Tezgarenje

Ne umemo da prodamo ni onome ko nas moli

 

Seci uši, krpi rupe

Ako je za utehu, srpski spoljnotrgovinski deficit se smanjuje, ali manje zbog toga što naša privreda jača i više izvozi, a više zbog toga što slabi i sve manje uvozi. Usitnjena i osiromašena srpska privreda, u kojoj je menadžer pojam secikese i prevaranta, a ne poslovnog vizionara sa bonitetom kod partnera u svetu, ne izvozi ni tamo gde su joj vrata širom otvorena... A država ima preča posla

Igor Milanović

Tokom leta je Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije (SIEPA) objavila statističke podatke po kojima je Srbija ostvarila najveći rast izvoza od svih zemalja u regionu. Prema podacima Zavoda za statistiku Srbije koje je koristila SIEPA, taj rast iznosio je 53,7 odsto u odnosu na isti period prošle godine. Odmah iza Srbije po stopi rasta izvoza našla se Bugarska sa 27,7 odsto, Rumunija sa 16,6 i Hrvatska sa 14,4 odsto.

Izvoz je najviše povećan u Belorusiju (2,5 puta), Egipat (2,3 puta), Finsku (66 odsto), Kazahstan (65,5 odsto), Bugarsku (63 odsto), Mađarsku (52 odsto).

Ono što se ne vidi odmah iz ove slavljeničke vesti, jeste činjenica da je i posle ovakvog skoka izvoza prodaja srpskih roba i usluga u svetu mizerna, odnosno tek 2,14 milijardi dolara. Poređenja radi, izvoz Hrvatske u istom periodu, odnosno prvom polugodištu 2011. iznosio je 4,26 milijardi dolara. Čak je i Bugaraska daleko ispred nas sa izvozom od 4,67 milijardi dolara, dok je na dnu liste Makedonija, koja je za prvih šest meseci ove godine svetu prodala robe i usluga u vrednosti od samo 980 miliona dolara.

U istom periodu, Srbija je na uvoz potrošila 4,64 milijardi dolara, te je tako naš spoljnotrgovinski deficit zabeležio pad od 24,2 odsto. Najviše je od svih zemalja regiona na uvoz potrošila Rumunija, inače i najveća zemlja regiona, odnosno 14,7 milijardi dolara, dok je Hrvatska u istom periodu na to izdvojila čak devet milijardi dolara, daleko više od Bugarske koja je uvezla za 6,4 milijarde dolara.

Po podacima Privredne komore Srbije (PKS) za 2010. godinu, ukupna spoljnotrgovinska razmena naše zemlje iznosila je 20,1559 milijardi evra, od čega je izvoz iznosio 7,4469 milijardi evra, a uvoz čak 12,709 milijardi. Pošto statistika uči da se najviše trguje krajem godine, nije nemoguće da se trend rasta izvoza nastavi tako da prevaziđemo 2010, godinu koja je bila uspešnija od 2009, ali slabija od pretkrizne 2008.

Malo nade u poboljšanje srpskog izvoza daje činjenica da se naša zemlja vraća svom nekada značajnom izvoznom proizvodu: odeći i obući koji su 2010. učestvovali sa ukupno sedam odsto u izvozu. I to bi, otprilike bilo sve kada su dobre vesti u pitanju.

Loše u srpskoj trgovini sa svetom je struktura proizvoda i usluga koje nudimo. U decembru 2010, na primer, Srbija je uvezla i izvezla hrane i živih životinja u vrednosti od milijardu evra. U istom tom mesecu vrednost izvezenih i uvezenih gotovih proizvoda iznosila je tek 86 miliona evra od čega se jedna desetina odnosila na nameštaj!

Po podacima PKS, 2010. smo najviše izvozili gvožđe i čelik, koji su u ukupnom izvozu učestvovali sa 9,6 odsto. Slede obojeni metali sa sedam odsto, žitarice i proizvodi od žita sa 5,8 odsto, voće i povrće sa 5,4 odsto, pa tek onda gotovi proizvodi i to najviše oružje i proizvodi od plastike sa tek 4,9 odsto. Već iz ovoga se vidi da Srbija najviše izvosi sirovine i hranu, a najmanje industrijske proizvode.

Srpski izvoznici su, zbog toga, direktno zavisni od uspešnosti stranih kompanija čiji su dobavljači. Ako evropska autoindustrija loše posluje, naručivaće manje metala iz Srbije, na primer.

Najveći problem srpskog izvoza je neorganizovanost koja se graniči sa haosom. Dobar primer za ilustraciju takvog stanja je srpsko-ruski ugovor o slobodnoj trgovini, koji našim preduzećima omogućuje nesmetanu prodaju robe na izuzetno velikom ruskom tržištu. U godišnjem pregledu izvoza za 2010. godinu, koji je objavio PKS, Rusije nema među prvih pet zemalja, jer je naš izvoz tamo vredeo tek nekih 400 miliona evra.

Rusko tržište je veliko i nije naviklo da kupuje na kašičicu, kako bismo mi prodavali, već na vagone. Ovo iskustvo je stekao i domaći Karneks, koji je uspeo da dobije dozvolu za izvoz svojih mesnih prerađevina u Rusiju, u Moskvi otvorio prvu prodavnicu i shvatio da sama Moskva može da potroši daleko više suvomesnatih prerađevina nego što je celokupna srpska industrija u stanju da proizvede. U međuvremenu je Karneks počeo sa izgradnjom prerađivačkih kapaciteta u Ruskoj Federaciji.

Jedan od razloga zašto ova kompanija iz Vrbasa, kao uostalom i mnoge druge, robu za strano tržište proizvodi u inostranstvu jeste i očajno stanje u kome se nalazi domaća infrastruktura. Srbija je, sigurno, šampion sveta po sporosti železnice, a ni putna mreža nije u naročito boljem stanju, pa se kvarljive proizvode isplati praviti u zemlji u kojoj će biti i prodavani.

Pored već poznatih stanja u kojima se nalaze srpske pruge i putevi, život domaćim izvoznicima zagorčava i infrastruktura koju imamo, ali koju nerazumna država pogrešno koristi. Da bi se neki poljoprivredni, sveži proizvod izvezao potrebno je imati i fitosanitarnu dokumentaciju, koja se izdaje na samom graničnom prelazu. U okviru navodne štednje, broj obučenih radnika za ovaj posao je drastično smanjen, pa se sada te inspekcije nalaze samo na nekoliko najvećih graničnih prelaza.

Tako poljoprivrednik mora svoju robu da vozi i nekoliko stotina kilometara dužim zaobilaznim putem, što izvoz neretko čini neisplativim. Dok vlada zapošljava nove sekretarice, šofere i kafe-kuvarice, ona istovremeno štedi tamo gde bi mogla da pomogne srpskom agraru i izvozu.

 

I kad se može, neće se...

I jak dinar nepovoljno utiče na izvoz. Bez obzira što su još krajem prošle godine monetarni stručnjaci procenjivali da je realan kurs između 120 i 130 dinara za evro, što zahvaljujući nepotrebnim intervencijama Narodne banke Srbije, kojima su samo bespotrebno ispumpane devize iz zemlje, a što zahvaljujući činjenici da je zajednička evropska valuta u krizi i da svakodnevno beleži gubitak vrednosti, kurs dinara prema evru je ostao skoro nepromenjen za poslednjih devet meseci.

Jak dinar pogoduje uvozničkom lobiju, odnosno preduzećima koja svoj profit baziraju na prodaji stranih proizvoda. Ovaj lobi je očigledno veoma jak, jer ne samo da godinama sprečava pad dinara na realan kurs u odnosu na evro ili dolar, već se uspešno bori i protiv drugih mera kojima bi mogao da bude smanjen uvoz.

Vlada Sjedinjenih Američkih država je odavno donela zakon po kome u standardnom gorivu na pumpama mora da bude određen procenat etanola dobijenog iz žitarica. Na ovaj način je smanjen uvoz nafte u najsnažniju svetsku privredu.

Isto to bi mogla da učini i srpska vlada i da time omogući da se godišnje stotine miliona evra umesto u džepove bogatih šeika sliju u osiromašeni srpski agrar. Mogla bi, ali neće pod pritiskom uvoznika koji nemaju nikakvu korist od srpskog seljaka.