Parada

Naličje gej-lezbejskog ponosa: uvek te svi iskoriste 

 

Veliki dug prema režimu

 

Najgori su latentni homoseksualci koji veštom mimikrijom uspevaju da prikriju svoje opredeljenje i onda se čak ubace u vrhove patriotskih pokreta. Isfrustrirani što ne smeju da žive onako kako bi hteli, oni se iskaljuju na svojim najbližima, svojim ženama, ili na čitavom narodu ako se kojim čudom dokopaju vlasti - kaže sagovornik Tabloida najavljujući vruću homoseksualnu jesen

 

Igor Milanović

           

Krajem svakog leta, evo već tradicionalno, započinje opšta diskusija o potrebi održavanja Parade ponosa. Kao da u Srbiji nema važnijih tema od ovog pitanja, kao da je sve ostalo u najboljem redu, pa nam još samo nedostaje defile LGBT osoba beogradskim ulicama.

          Tridesettrogodišnji Predrag Azdejković je poznati srpski gej aktivista koji je još 2009. Istupio iz tadšnjeg organizacionog odbora Parade ponosa i od tada je dosta kritičan prema ovakvim manifestacijama. Specijalno za Tabloid o ovogodišnjoj Paradi kaže: „Nisam protivnik održavanja Parade ponosa, meni se samo ne sviđa parada kao aktivistički i politički izraz, jer su rezultati minorni. Cela država se uzbuni, digne se kuka i motika, samo se o tome priča, diže se tenzija, politički se profitira, a gej populacija ne vidi previše pozitivnih promena za sebe. Zbog te parade ljudi su počeli da misle da mi pederi i lezbejke samo hoćemo da se šetamo gore dole. Ja želim normalan život, a u vreme od kad se parada najavi pa do njenog održavanja ja ne mogu normalno da živim. Za samo tri dana od kada je parada najavljena ja sam dobio dvadesetak pretećih poruka preko Facebooka, od kojih su neke direktne pretnje smrću. Parada, zbog specifične društvene i političke atmosfere u Srbiji, pomera fokus sa gej-lezbejske populacije i prebacuje na huligane, policiju, političare i Evropsku uniju, a meni se to ne sviđa.“

          Sličan stav ima i Vojislav Vladimirović jedan od najpoznatijih mladih ideologa patriotskih pokreta i značajan analitičar srpske desničarske scene. U razgovoru sa pomoćnikom urednika Tabloida on naglašava: „Kao prvo ne vidim razlog da bilo ko u današnjoj Srbiji bude ponosan. Čime da se ponosimo: glađu, nemaštinom, izdajom Kosova i Metohije ili time što ovaj narod izumire? Drugo, nikakve parade ne pomažu da se situacija u ovoj nesrećnoj zemlji poboljša, to je samo bacanje peska u oči i svojim paradiranjem LGBT populacija se svrstava na stranu ovog odnarođenog režima u njegovom pokušaju da se pažnja javnosti skrene sa životnih na marginalne teme.“

Političko pitanje         

Parade ponosa su dosta davno ustanovljene na Zapadu kao jedan od oblika borbe LGBT populacije za izjednačavanje njihovih prava sa onima koja su imale heteroseksualne osobe. U međuvremenu su oni ta prava i stekli u većini zapadnih država, pa su Parade ostale kao relikt prošlosti i danas su svojevrsni ulični festivali muzike, igre, seksa, droge i alkohola. U najvećem broju slučajeva to su još samo turističke atrakcije kojima vlasti pojedinih gradova pokušavaju da popune praznjikave kase.

          U Srbiji je situacija drugačija: Parade ponosa ovde ne privlače čak ni one o kojima se radi, o stranim turistima da ni ne govorimo. Osim toga, obezbeđenje jedne parade košta milione evra, koje iz svojih džepova, solidarno plaćaju i oni koji se protive održavanju jednog takvog skupa. Prošlogodišnju Paradu ponosa na kojoj je učestvovalo jedva nešto preko stotinak osoba, od kojih je polovina bila na službenom zadatku, obezbeđivalo je 5.000 do zuba naoružanih policajaca, a samo na njihove dnevnice, ne računajući ostale troškove i nastalu štetu za Beograd, otišlo je desetak miliona dinara.

          Vladimirović: „Ako ova vlast ima desetak miliona dinara viška u godišnjem proračunu koje hoće da potroši na osobe sa posebnim seksualnim potrebama, najbolje bi onda bilo da tih stotinak učesnika spakuje u avion i pošalje ih na neku od svetski poznatih Parada ponosa da tamo paradiraju u masi od desetine hiljada paradera. Manje bi nas koštalo, a i efekat bi bio isti.“

          Neposredno vidljivi efekat prošlogodišnje Parade ponosa, prve i do sada jedine koja je u Beogradu uspela da se održi do kraja, bilo je razaranje Beograda. Da li je ona donela bilo šta onima koji su je organizovali, osim što je njen glavni organizator Boris Milićević ekspresno kooptiran u Glavni odbor SPS-a?

          Azdejković: „Dobili smo to da smo nekoliko dana mogli da se kurčimo, da se hvalimo kako nam je dug. Osećali smo se lepo što smo se pod najvećom mogućom zaštitom prošetali 200 metara i što su nas razvezli maricama kućama. I onda su nas političari stavili u poslednju fijoku i zaključali. Dobili ste paradu sada ćutite i nemojte ništa više da tražite. Godinu dana vlast je ignorisala svaku inicijativu gej-lezbejskih organizacija, inicijative koje bi istinski poboljšale život gej-lezbejske populacije. Vlast takođe godinu dana nije ništa radila da se ove godine ne ponovi scenario od prošle. Apsolutno ništa i ponašaju se kao da su pali s Marsa kad im je saopšteno da će parade opet biti. Kao da se tome nisu nadali. I onda su shvatili da je Mladen Obradović još uvek na slobodi i najverovatnije ponovo organizuje kontra-protest, Miši Vaciću je suđenje počelo pre neki dan, a da Dveri najavljuju bez ikakvog straha da će Beograd goreti kao London. „

          Vidljivo je da je održavanje Parade ponosa čisto političko pitanje i da se o njenoj sudbini odlučuje izvan Organizacionog odbora. Ovo je predizborna godina i sudbinu ovogodišnje parade odlučiće menadžeri stranaka na vlasti zaduženi za propagandu, kada budu procenili šta se više isplati kada je u pitanju lov na glasove: lomljenje Beograda ili nova marginalizacija LGBT pokreta.

          Vladimirović: „Dilema pro i kontra Parade je potpuno pogrešan pristup, to je baš ono što vlast i želi pokretanjem jedne jalove i nepotrebne rasprave. Što se mene tiče, najbolje bi bilo da se okupi desetine hiljada nas omladinaca koji nemamo nikakvu budućnost u ovakvoj Srbiji, stotine hiljada gladnog i besnog naroda, 5.000 policajaca, i stotinak njih iz LGBT zajednice, pa da onda svi zajedno proparadiramo upadom u Skupštinu i hapšenjem lopova koji su ovu zemlju upropastili. Ako su LGBT pokreti isto kao i mi, srpski rodoljubi, privrženi Srbiji i žele da je unaprede, onda je najnormalnije da tog dana krenu zajedno sa svojim narodom. O seksualnim slobodama možemo kasnije da se dogovaramo.“

Neće da pomažu

Zanimljivo je da i Azdejković ima slično mišljenje, čim tvrdi: „Gej lezbejskoj populaciji, kao i Srbina je potrebna sloga. Ja se često pitam, zašto nas konstantno ignorišu, maltretiraju, fizički i psihički zlostavljaju? Zato što smo im dozvolili, zato što se ne bunimo, zato što ne uzvraćamo udarac, zato što nas je malo hrabrih koji će da uđu u borbu protiv vetrenjača.”

          LGBT lica bi lako mogla da formiraju snažan politički lobi koji bi im pre pomogao da steknu prava za koja se bore, nego ulične šetnje. Preko 800 vodećih članova Demokratske stranke ima sklonosti ka istom polu, počevši od Borisa Tadića, pa preko Bojana Pajtića, Vuka Jeremića sve do čitavog niza državnih sekretara u raznim ministarstvima i direktora vladinih agencija. Već pomenuti Milićević je član GO SPS-a, a LDP Čedomira Jovanovića je bukvalno izrešetana kadrovima koji postelju dele sa osobama istog pola.

          Zapitan u vezi ovoga, Azdejković nam odgovara: “Gej muškarci i lezbejke koji paranoično skrivaju svoje seksualnu orijentaciju su najveća kočnica poboljšanju položaja gej-lezbejske populacije, jer iz straha da niko ne posumnja na njih čine sve što je u njihovoj moći da do poboljšanja ne dođe. Mržnjom prema gej lezbejskoj populaciji oni dokazuju da ne pripadaju toj populaciji. Retki su gej muškarci i lezbejke koji su na položaju, a koji će da pomognu gej lezbejskim organizacija i aktivistima. Čast izuzecima.”

          Slično misli i Vladimirović: “Najgori su latentni homoseksualci koji veštom mimikrijom uspevaju da prikriju svoje opredeljenje i onda se čak ubace u vrhove političkih činilaca. Isfrustrirani što ne smeju da žive onako kako bi hteli,  oni se iskaljuju na svojim najbližima, svojim ženama, ili na čitavom narodu ako se kojim čudom dokopaju vlasti. Zbog toga ovakvo stanje jeste neodrživo, ali bi pitanje za neko drugo vreme trebalo da glasi: da li prihvatiti zahteve LGBT,  ili ih lečiti. Kao što rekoh, o tome ćemo nekom drugom prilikom.”

 

 

Ništa ne mogu

          O konkretnim razlozima zašto traže izjednačavanje prava sa heteroseksualcima Predrag  Azdejković kaže: “Ono što je trenutno najvažnije kada su zakoni u pitanju jeste da se na neki način zakonski prepoznaju istopolni parovi. Trenutno gej lezbejski partneri ne mogu da nasleđuju imovinu, ne mogu da nasleđuju penziju, nemaju pravo na socijalnu i zdravstvenu zaštitu, ne mogu da odlučuju o lečenju partnera ako je on nesposoban, ako ne daj bože umre u bolnici ne mogu da preuzmu telo jer nemaju nikakav papir koji dokazuje da su oni bili partneri, ako je partner strani državljanin on ne može da ostane u zemlji… “

 

 

Prepoznaju se međusobno

          Današnji desničari u Srbiji, posebno oni koji pripadaju liberalnijem krilu koje se zalaže za tradicionalnu i belu Evropu i njen opstanak, dosta su tolerantni prema LGBT osobama. Osim što su prvaci nekih od takvih stranaka u zapadnoj Evropi bili ili još uvek jesu deklarisani homoseksualci, Vojislav Vladimirović u prilog ovoj tvrdnji iznosi još jedan podatak: “Mi po pravilu nikoga ne pitamo šta radi u svoja četiri zida. To je njegova lična stvar. Na obodu prošlogodišnjih nereda povodom Parade ponosa  stajale su male grupe navijača i mirno razgovarale sa osobama za koje se jasno videlo da su istopolci. Na početku ulice Kneza Miloša u centru Beograda postoji gej klub za koji svi znaju i još nikada nije bilo napada na njega ili goste. Zato mi održavanje Parade i doživljavamo kao čistu provokaciju, jer su daleko više ugrožena prava na život svih građana Srbije, pa se još niko nije dosetio da organizuje, recimo, marš vrednih, a nezaposlenih, ili nedovoljno plaćenih, radnika koji bi tražili da se vrednuje njihov rad i obezbedi pravilnije, efikasnije i pravednije ustrojstvo Srbije.”