim poslom dolaze strogo su podeljeni u dve kolone. Ona duža, dolazi iz razloga koji nemaju uticaja na političku sudbinu domaćina i gosta, a ona kraća, ali značajnija, dolazi da donese loše vesti...

Ipak, skandalozna i često karnevalska atmosfera koja nastaje kad se udruže diletantizam i nebeska ambicija, znatno su privlačnije od onoga što vladi odani mediji prepisuju i "peglaju"...

 

Nije sve od Murata počelo

 

   Sigurno se više niko u Srbiji ne seća niti kome šta znači poseta ministra spoljnih poslova Alžirske demokratske republike, gospodina Murata Medelsija koji se sastao sa Borisom Tadićem ("...na poziv srpskog kolege Vuka Jeremića") u decembru 2010. godine.

Uz dužno poštovanje i toj zemlji i njenom narodu, ovdašnja javnost nije ni primetila šta su  to potpisivali sa Alžirom ministar kulture Nebojša Bradić, ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Saša Dragin i direktor Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA) Božidar Laganin, i šta je Srbiji uopšte značilo nekih par "memoranduma o razumevanju", koji su ovde, tradicionalno, jedna dokoličarska zabava otuđenih vlastodržaca?

Šta joj znači "podrška Alžira" u slučaju Kosova? A takvih je "alžira" bilo puno u mandatu vlade Tadić-Cvetković, a da ih narod nije ni primetio, osim po džepu...

Kad grčki predsednik Karolas Papuljas dođe kod srpskog predsednika Tadića samo zato da bi otvorio renoviranu Kulu Nebojšu ispod Kalemegdana, onda to nema nikakvog osim simboličkog značaja, podsećanja da su Srbi i Grci od davnina prijatelji... A, u nevremenu, globalnom i lokalnom, ni ovom narodu ni ovoj zemlji neće biti bolje od ceremonija i svečanosti.

 

Kita cveća za predsednika Srbije

 

Tako je u aprilu ove godine godine, u Srbiju iznenada došao ministar spoljnih poslova i potpredsednik dalekog nam Vijetnama, gospodin Fan Ja Kiem, da "razgovara o bilateralnim odnosima dve zemlje", te je tom prilikom doslovno rekao da "...Vijetnam može da izvozi više poljoprivrednih dobara u Srbiju, poput pirinča, bibera i drugo...", a onda je oduševljeno konstatovao: "...Želimo da povećamo broj uzvratnih poseta na visokom nivou", shvativši valjda da je državni vrh Srbije izdašan kad su u pitanju gosti.

A kad je na samom početku svog predsedničkog mandata Boris Tadić u goste pozvao marokanskog ministra spoljnih poslova Mohameda Benaisea, i  kad je iznenađenom gostu ponudio "...razvoj bilateralnih odnosa i mogućnosti zajedničkog nastupa na afričkim i drugim tržištima u svetu", ovaj je u stanju neverice šta mu se događa, uspeo da kaže toliko, da će Mohamed VI, kralj Maroka, ugostiti svog dalekog prijatelja ako odluči da mu dođe "pod čadore".

Režimska agencija brzo je prenela saopštenje da je "...ovo prva poseta Srbiji ministra spoljnih poslova neke od arapskih zemalja za proteklih 15 godina", što je trebalo da istakne oživljavanje srpske diplomatije...

Ali, kako je ustala iz mrtvih i šta je sve činila do danas ta diplomatija, u sadejstvu dva čoveka i jedne metafore, duhovnog oca i pomahnitaloga sina, Tadića i Jeremića,  najbolje pokazuje jedan već zaboravljeni ali krajnje bizaran susret potpredsednika Kenije Stivena Kalonza Musjoka i predsednika Srbije, 17. jula 2009. godine, u egipatskom letovalištu Šarm el Šejku, gde je g. Musjoku, prema izveštaju srpske ambasade u Najrobiju,  najavio snažno povećanje izvoza kenijskog cveća u Srbiju i "istakao značaj jačanja sveobuhvatnih odnosa između dve zemlje!"

 

Jedan šmirgla a drugi lakira

 

Verovatno smatrajući da je Srbija sve svoje probleme rešila i da sad može pomoći od Izraela ugroženoj Palestini, Srbiju i srpskog svevoditelja Tadića, posetio je palestinski predsednik polovinom 2009. godine Mahmud Abas, da bi "...izrazio očekivanje da će Srbija nastaviti da održava proces konstituisanja Palestine kao nezavisne države koja će biti u dobrosusedskim odnosima sa Izraelom!". Prateći red reči u rečenici, srpski predsednik je otvoreno ponudio svoju podršku rešavanju ovog moćnog svetskog konflikta.

Ali, kad je predsednica Finske Tarja Halonen došla u kratku posetu Srbiji i Borisu Tadiću u pratnji svoga muža (protokolarno na taj način isteravši iz kuće pred javnost uvek odsutnu Tatjanu Tadić!), nije bilo nikakve dileme da je ta gošća došla drugim povodom, a ne da Srbima aplaudira zbog brzog ulaska u EU. Naravno, da bi javnost razumela njenu posetu, treba da razume značenje ključnih reči kao što su "manjine", "Vojvodina" i "donacija".

Shvativši da je značajnih i korisnih poseta sve manje, srpsko vrhovništvo došlo je do zaključka da ne treba kalkulisati nego da treba zakucati na vrata onima koji su najbogatiji. Tako je i došlo do Tadićeve posete Kuvajtu, u proleće ove godine, kad je ispustio svoj "vapaj žednog u pustinji" na Biznis forumu Srbije i Kuvajta koji je debelo plaćen srpskim parama, obraćajući se tom prilikom arapskoj braći sledećim rečima:

"...Daću podršku svakom vašem privredniku i investitoru i garantujem, kao predsednik Republike, da ćete u Srbiji imati najbolje moguće uslove poslovanja!"

Možda bi i bilo tako da su Kuvajćani naivni. Zapravo, u pozadini tog skupa, Tadićev ministar odbrane je nespretno pokušavao da im ponudi remont 149 zarđalih tenkova M-84, koje je Kuvajt 1990. godine kupio od ondašnje Jugoslavije, pa je sve zamotao u frazu "saradnje dve države u oblasti odbrane". No, prebogati Kuvajt, koji ne šmirgla staru robu nego kupuje novu, imao je boljih ideja. Recimo, da se otarasi ovako smešnih gostiju...

Konačno, kad su već u pitanju egzotični gosti i egzotične posete, šta je Srbija dobila od skandalozne "spomeničke" posete predsednika Azerbejdžana Ilhama Alijeva, koji je, osim slavljenom vođi Gajdaru Alijevu u sred Beograda, svečano otvorio i  spomenik nekom azerbejdžanskom kompozitoru, Uzeiru Bejliju, i to na obalama Dunava kod Novoga Sada, dok mu je društvo pravio predsednik Srbije?

Ko neovlašćeno čita i nesmotreno prepričava diplomatsku poštu, morao bi da zna da je Srbija, osim rekonstruisanog Tašmajdanskog parka u Beogradu, dobila samo neviđenu političku štetu u krugovima onih koj istinski odlučuju o stvarima koje su joj od strateškog interesa.

Predsedniku Srbije sve manje dolaze gosti a sve češće nagrade. Vele upućeni, da ga nagrađuju kako bi ga držali na odstojanju. Da im ne dođe u goste, a i da darodavci ne moraju u mučne posete njemu...

Dodeljena mu je, između ostalih i nagrada Polak, za razvoj demokratije u centralnoj i istočnoj Evropi, u Sarajevu mu je uručen orden Evropskog pokreta u Bosni i Hercegovini, u nemačkom  Bohumu dobio je nagradu Štajger (steiger na nemačkom: nadzornik rudara i rudnika, prim. red.), nagradu Kvadriga za Dan nemačkog jedinstva (za vizionarstvo!), evropsku nagrade za političku kulturu, švajcarske Fondacije Hans Ringijer...

Konačno, kad se saberu ovakvi i slični cirkusi, što diplomatski što nediplomatski, ne treba biti veliki mislilac pa zaključiti kakav ugled je stekla Srbija otkako je njen savremeni vladar ušao 2004. godine u zgradu predsedništva, uveren u svoju nepostojeću harizmu, verujući vazda lažljivom ogledalu koje caru voli reći da je lep i da mu je odelo savršeno skrojeno...

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane