Natrag

Stav

Stav

MALINA

Piše: Branko Dragaš

 

Svake godine ista priča. Ništa se već tri decenije, koliko sam u biznisu, nije promenilo. Malinari blokiraju magistralne puteve i traže da im država obezbedi veće cene malina. To rade u godinama kada je cena maline niska. Kada je cena maline visoka, kao što je bilo prošle godine, oni se ne bune. Situacija je apsurdna. Svaki proizvođač koji je nezadovoljan svojom cenom može da ucenjuje državu i da blokira magistralne puteve. Tako decenijama živimo u programiranom haosu. Gde je rešenje? Pokušao sam odmah posle petooktobarskog prevrata da predložim trajno rešenje ovog velikog problema. Sakupio sam gotovo sve ozbiljnije hladnjačare početkom 2001. u Kotraži na razgovor sa namerom da uzađemo sa jedinstvenim predlogom prema Vladi Republike Srbije radi trajnog rešenja proizvodnje, skladištenja i izvoza maline.

Razgovor je bio odličan, ljudi spremni da se udruže i da naprave nešto novo, ali, nažalost, Zoran Đinđić nije imao sluha za naše predloge. Tada sam bio u funkciji njegovog ličnog savetnika. Napustio sam odmah posle toga taj pogrešan i promašeni koncept. Problem nije rešen ni do dana današnjeg. I sve je ostalo po starom. Gde je, zapravo, suština problema?

Suština problema je u tome što su potpuno neorganizovani, podeljeni i usitnjeni, na strani ponude, proizvođači, hladnjačari i izvoznici. To vešto koriste grosisti iz EU, gde se najviše i izvozi malina. Srbija proizvodi od 50.000-70.000 tona maline godišnje i svi nastupaju samostalno, obaraju jedni drugima cene, konkurišu jedni drugima i sabijaju cenu naniže. Ko je putovao po svetu zna da kilogram maline dostiže od 18 do 24 evra, da je u Kuvajtu cena do 70 dolara. Naravno, u maloprodaji. Naši izvoze malinu, recimo, u proseku, po 1,6 do dva evra za kilogram. Gde je razlika? Grosista sabija cenu svim akterima u Srbiji i pravi razliku do maloprodaje. Ako u proseku plati do dva evra po kilogramu, grosista to prodaje po 8-10 evra/kg. Zarađuje na nama četri do pet puta više. Zato grosista ima svoje insajdere u Srbiji, koji rade na razbijanju jedinstvenog nastupa u izvozu malina.

Interes grosista je ogroman. Pogledajmo kraću kalkulaciju.

Ako je rod 60.000 t i ako je razlika u ceni osam evra za kilogram, onda je to zarada od 480 miliona evra po sezoni. Taj novac ostaje van Srbije. Insajderi dobijaju samo mrvice da bi držali razbijene proizvođače, hladnjačare i izvoznike. I svi u Srbiji, osim insajdera, gube, dok dobijaju grosisti špekulanti. I to traje decenijama. Kada malinari traže da im država garantuje cene, onda je to potpuno suludo u čitavoj ovoj promašenoj strategiji izvoza malina. Država to ne sme da radi. Malina nije strateški proizvod za prehranu stanovništva, ali je strateški proizvod za izvoz. Država može da uradi nešto drugo. Predlagao sam da država bude intermedijator između proizvođača, hladnjačara i izvoznika. I to samo dok posao ne stane na noge i ne počne da donosi realne zarade. Država treba da pomogne podeljenim stranama da se udruže i da zajednički nastupe na stranom tržištu. To rade sve velike države u svetu. Recimo, imao sam prilike u Tokiju da razgovaram sa njihovim izvoznicima. Ukoliko ste napravili neki proizvod i hoćete ga da izvezete, na primer u Srbiju, japanski proizvođač se javlja svojoj privrednoj komori i svom ministarstvu, koji mu daju smernice s kim će da se poveže, kako će da nastupi, koju cenu će da ponudi, šta ga čeka na tom tržištu i niz drugih korisnih saveta. Ne može japanski proizvođač da zapuca u Srbiju i da nudi robu po damping ceni, koja ruši izvoznu cenu drugih japanskih proizvođača. To, jednostavno, nije moguće. Takav japanski proizvođač se kažnjava za nelojalnu konkurenciju i tako se uvodi red u izvozu.

Slično je i u drugim razvijenim zemljama. Srbija nije razvijena zemlja i kod nas su moguće svakakve gluposti. Samo japanski primer nije moguć. Nije moguć, jer smo mi primitivci koji ne želimo da radimo u timu, svako je ubeđen da je on genije koji će sve sam da uradi, nemamo kulturu međusobnog uvažavanja, međusobno uživamo da se sprdamo i da čekamo da komšiji crkne krava. I to je naš glavni problem.

Dakle, kao i uvek, problem je u - nama! Niko nam nije kriv što smo blesavi, podeljeni i posvađani. Prvo treba da se naučimo redu, da se disciplinujemo, da otvorimo sve karte i da se međusobno poštujemo, ukoliko želimo da promenimo Srbiju i da stvorimo našoj deci sigurnu budućnost. Sami i podeljeni ne možemo ništa.

Šta treba, dakle, da se radi? Evo iznosim taksativno kako da rešimo trajno ovaj problem:

- Ministarstvo ekonomije i poljoprivrede okuplja posebno proizvođače, posebno hladnjačare i posebno izvoznike i upoznaje se sa svim njihovim problemima;

- Ministarstvo za dijasporu pravi mrežu naših ljudi po svetu koji, radeći na procenat od realizacije, dobijaju mogućnost da učestvuju u izvozu srpske maline;

- Proizvođači prave kalkulacije za proizvodnju maline i te kalkulacije su urađene sa realnim tržišnim cenama;

- Hladnjačari prave svoje kalkulacije za cenu koštanja njihovih usluga;

- Svi izvoznici dobijaju fiksnu proviziju;

- Strategija našeg izvoza malina i smrznutog voća, kasnije i ostalog voće i povrća, da izbacimo grosiste iz inostranstva, tako da zarada grosista ostaje u Srbiji;

- Cena koštanja maline i izvozna provizija su osnova za formiranje jedinstvene izvozne cene (JIC);

- Jedinstvena izvozna cena se određuje na osnovu ponude i tražnje na svetskom tržištu;

- JIC se formira prema krajnjim kupcima u trgovinama, bez grosista;

- Država učestvuje u finansiranju izvoz maline, jer dobija neophodan devizni priliv, plaća proizvođačima i hladnjačarima cenu koštanja, izvoznici se naplaćuju na izvozu;

- Jedinstvena izvozna cena se nudi krajnjim kupcima, preko mreže posrednika koji rade za proviziju od ostvarene realizacije;

- JIC se pridržavaju svi u izvozu, niko ne prodaje ispod te cene;

- Ko bude prodavao ispod JIC, biće primoran da robu proda državi;

- Država preko komercijalnih banaka otkupljuje devizne prilive od izvoza;

- Profit od izvoza - razlika od iznosa cene koštanja, uvećene za izvoznu maržu, do postignute cene u izvozu deli se na proizvođače, hladnjačare i državu;

- Izvoznici i posrednici dobijaju svoje ugovorene provizije;

- Deo zajedničkog profita se izdvaja za rezervni fond za malinu, u slučajevima kada je loša godina i za podršku ugroženim proizvođačima, ne poklanjaju se sredstva, nego se daju bez kamate proizvođačima, a deo sredstava se ulaže u sopstvenu prodajnu mrežu u inostranstvu;

- Država treba da ponudi našim ljudima u rasejanju zajedničko ulaganje za otvaranje prodajne mreže po svetu, tako da je 50 odsto nove kompanije vlasnik državna kompanija, a 50 odsto privatnik iz rasejanja. Nakon tri godine država prodaje svoje učešće u kompaniji svom partneru;

- Država čitav izvozni posao prati tri do pet godina u Srbiji i onda, kada sve počinje da funkcioniše, država izlazi iz ovog poslovnog angažmana i prati samo kako se posao odvija i kažnjava sve one koji krše dogovore.

Koji su interesi u ovom zajedničkom poslu izvoza maline? 1. Proizvođač - bavi se proizvodnjom, ima sigurnog kupca, ima sigurnu cenu koja mu pokriva sve troškove i dobija zaradu od postignute dobiti u izvozu, nema protesta i nema politike, bogati se svojim radiom, 2. Hladnjačari - imaju pokriće svojih troškova i zarađuju iz podele profita od izvoza, proizvođači su im prirodni saveznici, 3. Izvoznici - dobijaju sigurnu proviziju i imaju interes u velikom obrtu, 4. Posrednici - dobijaju proviziju od realizacije i imaju interes u velikom obrtu, 5. Država - zadovoljila je proizvođače, hladnjačare i izvoznike, nema svađa i napetosti u poslu, nema blokada puteva, dobija devizni priliv, dobija vezanost dijaspore za realan posao izvoza i njeni građani se bogate radom, bez obzira gde živeli.

Da li je ovo moguće? Jeste. Na ovaj način, povećavamo devizni priliv zemlje za minimum 500 miliona evra. Tim novim prilivom, koga sada uzimaju strani grosisti, možemo u poljoprivredi zaposliti 125.000 radnika svake godine. Ko to treba da uradi? Sadašnji režim to nije sposoban. Šuplji dogovori ne rešavaju problem. Treba stvoriti novi sistem. Trebaju nam novi ljudi i nova strategija. Oni koji ovo bar razumeju.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane