Odbrana

Šta traži ministar Dragan Šutanovac po inostranstvu i zašto po lični ćar mora tako daleko

 

Cirkuzanti, prevaranti, liferanti

 

Kako stvari trenutno stoje, Šutanovčeva Vojska Srbije je najobičniji veliki i besmisleni trošadžija budžetskih para (800 miliona dolara godišnje). S obzirom da su nas Amerikanci "formirali" kao bezopasne i beznadežne jedinice za uveseljavanje, Srbiji treba samo orkestar Binički, četa gardista za svečane dočeke i pravljenje parade, a sve ostalo je suvišno. Slikovito rečeno, Vojska troši naše zarade na parade, a generali pričaju bajke, jer im prija stolica i generalska plata

 

Pukovnik Milan Jovanović

 

Što pre ministar odbrane Dragan Šutanovac, shvati da su on i ostali čelni ljudi Ministarstva odbrane (MO) i Vojske Srbije (VS) persone u koje građani Srbije više (tačnije odavno) nemaju poverenja, biće bolje za njega i za Srbiju. On je "vojni strateg" koji je bez ispaljenog metka u veoma kratkom periodu uspeo da u potpunosti uništi odbrambeni sistem Srbije, Vojsku Srbije i odbrambenu industriju Srbije. Njegovom reformom i profesionalizacijom Vojske zatvoren je krug rasprodaje srpske nezavisnosti. U takvim okolnostima vlada naše zemlje može da bude jedino servis za ostvarivanje interesa zapadnih sila.

Ne poštujući ustavne i zakonske odredbe, ministar Šutanovac vodi politiku odbrane Srbije kao da joj je najveći neprijatelj. Čak su i sve zakonske promene iz oblasti odbrane i Vojske Srbije kao i druge zakone koji se odnose na bezbednost zemlje i međunarodnu saradnju u oblasti odbrane i vojne saradnje, za njegovog mandata pisani u NATO ili od strane njegovih ovdašnjih NATO savetnika, sa jednim i očiglednim ciljem. Vojska Srbije je pretvorena u cirkuzantske jedinice, a sve ostalo je ili uništeno ili svedeno na minimum.

Najgore je što ni ono "minimalno" što je preostalo nije u funkciji odbrambene sigurnosti Srbije.

Tako je Zakonom o odbrani iz 2007. trebalo da bude uređen sistem odbrane Republike Srbije i sve što uz to ide, ali se pokazalo da je on sve drugo samo ne Zakon o odbrani. Donet je "formalno" kako bi nezakonito i neustavno delovanje Šutanovca i njegovih satrapa imalo zakonsko pokriće i kako bi se neutralisala njihova odgovornost, kako bi Srbija "po sili zakona" ostala bez odbrane i svoje vojske, kako bi se ono što je preostalo od srpske vojske namenski pripremilo ne za odbranu zemlje već za misije na svetskim žarištima za račun drugih, odnosno da bi bilo topovska hrana u raznoraznim misijama; konačno, da bi se lukavo i gotovo neprimetno Srbija stavila u zavisan položaj prema svetskim centrima moći i mimo iskazane volje građana Srbija uvela u NATO alijansu.

U današnjoj Vojsci Srbije prvo je sve ono najvitalnije, najefikasnije, najispravnije od naoružanja i vojne opreme uništeno ili rasprodato, i to pre donošenja ključnih strateških akata. Srbija je sa 117.317 pripadnika pripadnika mirnodopskog sastava svedena na petinu, na 24.991 pripadnika mirnodopskog sastava (od čega je preko 13.000 pripadnika u organizacionim strukturama Ministarstva odbrane, dakle vojna birokratija). Od 2000. godine naovamo nije bilo nikakvih aktivnosti ni sa rezervnim sastavom. Poznato je i kako se Šutanovac u tom periodu ponašao prema rezervistima, učesnicima u odbrani zemlje za vreme NATO agresije (Vranje, Leskovac, Kraljevo, Valjevo, Niš itd.).

Sada kada je mečka zaigrala pred našim vratima, brže-bolje se ovih dana pokušava napabirčiti nekakav rezervni sastav, uz objašnjenja da to nema nikakve veze sa Kosovom, da se radi samo o redovnim aktivnostima Vojske i da Srbija ima pet linija odbrane (1. Profesionalna vojska, oni ljudi koji su sklopili ugovor sa Vojskom Srbije i koji rade za platu, 2. Aktivna rezerva će uskoro biti uvedena i oni će 45 dana godišnje biti obavezni da provedu u kasarni, 3. Pasivna rezerva su svi oni koji su odslužili vojni rok, 4. Oni koji sada stasavaju, a neće ići u vojsku zbog profesionalizacije, ipak će biti u evidenciji i vojska će ih pozvati samo u slučaju opšte mobilizacije, 5. Oni koji su oslobođeni vojske u vreme kada je bila obavezna biće pozvani samo u slučaju opšte mobilizacije).

 U skladu sa ovim "linijama odbrane" odbrane svi zdravi muški stanovnici Srbije potencijalni su vojni obveznici, s tim što će veoma mali broj biti obuhvaćen obukom i dobijaće ratni raspored, dok bi ostali bili pozvani samo u slučaju ratnog stanja. Ni tada ne bi svi išli na ratište, već bi oni koji su služili civilno, ili uopšte nisu služili, umesto puške dobili druga zaduženja dok ne prođu obuku. U Srbiji će se uskoro, pored već postojećih, takozvanih pasivnih rezervista (svi koji su odslužili vojsku), pojaviti i aktivni rezervisti. Prema uredbi koju je pre oko dva meseca donela vlada, njih će činiti ljudi koji imaju redovan civilni posao, a koji će sa vojskom biti u nekoj vrsti poluprofesionalnog odnosa. Ovi rezervisti provodiće po najviše 45 dana godišnje u kasarnama i za to će dobijati novčanu naknadu, a potom će se vraćati na svoj civilni posao. Uskoro će biti objavljen i javni poziv, na koji će moći da se odazovu oni koji su služili vojsku pod oružjem, a imaju manje od 40 godina. Aktivna rezerva biće drugi prsten odbrane zemlje, iza profesionalne vojske, ali sa mnogo većim obavezama od pasivnih rezervista. Mladići koji nisu služili vojni rok ne moraju biti rezervisti, jer je vojna obuka uslov za rezervu. Oni mogu biti pozvani samo ako dođe do opšte mobilizacije. Takođe, i ubuduće će svaki dečak koji napuni 18 godina i dalje biti obavezan da se upiše u vojnu evidenciju, a vojničku odeću i obuću mogu potražiti kod familije, Crvenog krsta ili pak na buvljaku ili otpadima u Novom Sadu i Gornjem Milanovcu.

Ako nekome sve ovo izgleda kao da "j... lud zbunjenog" - nije to slučajno.

"Vojska" se sada setila rezervnog sastava i obuke, a od 2000. godine to niko nije ni spomenuo. Šutanovac bi kao ministar odbrane trebalo da javnosti kaže istinu i šta nas sve čeka, kakva je situacija, da se i ne može očekivati poboljšanje već samo pogoršanje i da nema šta drugo da se čini nego da se okupi rezerva, formira nova vojska i podeli ono malo preostale opreme.

Umesto toga, Šutanovac i dalje građanima Srbije baca prašinu u oči i priča bajke.

 1. Građanima Srbije je verovatno još u sećanju dan kada je Šutanovac (16. decembra 2010) "otvorio" u Valjevu "Kovački centar", koji je trebalo da uposli oko 100 radnika, od čega 10 inženjera. Otvaranju su prisustvovali direktori Krušika i Jugoimporta Jovan Davidović i Stevan Nikčević, predstavnici Ministarstva odbrane i drugi. Ministar je izrazio zadovoljstvo što će fabrika proizvoditi artiljerijske košuljice do kalibra 155 milimetara, u početku u vrednosti oko 10 miliona dolara. Šutanovac je rekao a je celokupna proizvodnja Krušika za 2011. godinu već ugovorena i da je u prethodnom periodu po pitanju obnavljanja kadra zaposleno oko 800 novih mladih radnika. Davidović je dodao da bi raketa bumbar, koja je nedavno promovisana, mogla biti prvi proizvod novog pogona čije se otvaranje planira za sledeću godinu.

2. Ovih dana (10. septembra 2011) taj isti Jovan Davidović izjavljuje da je Krušik iz Valjeva izvezao za sedam meseci ove godine robe za 12,7 miliona dolara i da će izvoz biti manji od planiranog pošto još nisu realizovani ugovori sa Egiptom, Alžirom i Jemenom. "Manjak izvoza od desetak miliona dolara u arapske zemlje nadomešten je ugovorima sa Ministarstvom odbrane Srbije", kazao je Davidović. Rekao je i da "perspektivu mogu doneti novi programi, poput vođene protivoklopne rakete bumbar, čija se serijska proizvodnja očekuje, kao i modernizacija minobacačkog programa i početak rada nove kovačnice".

Ovde nije potreban nikakav komentar, jer je očigledno da onaj Kovački centar ni posle godinu dana još nije počeo sa radom, a ne zna se kad će. Verovatno je i taj Kovački centar u Valjevu Šutanovac promovisao kako bi dao povoda "mešetarima oružja" da preko medija vrše brutalne napade na njega.

3. Na kraju dvodnevne zvanične posete Angoli, Šutanovac je ocenio  da postoje izuzetne mogućnosti za saradnju sa tom zemljom u oblasti odbrane; pomenuto je vojno zdravstvo, odnosno mogućnost izgradnje vojne bolnice u Luandi; postoji, navodno, i veliko interesovanje za rekonstrukciju vojnih baza, izgradnju fabrika za proizvodnju municije i uniformi.

Građani Srbije, međutim, ne znaju a Šutanovac ih ne podseća:

-    da Angola duguje SFRJ odnosno Srbiji 120 miliona USD, od čega se na ime vojnog duga knjiži oko 80 odsto ovih sredstava,

-  Da je bivše rukovodstvo SFRJ preduzimalo niz mera za naplatu duga ali bez uspeha. Ovaj dug je ostao nenaplativ,

-  Da se početkom devedesetih godina u Angolu za ambasadora upućuje Miroslav Petrović zvani Zeleni  sa osnovnim zadatkom da naplati dug,

-  Da je nakon isteka mandata osnovao u Parizu kompaniju pokušavajući da preko državnog rukovodstva i uticajnih firmi (u koje svakako ne spada Jugoimport SDPR) naplati deo duga (po principu naplate duga od Iraka).

Jasno je, dakle, da je pravi razlog Šutanovčeve posete Angoli, sa "odabranom" delegacijom, lične prirode, lični ćar, kao i u slučaju sa Irakom.

Dalje, činjenica da VMA do dana današnjeg nema upotrebnu dozvolu, da je u tehnološkom smislu već prevaziđena, da je VMA, dok se na dužnosti načelnika VMA nalazio sadašnji rektor tzv. Vojnog univerziteta general-major Jeftić, bila školski primer legla mita i korupcije, ne daje nikome za pravo da je koristi kao referencu za gradnju takvog objekta bilo gde u svetu za lečenje ili obrazovanje.

I inače, analiza Šutanovčevih poseta stranim zemljama govori o tome da su, osim samoreklamerstva, lične koristi i fotografisanja, efekti blizu nule. Koji su "mogući" razlozi zbog kojih Šutanovac sa kumom Pilipovićem, uvlakačem brigadnim generalom Zrnićem, brigadnim generalom Živakom, o trošku poreskih obveznika odlazi u Indoneziju, a zatim sa dr Miloradovićem i Stevanom Nikčevićem iz Jugoimporta SDPR u Angolu. Nema razloga ali ima lične koristi. Ni ključni "kooperant" Ministarstva odbrane, Jugoimport SDPR, javno državno preduzeće sa stopostotnim državnim kapitalom, nije smelo da formira preduzeće kao društvo s ograničenom odgovornošću - RMS inženjering d.o.o. A ipak jeste. I desetak drugih, i u zemlji i u inostranstvu. Cilj formiranja takvih zavisnih preduzeća po definiciji je izbegavanje direktne materijalno-finansijske i druge kontrole od strane nadležnih organa države Srbije, obavljanje prljavih poslova za račun i u ime Jugoimporta SDPR i Ministarstva odbrane i ličnosti uključenih u sve te poslove, pranje para odnosno prikrivanje puteva novčanih tokova, izbegavanje kontrole prometa naoružanjem i vojnom opremom (u prevodu, šverc naoružanja i prodaja zemljama pod embargom), primanje i davanje mita, davanje uslužnih ponuda radi višestrukog uvećanja cena za opremu prilikom njene nabavke za potrebe MO i VS itd. Ako se ima u vidu činjenica da preduzeća formirana u inostranstvu posluju po zakonima zemlje u kojima su formirana, onda je jasno kakve zloupotrebe su moguće, a da sve bude po zakonu. Zato u delegacijama nema stvarnih predstavnika srpske odbrambene industrije, već je predstavljaju šverceri iz Jugoimporta SDPR.

Kada se ima u vidu angažovanje Šutanovčeve inženjerijsko-građevinske mehanizacije u Kolubari, na aerodromu Lađevci te angažovanje Nikčevićeve građevinske mehanizacije RMS inženjering (kako je do nje došao, Tabloid je pisao u prošlom broju) na stambenom bloku bivše kasarne Stepa Stepanović, sasvim je jasno što Šutanovac koristi svaku priliku da prilikom poseta inostranstvu u prvi plan stavlja građevinarstvo, pa zatim zdravstvo, pa univerzitet. Kakve veze ima naša odbrambena industrija sa građevinarstvom, zdravstvom i univerzitetom. Ima utoliko što i vrapci na grani znaju da su to oblasti u kojima je moguće sakriti kretanje novca i da su u tim oblastima mogućnosti korupcije najveće uz najmanje posledice. U tom kontekstu može se tumačiti i skorašnja poseta Šutanovca pogonskom skladištu u Ledincima na Fruškoj Gori u blizini. Radi se o pogonskom skladištu za skladištenje goriva i maziva Saveznih rezervi. Izgrađeno je po programu "Vrelo" pre raspada SFRJ kao što su izgrađena u Srbiji i ostala skladišta saveznih rezervi u Pričevićima kod Valjeva, Leskovcu kod Knića (oba su porušena za vreme NATO agresije), Jeminska stena (porušen stari deo skladišta), kod Nove Varoši (ostalo nezavršeno), Doljevac i Slatina kod Prištine.

Treba se setiti i načina na koji je Jugoimport vršio uništavanje minskoeksplozivnih sredstava neeksplodiranih pri tokom NATO bombardovanja (ništa nije uništeno, a debelo je naplaćeno iz donacija, i to baš u periodu kada je Šutanovac bio Nikčevićev savetnik - što će biti tema nekog od narednih brojeva Tabloida). Gde su mogla završiti sredstva iz donacije namenjena za ove potrebe?!

Ako se bolje pogleda, u situaciji u kojoj se Srbija nalazi, Vojska Srbije je najobičniji veliki i besmisleni trošak budžetskih para (800 miliona dolara godišnje). S obzirom da nam predstavnici američke vojske prave mirnodopsku ratnu organizacijsko-materijalnu formaciju naše Vojske, da nam u okviru rada Mešovite komisije Srbije i SAD za pitanje reforme sistema odbrane prave Modele za proračun troškova u planiranju, programiranju, budžetiranju i izvršenju, kao i modele za proračun troškova izgradnje odbrambenih sposobnosti u dugoročnom i kratkoročnom periodu, dolazimo do zaključka da niti nam šta preti za šta treba konvencionalna vojska, niti ako nas napadne iko iz natooovskog okruženje mi možemo da se odbranimo. Srbiji treba samo orkestar Binički, četa gardista za svečane dočeke i pravljenje parade, a sve ostalo je suvišno, osim ako se Srbija ne sprema za vojne sukobe i "vraćanje teritorija". Takva demilitarizacija bi nam i poboljšala lošu reputaciju i smanjila tenzije u regionu, jer smo mi, kao što je poznato, jedina vojna pretnja u regionu. Slikovito rečeno, Vojska troši naše zarade da pravi parade, a generali pričaju priče, jer im prija stolica i generalska plata.

Pa, neka je sa srećom, Srbijo!

 

 

 

 

 

Slučaj Iraka

 

Podsećanja radi, Irak je dugovao SFRJ odnosno Srbiji preko 3,5 milijardi dolara, taj dug je otpisan a za uzvrat Irak je uz saglasnost Amerike dodelio Srbiji posao u opremanju njihove vojske i policije u vrednosti od oko 800 miliona USD. Posao je "realizovan" i izvršena je naplata, barem po rečima ministra odbrane Dragana Šutanovca, u celosti (naplaćen je iznos negde od negde oko 400 miliona USD). Šta je sa preostalih 400 miliona (i više od toga - o čemu je Tabloid u jednom od prethodnih brojeva pisao) javnost Srbije nije upoznata!? Dragan Šutanovac zna odgovor. Verovatno u džepovima "mešetara oružja", kako bi preko određenih medija mogli da vrše brutalne napade na ministra odbrane.

 

 

 

Sam sebi reklama

 

U listu Danas Šutanovac kaže da "zbog politike nulte tolerancije prema mešetarima oružjem", trpi preko određenih medija brutalne napade. "Oni koji su nezadovoljni zbog toga jer ne mogu da manipulišu Ministarstvom odbrane direktno su zainteresovani da oblate i Ministarstvo i mene lično, i aktivno rade na tome", kaže on, iako čak i starešine iz njegovog ministarstva potvrđuju da se radi o lažovčini, lopovčini, veleizdajniku, potkupljivcu, nedoslednom, sklonom malverzacijama, akteru više desetina afera, neubedljivom prevrtljivcu, osvetoljubivom zlopamtilu. U politiku je ušao isključivo zarad punih džepova i tajnih računa u inobankama, zarad samopumpajućeg kulta ličnosti...

U svom samoreklamerstvu, čini od Vojske "mistifikovanu instituciju", sve u vezi s Vojskom čini državnom tajnom, "strogo pov" ili samo "pov", sve eventualne "kontrole" organizuje isključivo radi zaštite vlastitih i interesa svoje klike (kum i pomoćnik za materijalne resurse Ilija Pilipović i direktor JP Jugoimport SDPR Stevan Nikčević), stvorio je uslove za delovanje mafije i organizovanog kriminala na "zakonskoj osnovi". Ukratko, tokom četvorogodišnjeg ministarskog staža u dve vlade, za državu nije uradio ama baša ništa korisno.