Natrag

Kontranapad

Kontranapad

Ko sve i zašto sedi na tribinama naših stadiona  

 

Ko navija navijače

 

Kada se pomenu navijači na sportskim borilištima, prva pomisao je fudbal. Ostali sportovi, osim pojedinih klubova u košarci, imaju gledaoce. I u jednom i u drugom slučaju, izgubili smo odavno publiku. To je kategorija koja je krasila sportski ambijent svojom brojnošću, koloritom, načinom bodrenja, svojim duhom, energijom... Krasila ju je njena heterogenost u svakom pogledu: starosna, obrazovna, socijalna, profesionalna, polna... Publika je imala kriterijum, umela da se raduje, da tuguje, da poštuje vrednosti, da nosi i učestvuje u sportskom nadmetanju. Publika je edukovana i poznaje učesnike sportske priredbe

 

Miroslav Vislavski

 

Današnji gledaoci su proređena publika: oni koji još uvek prate sport, ali bez posebnih emocija. Utisak je da se radi o ljudima i osobama koji na sportski događaj dolaze da "ubiju" vreme, kojima su značajniji detalji od sadržine i suštine dešavanja u areni. Oni se ne unose u događaj na način kako su to činili oni koji su nekada predstavljali publiku, nemaju tu strast, retko polemišu o onome što je bilo predmet praćenja događanja na borilištu.

"Navijačima" su se predstavili i proglasili lideri navijačkih skupina od par stotina mladića i poneke devojke, koji kreiraju ponašanje tih grupa na utakmici, ali još više između dve utakmice. Od navijačkih parola i pesama, do (neretko) skupocenih koreografija koje idu po pravilu na trošak kluba kome su se privolele navijačke grupe. Te koreografije nikome posebno ne služe, osim da promovišu i pozicioniraju "navijačku grupu". Naprosto što na praznim tribinama nemaju kome da se predstave (televiziji je zabranjeno da to promoviše i prenosi). Kroz takve sadržaje, uključujući "navijačka putovanja" na gostovanjima ekipe, "navijači" ubiru svoj interes! Izuzetak po broju pristalica koje formiraju navijačku grupu su dva najuticajnija i najtrofejnija kluba u Srbiji, Crvena zvezda i Partizan. Ali, delije i grobari su možda veća opasnost po klupska rukovodstva, politiku i režim, nego što su suštinska podrška ekipi na terenu.

 

Navijačka korupcija

 

Kriminolog Dobrivoje Radovanović, govoreći o "liderima" navijačkih grupa ističe: "Ljudi o kojima govorimo nisu pravi navijači već organizatori kriminalnih aktivnosti i dileri droge. Takođe, navijačke grupe su za njih samo paravan, ali i baza za preprodaju narkotika. Oni drogu prodaju i samim članovima grupe, bave se otimanjem para i reketom, odnosno naplatom dugovanja od onih kojima su pozajmili novac. Time šefovi dolaze do izvora sredstava, ali i kontrolišu grupu. Vođe navijačkih grupa su devedesetih dovođene u vezu, pored ostalih, i sa surčinskim i zemunskim klanom, a sećamo se da je jedan od vođa navijača bio i Željko Ražnatović Arkan".

"Navijači" sa svojim navijačkim skupinama i sve "afirmisane vrednosti fudbala" nakon raspada nekadašnje Jugoslavije su rasterali publiku sa fudbalskih stadiona i igrališta! Model državne politike prema svojim građanima sa kojim je uništena srednja klasa i "ubijan narod", bio je primer fudbalskom sportu i njegovim protagonistima, kako se izolovati i biti sam sebi dovoljan. Nasilje na stadionima i fudbalskim priredbama, ugrožena bezbednost, poturanje lažnih vrednosti, kriminal, prevare i pljačka, bili su odlučujući da izgubimo publiku i dobijemo navijače i "navijače". Njihovo učešće u fudbalskoj utakmici nije obuhvaćeno pravilima fudbalske igre. Logično, jer oni su van terena označenog za igru! Ipak, uprave i "uprave" fudbalskih klubova su u sprezi sa vođama navijača, pomno prate šta oni rade i kakve vibracije i poruke upućuju... Različito motivisani i podsticani klupski čelnici i lideri, instalirali su "navijače" u skupštine svojih klubova i fudbalski sport kao važne i nezaobilazne činioce. Navijačima nisu davani nikakvi zadaci ili zaduženja, osim što se traži da ne napadaju klupsko rukovodstvo i njegove predvodnike. Razume se da je to oblik korupcije! Kako će se ponašati prema igračima i trenerima, manje je važno. I kada ih navijači vređaju, igrači su obavezni da se poklone i pozdrave "najvernije navijače" da bi za uzvrat dobili horsku navijačku poruku: "Igrate ko pičke!". Tako nešto od igrača, gladijatora na terenu i robova, zahtevaju njihovi "vlasnici" - rukovodstva i lideri klubova. Važno je da se ne zamere "navijačima".

Tome su podlegli i mediji koji su svesno ili nesvesno, ali činjenično uticali da se "navijači" i navijači tretiraju i tada kada nema nikakvog razloga. Podsetimo se samo koliko puta su bez ikakvog razloga, medijska izveštavanja počinjala sa: "...Na utakmici nije bilo incidenata...". Kao da svaka utakmica mora imati u svom scenariju incidente i nerede! Ili, tekstovi sa obaveznim okvirom u kome se izveštava o ponašanju ili namerama grobara, delija, firmaša... I tako se formira svest i javno mnjenje. Od nečega što je potpuno irelevantno, stvara se mit, kult važnosti koju zapravo u normalnoj državi navijači nemaju, a "navijači" se tamo zovu - delikventima ili kriminalcima.

 

Pristojnost je moguća

 

O toj vrsti pripadnika Partizana i Crvene zvezde, Rada i Vojvodine, javnost je dovoljno obaveštavana u minule dve decenije otkako su na fudbalskoj sceni. Njihove "akcije" na tribinama i ulicama širom Srbije često su završavane najbrutalnijim tučama i ponekim ubistvom... Njihovo promovisanje svojih klubova i Srbije po inostranstvu su skupo koštale srpske klubove i nacionalni savez... Njihovo učešće u demonstracijama protiv režima i "evropeizacije" Srbije i što-šta drugo do "najbenignijih akcija" kao što su smene klupskih čelnika i uprava ili mešanje u institucionalnost funkcionisanja klubova, bivali su revnosno ispraćeni u našim medijima.

Ipak, kvalifikacije za evropska takmičenja su pokazale i ove godine da publika još uvek postoji. To potvrđuju posete na utakmicama Partizana i Crvene zvezde, koje su odigrane u prestonici. Mada su rivali bili predstavnici Belgije i Letonije, dakle ekipe koje nisu posebno zanimljive i atraktivne, tribine naših  najvećih stadiona su bile optimalno pune u samo dva dana zaredom! I bodrenje je bilo sjajno. U takmičarskom smislu, Crvena zvezda je bila briljantna, a Partizan i ovom prilikom nemoćan. Još više bez sportske sreće. Navijačke koreografije su bile atrakcija za oči, ali ne i naročito nužne. Naprosto zbog toga što smo se davno odrekli Dana mladosti i što su to klubovima nepotrebni troškovi.

Ono što iz ovih utakmica vredi pozdraviti jeste korektnost navijanja i činjenica da je evropskim komesarima uskraćena svaka mogućnost da kažnjavaju naše predstavnike. To je i potvrda da je moguće na fudbalskim utakmicama sa velikom posetom imati red, pristojnost, sportsko navijanje. Pojedinačni primeri koji se ne uklapaju u takav ambijent, zaista ne zaslužuju pažnju. Oni treba da su predmet interesovanja određenih državnih institucija.

Iznenadna poseta Mišela Platinija koju je učinio pre nekoliko meseci, odmah posle skandala u Bolonji, predsedniku Borisu Tadiću (ne i Tomislavu Karadžiću) i pretnja da će naši klubovi i reprezentacija biti izopšteni iz međunarodnih takmičenja ne budu li se obuzdali i zaustavili huligani, samo je pospešila harangu službenih lica Uefe protiv srpskih klubova.  Očito je da srpski klubovi ne mogu biti mimoiđeni od evropskih fudbalskih policajaca.

Uz gorčinu i bruku koju je doživela i nanela srpskom fudbalu ispadanjem iz daljeg takmičenja od potpunog autsajdera, Vojvodina je "zaradila" kaznu zbog "ponašanja svojih navijača" u Lihtenštajnu! Delegat utakmice iz Severne Irske je "prepoznao" u navijačkim obeležjima firmaša fašističke poruke, iako su predmetna obeležja u stvari falsifikat originala engleskog Vesthema! Uzgred, "čuo je" i da su vređali jednog rekreativca italijanskog porekla u domaćoj ekipi sa povicima "Musolini, Musolini". Zbog toga je Vojvodini ispostavljen ceh od 25.000 evra! To je veliki iznos za klub koji inače muku muči sa sredstvima, ceneći da nema sponzore, da nema ni podršku lokalne samouprave u finansijskom pogledu...

 

Kome verovati

 

Prema nepotvrđenim informacijama, svega par igrača u sastavu Lala imaju veći godišnji ugovor od iznosa kazne! Da li je to razlog zbog kojeg rukovodstvo nije ni pomislilo da se Uefi podnese žalba. Objašnjenje je kalkulantsko i svodi se na procenu operativaca kluba, Radisava Rabrenovića i Miodraga Pantelića da bi žalbom Novosađani izazvali disciplince iz Evropske kuće fudbala, koji bi u drugom stepenu uvećali izrečenu kaznu!? Dakle, u startu su se pomirili sa kaznom, a da i ne iskoriste pravo žalbe i time su se složili sa kvalifikacijom da imaju navijačku grupu koja je "antisemitski raspoložena i fašističke orijentacije"!? Takvim odnosom je data saglasnost da se i u drugim zemljama članovi navijačke grupe "Firma" tretiraju na način kakav ne zaslužuju. Konačno, firmaši su objavili saopštenje u kome tvrde da "nikada u svojoj istoriji, a pogotovo poslednjih decenija, nije uradila ništa što bi na bilo koji način moglo da je dovede u vezu sa političkim delovanjem bilo koje vrste. To je jedan od osnovnih postulata od samog osnivanja grupe". Klub je otćutao. Bez obzira što je delegat utakmice neprikosnoven i samo se njemu veruje, kome mi da verujemo? "Navijačima" ili klupskom rukovodstvu koje nije ni rečima opravdanja pokazalo razumevanje prema vođama navijača koji su dali saopštenje za javnost.

 

 

Poneki gledalac

 

Da li bespogovorna spremnost zvaničnika iz Vojvodine da preuzmu teret kazne koju nisu izazvali sami, već po tvrdnji "evropskog policajca" njihovi navijači, predstavlja kompromis kojim će se ispeglati odnosi između navijača i "navijača" s jedne strane i rukovodstva kluba sa druge strane, zaoštreni nakon ispadanja iz evropskog takmičenja od "mesne zajednice" Lihtenštajn?

Bilo kako bilo, Beograđani su potvrdili pravilo da publika postoji kada je u ponudi dobar fudbal ili, da ne bi glorifikovali Belgijance ili Letonce, barem fudbal u kome nema nameštanja rezultata. Slično je i u mini izdanju bilo u Novom Sadu. Jer na revanšu sa čuvenim Lihtenštajnom, kod rezultata 2:0 za Vojvodinu iz prvog meča u gostima, na stadion Vojvodine je došlo oko 5000 gledalaca. Sa njima u naizgled tako beznačajnoj utakmici, moglo se reći da se publika vraća na stadione. I to bi moglo biti ohrabrenje. Ali, ceneći rezultat i samog Partizana koji nije umeo da materijalizuje bolju igru protiv Genka, kao i bruku Vojvodine, utisak je da će i u budućnosti tribine fudbalskih stadiona biti delom ispunjene prisustvom navijača i "navijača", sa ponekim gledaocem bez prave publike!

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane