Natrag

Zadnja strana

Zadnja strana

 

Ja ne znam da pevam, ali što igram...

 

Piše: Vuk Jeremić-Pozderac

 

Do 35. godine života nameravam naplatiti svoj doktorat u Londonu, Njujorku, Tokiju ili Hongkongu, vršeći surovo kapitalističko izrabljivanje na berzi, a posle toga se baviti humanitarnim radom, posmatranjem ptica i filatelijom, paralelno sa držanjem značajnog dela akcija Plejboja i portfeljom ministra za istraživanje ruda i gubljenje vremena u Vladi Srbije.

Jeste, ovo sam ja napisao u svojoj biografiji još kao student, i kao prorok Muhamed tačno predvideo ovo poslednje: gubljenje vremena u vladi Srbije! Dobro, ovo sa naplatom doktorata u Londonu, Njujorku, Tokiju, Hongkongu i drugde po svetu, i to mi se ostvarilo, ali nisam nikoga izrabljivao na berzama. Meni je sve platila vlada Srbije. I to ne kao ministru za istraživanje ruda, nego kao ministru za gubljenje vremena... Mislim, tu sam se ja malo izgubio, u tim procenama i predviđanjima šta ću biti kad porastem...

Dalje, ovo sa akcijama u magazinu Plejboj, to ćemo još da vidimo... Sad je tu i moja žena (to je ona što vodi Dnevnik RTS i kaže "Dobro veče, ja sam Nataša Jeremić, danas je Vuk Jeremić bi tu i tu i uradio to i to, a sutra putuje tamo" i slično...). Ako ćemo o seksu, tu mora i nju da obavestim. Ne bih da ima problema.

Elem, moj daleki predak, moj čukundeda, Murat-aga Pozderac, dobri i čestiti vladar Cazinske krajine, jedan od poslednjih aga Otomanskog carstva na Balkanu, imao je običaj da kaže: bujrum, rajo, čini što ti drago, ali plati harač, metni dukat u carske bisage, pa onda serbez, široko ti polje!

Tako i ja danas, posle toliko vremena, zamišljam idealnu demokratiju. Za nju se i borim sa  gospodom drugovima iz Demokratske stranke. I mi kažemo: plati, rajo, porez, pa ti pričaj šta hoćeš, piši, protestuj, kukaj, agituj, ali u bisage carske ne diraj!

Imam ja vladarsko iskustvo, genetika je to... Bilo je u familiji diplomata, narodnih heroja, ali ja se uvek vraćam na pretka moga, premudrog krajiškog agu Murata Pozderca, koji je pre sto pedeset godina rođen i ceo život je proveo u islamskoj veri i šerijatu... Eee, da mi je danas jedan takav u vladi Srbije, ne bi mi imali muke ni sa Kosovom ni sa Bosnom. Sve bi bilo naše!

Među nama budi rečeno, ubi nas brate ova demokratija! Šta će to nama, mi smo balkanski narodi... Kad ovde kažeš vladavina naroda, to znači haos, ulica, demonstracije, buna, revolucija i druge nepodopštine.

A mi bi malo da ovo potraje, da bude malo mira i tišine, da mi lepo pravimo pare, da putujemo, predstavljamo naše ideje, sukobljavamo se sa velikim diplomatijama, inatimo se sa celim svetom... Jeste, ja bih sve ovo drukčije radio, ali ako priznamo što priznati ne smemo, ode naša vlast, odoše pare, nestaše prijatelji, otvoriše se zindani i proklete avlije, dopadosmo ćorke... Čemu onda i politika? Politika ovde znači da ne vidiš ono što svi vide, da ne čuješ što svi čuju...

Putujem ti ja tako na Sejšele, na Tajvan i Maldive, sunčam se i kupam, povremeno pomenem srpsku stvar onima u zgradi UN (slabo idem tamo, jer kad me pozovu, oni meni pokažu njihovu stvar), i tako mi godine polako prolaze, već sam se uhodao, gde je gusto šaljem Borka (Stefanovića), gde je parada i svečanost, idem sam ili sa predsednikom (radije zajedno da mu čuvam leđa, a i on meni). Ukratko, život ima smisla.

Ali, uhvatila me u poslednje neka dokolica, ne znam ni kud bi ni šta bi. Vani više niko neće da priča ni sa mnom ni sa Borisom. Ali, ne žalim se... Sve sam obišao, preleteo avionom ceo svet, jedino nisam plovio rekom Nil, kao Tito, i lovio krokodile. Ali, ako izguram još jedan mandat, ima, vala, i to da uradim. Sklopio sam pakt sa arapskom braćom u Bejrutu, imam ih i u Egiptu, imaće ko da mi to organizuje. Sve je moguće. Što bi rek'o moj prababo, heroj sa Sutjeske i osnivač AVNOJ-a, Nurija Pozderac: "Velik je Alah, gospodar svetova".

Ko zna, možda je odmah, na početku, dok je još vremena bilo, da poslušam moju baku Sadetu, nekadašnju direktorku Prve gimnazije u Beogradu: bježi, sinko, od onoga šejtana, što će tebi da se družiš sa psihologom, ti si samo đak a on je nastavnik...

Možda je stvarno trebalo da krenem drugim putem, a ne Borisovim kozjim stazama. Mogao sam ja sve ovo i bez njega... Moj deda, muž Sadetin, Šerif Buljubašić, beše jedan zavidan  funkcioner u ministarstvu inostranih poslova SFRJ. Imao sam, dakle, i pedigre i dobru preporuku. Nije mi Boris trebao, pa ipak, nekako je ispalo da su nam se putevi ukrstili...

Možda je trebalo da budem operski pevač kao moj amidža Sead, ali ja toga talenta imao nisam. Da petljam nešto oko para, to mi je nekako najbolje išlo. Trebalo je da ostanem na radu u nemačkoj Dojče banci. Lepo su mi rekli: herr Fuk, fi ste jetno suho slato i sa fama BND šeli ta sarađuje. Hvala, rekoh ja, već mi je Amerika ponudila... Tako sam izbegao da pevam, jer stvarno nemam sluha.

Kada je 1997. godine održana Osnivačka skupština Organizacije srpskih studenata u dijaspori, ja sam im odmah kazao: najbolje da vam ja budem šef, i to od finansija. I bio sam! Š'a da se foliramo, volim i ja pare.

Uglavnom, sudbina je htela da budem ovo što jesam (za sada), i sve bih ja nekako podneo da  Boris nije grobar. Navija za Partizan. Gde ide da predsednik bude grobar? U redu da je grobar srpske privrede, grobar srpske diplomatije, grobar srpskog zdravstva, školstva, pravosuđa... Ali, grobar-partizanovac...

Evo, i meni spremaju političku dženazu (sahranu). Ali, ustaće Vuk ako treba i iz mrtvih, samo da vidi rezultate svoga rada! Da vidim i ja jednom koliko je ta Srbija, i šta smo sve za nju (od nje) uradili. Jer ako bude duža nego šira, onda sam ja uspeo u životu kao ministar spoljnih poslova, a ne, kako neko zlobno tvrdi, kao ministar za gubljenje vremena.

Ali, ako će Srbija biti šira nego duža nakon moje leteće diplomatije, onda bolje i ja da letim dok je još vreme...

Noću kasno, kad se primaknem svome legalu kao i svaki vuk što dođe u zamku, uhvati me ona moja spikerka, počne da me maltretira: Vuče, kad putujemo, Vuče, kad ćemo na teniski turnir u Majami, Vuče, šta ćeš mi doneti sa puta, Vuče, hoćeš li da ispričam Tabloidu koja si ti petljavina i mućkaroš, koji si ti mali folirant i slabić, kome se odaniji, šefu ili meni, kako si kukao kad te šef jednom pusti niz vodu...

A onda dođem ujutro na posao, zove me šef, pita me: jesi li živ, kako ti je vukojebina (spavaća soba). Eto. To je moj život. Kakav je to život?

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane