Kriminal

Tomislav Đorđević, čovek koji je upoznao Božidara Đelića

 

Pretpranje, pranje i ispiranje para

 

Slučaj navodnog biznismena Tomislava Đorđevića jasno pokazuje da u ovoj zemlji svako može da napravi uspešnu bankarsku i poslovnu karijeru, samo ako je dobro povezan sa mafijom - kako onom klasičnom tako i političkom koja vlada Srbijom

 

Igor Milanović

 

Tomislav Đorđević rođen je 1950. u Beloljinu, a odrastao je u Vranju. Završio je srednju mašinsko-tehničku školu, a studirao u Zagrebu, Kragujevcu i Novom Sadu. Radio je kao tehnički direktor u fabrici ulja Mladost u Šidu, bio generalni direktor Zavoda za urbanizam, a u privatne vode otisnuo se 1989.

Od 2001. Đorđević se najviše posvetio razvoju svoje Meridian banke. Kažu da je najteže zaraditi prvi milion, ali kod Tomislava Đorđevića to nije bilo toliko teško koliko je misteriozno, čak i za njegove najbliže saradnike. Zna se gde je studirao, ali se ne zna šta, a još manje da li je i diplomirao. Kako izgleda, polukvalifikovani mašinac je nekako, preko noći, postao uspešan bankar. Američki san na balkanski način.

Ni do danas nije najbolje poznato uz čiju je pomoć Đorđević osnovao i vodio Meridian banku, ali imajući u vidu njegovo kasnije poslovanje može se steći uvid u to kako je on izvodio svoje rane radove.

 

Pretpranje para

 

Ulazak Đorđevića u bankarenje preko Meridian banke poklapa se sa dolaskom u Srbiju Božidara Đelića. Svi su se još tada pitali zašto je ova štetočina srpske privrede odlučila da napusti Francusku i dođe na stotinu puta manju platu u Srbiji. Kako je sam Đelić jednom ispričao, na početku boravka u otadžbini bio je u toliko lošoj finansijskoj situaciji da je morao da spava na kauču kod svoje tetke. Da li se, onda, zaista radi o vrhunskom finansijskom stručnjaku oko koga su se otimale vodeće svetske banke?

Samo šest godina posle spavanja na kauču, a pri tom primajući običnu platicu od 400 evra mesečno, Boža Derikoža je uštedeo 11 miliona evra, koliko je koštao transfer Meridian banke iz vlasništva Tomislava Đorđevića u posed Kredi agrikol grupe iz Francuske, iza čijeg srpskog predstavništva je stajao Božidar Đelić.

Već iz ovog poslovnog aranžmana se vidi da je iza poslovanja Meridian banke sve vreme stajao Đelić, odnosno vrh Demokratske stranke i srpske države. Preko ove banke su se prale pare od banditske privatizacije koja je u to vreme sprovođena u Srbiji, i to je bila osnova finansijskog uspeha polukvalifikovanog mašinskog tehničara, kako tada, tako isto i danas.

Iste te 2001. godine, kada je Tomislav Đorđević osnovao Meridian banku, premijer Srbije Zoran Đinđić je ubeđivao mafijaše da svoj novac ulože u legalne poslove, isto kao što to radi mafija u svetu. Tako su preko računa domaćih banaka, između ostalog i Meridian banke, počele da se obrću pare zarađene na drogi, prostituciji, reketu i sličnom. Dve godine kasnije, pošto je ubijen Zoran Đinđić i država krenula u obračun sa zemunskim klanom, doneti su propisi koji su onemogućavali pranje para.

Posao sa bankom je za Tomislava zato postao manje isplativ, jer je država strogo kontrolisala bankarske račune u zemlji. Postojao je, međutim, jedan način kako su se i u svetu prale pare, a to je putem ulaganja posredstvom ofšor kompanija i investicionih fondova. Ideja investicionih fondove i jeste da se omogući ulaganje uz maksimalnu diskreciju i zaštitu imena klijenata.

 

Nema slučajnosti

 

Sledeći projekat Tomislava Đorđevića zato je bilo osnivanje investicionog fonda Arijus limited na Devičanskim ostrvima, preko koga su i dalje mogle da se investiraju pare srpskog podzemlja, ali i alavih vlastodržaca. Preko ovog fonda Đorđević za račun svojih nalogodavaca kupuje akcije Fontane a.d, HUP Novi Sad a.d, Hotela Prag a.d. Beograd, DTD Ribarstvo a.d, Ribarskog gazdinstva a.d. Beograd,  PPK Sonta a.d. i mnogih drugih.

U vlasništvo pojedinih preduzeća Đorđević je ulazio i kao privatno lice, a negde i preko povezanih osoba i njihovih firmi.

Preko svoje ćerke Tijane Đorđević Tomislav je postao većinski vlasnik Zavoda za veštačenje iz Novog Sada, o čemu je Tabloid često pisao. Interesantno je da je upravo ovaj Zavod bio angažovan u sudskom sporu između Meridijan banke i Agroživa, tako da nije teško razumeti zašto je veštačenje ispalo baš po Tomislavovoj meri.

Preko druge ćerke, Dubravke Đorđević, Tomislav  u aprilu 2004. za 820 miliona dinara kupuje PTT ugostiteljstvo, u čijem sastavu je hotel Zelenkada na Zlatiboru. U sastavu tog preduzeća su i restorani Rujno i Mlečni restoran na toj planini, Serdarev konak u Čajetini, hotel Srebrenac na Kopaoniku, Poštanski dom u Vrnjačkoj Banji i restoran u Novom Sadu. Samo tri meseca kasnije Đorđevići preprodaju ovo preduzeće, a Agencija za privatizaciju kasnije raskida ugovor zbog neispunjenja obaveza.

Agencija je isto tako raskinula i ugovor o privatizaciji hotela Prag, koji je Đorđević kupio zajedno sa svojim fondom Arijus limitedom. Od 13. januara 2010. najveći akcionar preduzeća Prag a.d. kome pripada i istoimeni hotel je International business investment d.o.o iz Novog Sada, Braće Ribnikar 6. Kao vlasnik pominje se Michail Sapountzoglou iz Grčke, ali je zastupnik Josip Seleši, koga ranije nalazimo na mestu direktora informatičkog sektora u Meridian banci. Očigledno da Đorđević i njegova ekipa nisu odustali od hotela na ekstra lokaciji u Beogradu.

Osim što je obrtao mafijaške pare, Đorđević se rado koristio i njihovim metodama.

Istovremeno, kada je kupio Prag, Đorđević je ostao bez hotela Fontana u Vrnjačkoj Banji, čiju je privatizaciju raskinula Agencija. Vlado Nikolić, predstavnik Biroa za razvoj malih i srednjih preduzeća, doputovao je krajem septembra 2007. u Vrnjačku Banju kako bi pomogao da se formira novi UO Fontane. Sat vremena pre početka sastanka u kancelariju v.d. direktora Gorana Kneževića ulazi grupa mišićavih i kratko ošišanih momaka. O ostalom priča nastradali Nikolić:

"Sa njima je bio Novosađanin Tomislav Đorđević. On je pokazao rukom na mene, a njegovi ljudi su počeli besomučno da me tuku. Bilo ih je šestorica. Udarali su me rukama i nogama po glavi i telu. Nekoliko minuta su me tukli, a onda su napustili kancelariju. Brzo je došla i policijska patrola, a mene su prijatelji i saradnici dovezli u Kraljevo na lekarske preglede."

Za poslovanje po čikaškoj metodi Đorđević je prošao nekažnjeno. Ne ide da se intimni prijatelj Bože Đelića vucara po zatvorima.

Kao naknadu za silno maltretiranje i stresiranje prilikom oduzimanja Fontane, država Đorđeviću prepušta Hotelsko preduzeće Prag sa istoimenim hotelom u Beogradu. Da se radi o nadoknadi za duševnu bol, a ne o pravom poslu, govori prosto upoređivanje sa nekim drugim, sličnim privatizacijama. Upola manji hotel Exelzior, takođe u centru Beograda, prodat je za 610 miliona dinara, dakle samo 250 miliona jeftinije od Praga.

Premlaćivanju Nikolića prisustvovao je i Đorđevićev najbliži poslovni saradnik Jovan Pejčić. Njih dvojica su zajedno kupili hotel Novi Sad u prestonici Vojvodine. Kupovine hotela nikako nisu slučajnost, posebno kada se ima u vidu čiji je novac Đorđević ulagao. Još u doba privatizacije Fontane govorilo se da će tu da nikne jedna od najvećih kockarnica na ovim prostorima.

 

Kad ribe isplivaju

 

Tomislavu Đorđeviću je 12. maja 2010. godine u Novom Sadu, za doprinos razvoju preduzetništva u Srbiji u 2009, dodeljeno republičko priznanje Kapetan Miša Anastasijević. Mesec dana ranije, predsednik pokrajinske vlade Bojan Pajtić svečano je pustio u rad novu fabriku za proizvodnju riblje hrane Đorđevićeve firme DTD Ribarstvo. Prilikom otvaranja nove fabrike, Đorđević je naglasio da je u razvoj novih delatnosti DTD Ribarstva uloženo približno 30 miliona evra, obaveštavali su mediji.

Tomislav Đorđević je uhapšen 7. avgusta 2010. godine zajedno sa svojom ćerkom Dubravkom i većim brojem najbližih poslovnih saradnika i tada je na videlo isplivalo kako su zaista izgledale navodne investicije u ribarstvo.

Đorđević je krajem maja 2007. godine na aukciji kupio Ribarsko gazdinstvo iz Beograda za 820 miliona dinara, a početna cena je bila 160 miliona dinara. Prema ugovoru, trebalo je da tu sumu isplati u šest godišnjih rata. Kako je navedeno u ugovoru, godišnje je smeo da proda najviše deset odsto nekretnina i dobara koje su u vlasništvu Ribarskog gazdinstva iz Beograda. Posle kupovine, Đorđević je ćerku Dubravku postavio za predsednicu Upravnog odbora. U istrazi je otkriveno da su Đorđević i saradnici u naredne dve godine, tačnije do kraja 2009, suprotno odredbama ugovora o privatizaciji, prodali čak 60 odsto imovine Ribarskog gazdinstva, i to ispod cene, čime su to preduzeće, ali i Akcijski fond, oštetili za 250 miliona dinara ili za oko tri miliona evra.

Tomislav Đorđević je po ovoj optužnici u pritvoru proveo devet meseci i šest dana, dok su saoptuženi iz pritvora pušteni posle šest meseci. Postupak je još u toku, a zaprećena maksimalna kazna je 12 godina zatvora.

 

 

 

Bezuspešni protesti

 

Pored hotela i ugostiteljskih objekata, firma DTD fud iz Petrovaradina iza koje stoji Đorđević, kupila je pre tri godine i Agroindustrijsko preduzeće Njegoš iz Lovćenca, koje je bilo u stečaju, i to za 1,23 milijarde dinara. Preduzeće DTD fud čine firme DTD ribarstvo, Juko hemija iz Bačkog Jarka i Arijus limitid, koja je registrovana na Devičanskim ostrvima, a vlasnik je Đorđević. Preduzeće Njegoš je posle privatizacije otišlo u stečaj, a bivši radnici su bezuspešno protestovali u Malom Iđošu, zahtevajući da im se iz stečajne mase isplate otpremnine.

 

 

 

 

Kacinov sindrom

 

Prosto je neverovatno koliko je neuspešnih privatizacija odradio Tomislav Đorđević pre nego što je tužilaštvu palo na pamet da se zainteresuje za način njegovog poslovanja i da ga u leto 2010. smesti u pritvor.

Iako je Đorđević sitna riba koja nema pristup samim šefovima mafije, a očigledno nije više ni u milosti Božidara Đelića i ostalih iz vrha Demokratske stranke, on očigledno za neke predstavlja značajnog igrača, pa se za njegov slučaj zainteresovao i specijalni izvestilac Evropskog parlamenta za zapadni Balkan Jelko Kacin.

Ne ulazeći u problematiku odnošenja skoro tri miliona evra iz Ribarskog gazdinstva, Kacin u svemu pronalazi zaveru države protiv Đorđevića i objašnjava: "Problem je, kako se sumnja, nastao pre toga, kada je Tomislav Đorđević tužio državu odnosno Agenciju za privatizaciju zbog problema koje je imao u postupku privatizacija Ribarskog gazdinstva i hotela Prag, koji je on takođe kupio u skladu sa zakonom i gde mu je Agencija za privatizaciju pod veoma čudnim okolnostima raskinula ugovor o privatizaciji, oduzela akcije koje je kupio i zadržala sva plaćanja."

Po Kacinu, kome poštenje nikada nije bilo jača strana, svako ko tuži državu Srbiju ima pravo da nekažnjeno čini krivična dela.