Postdemokratija

Srbija, zemlja bez pobune

 

Čekajući život

 

Nije više pitanje da li imamo posla sa nemoralnim neznalicama, nekulturnim bezobraznicima i beskičmenjacima u vlasti i eliti, nego imamo li motiva i energije da im pokažemo da to znamo, tek da ne misle da smo budale, kaže Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu

 

Piše: Mile Isakov

 

Ovo nije život. Ovo je mrcvarenje, tiho i lagano ali sistematsko i sigurno propadanje, sveopšte i svekoliko propadanje. I nije najstrašnije ono najočiglednije, ekonomsko i materijalno, najgore je ljudsko propadanje, duhovno, moralno, karakterno. Ljudi se kvare, iz dana u dan postaju sve lošiji, gube se i međusobno udaljavaju. Gube najbolje i najvažnije ljudske osobine.

U paničnom strahu za golu egzistenciju gaze jedni preko drugih, umesto da se udruže protiv onih koji su ih doveli u takvu situaciju. Tako je u celom svetu i nije čudo da je sve veći broj onih koji ustaju protiv toga. Kod nas je situacija drugačija jer kao i obično kasnimo za svetskim trendovima. Mi tek usvajamo zapadni sistem koji se tamo uveliko dovodi u pitanje, i to radimo nekritički i sa tradicionalnim idolopoklonstvom, a to ne može biti dobro.

Ceo svet se uznemirio i uzburkao, na svim kontinentima građani se bune, u manjim ili većim grupama protestvuju i štrajkuju, najžešće u Grčkoj, najslabije ali najupornije u Americi. Samo u Srbiji ništa od toga. Svi drugi su nezadovoljni životom, pobuna je globalna i generalno usmerena protiv sistema. Ne znaju baš tačno šta žele i kako to da ostvare, ali znaju ili prosto osećaju da ovako više ne može. Jedino u Srbiji nema pobune, osim pojedinačnih slučajeva individualaca i manjih grupa građana koje uglavnom od vlasti traže neke sitne pare, za nekoliko neisplaćenih plata ili za školarinu. Kao da je sve ostalo u najboljem redu.

 

Kako ih izmlatiti

 

Protestuju samo radnici NIBENS grupe, nekoliko privatizacijom upropašćenih firmi za puteve. Ne štrajkuju, jer ni inače ne rade, naprotiv oni samo traže posao, traže da se deblokiraju računi njihovih firmi kako bi mogli da kupe gorivo i dovoljno soli i tako nešto zarade na održavanju puteva ove zime. Ne pitaju za radno vreme i visinu plate, samo gledaju da nekako prežive. Drugi radnici i sindikati, koje čeka ista sudbina, uporno ćute. Koliko je situacija beznadežna vidi se i po tome da su u korišćenju svojih demokratskih prava najdosledniji sindikati policije. Ako su nam policajci najsvesniji deo radničke klase i najveće demokrate, onda je jasno da sa tom našom demokratijom nešto ozbiljno nije u redu.

A onda srpski gejevi pred vladom odlučno uzviknuše - DOSTA JE! Pomislio bi čovek da bi to mogao postati najveći izazov srpskim predrasudama i presedan, da nas pederi povedu u odlučujuću bitku, kad tamo i oni samo čuvaju svoju zadnjicu, bune se protiv batina koje povremeno dobijaju od siledžija. Čoveku dođe da izmlati i njih, zajedno sa kukavicama koje ih napadaju i onima iz vlasti koje nisu u stanju da to reše.

Na drugoj strani, studenti zauzeli fakultet kao u najslavnija vremena, zabarikadirali se, tamo i spavaju. Taman pomisliš, konačno, to je ono pravo, kad stiže vest da im je odobreno nekoliko novih državnih stipendija za manje bodova i da je revolucija završena. Ne treba mnogo mudrosti da bi se došlo do zaključka šta biva sa društvom u kojem ni mladi više nisu u mogućnosti da stvaraju iznenađenja, da postavljaju nove ciljeve, da traže nemoguće?

Jedino još istrajavaju Srbi na severu Kosova, bune se protiv toga da kroz njihove barikade prolaze i snage EULEKS-a, jednako kao i KFOR-a, kao da tu ima nekakve razlike. Ali oni su u posebnoj situaciji i nemaju baš mnogo izbora. Svi ostali Srbi provode dane krize mirno i dostojanstveno čekajući obećani život koji sigurno dolazi, samo niko ne zna kada. Da li je to samo kriza ili katastrofa? Katastrofa je, kaže Mark Fišer, kad dođe dotle da delovanje nema svrhu, kad samo besmislena nada ima smisla. A kad je tako bujaju praznoverja i religija, kao prva utočišta bespomoćnih.

Ako tu dilemu - kriza ili katastrofa - promislimo kao kulturnu kategoriju, a treba tako jer kultura je sve što znamo i ne znamo i u politici, onda moramo postaviti pitanje koliko dugo kultura (pa i politički sistem) može ustrajati bez pojave novog. Da li je uopšte moguće opstati kada više nema nikakvih šokova novog. Pošto je novo odgovor na ono što je već ustanovljeno, postojeće stanje se može menjati samo kao odgovor na to novo. T.S. Eliot je tvrdio da nas iscrpljivanje budućnosti ne ostavlja čak ni samo sa prošlošću, jer ni tradicija ne vredi ništa ako se više ne osporava i modifikuje. Kultura koja se samo čuva, uopšte nije kultura. Ali šta bi vladari naših sudbina mogli znati o kulturi, kad veruju da istorija različitih kultura stanuje samo u muzejima, a oni tamo ne idu. Oni idu u kapitalizam, ma šta to značilo. Mada neće razumeti, ipak ću zbog njih citirati "Kapitalistički realizam": "Prilikom pretvaranja kulture u puke estetske objekte i eksponate, kojima se može pridodati i monetarna vrednost, uverenja pređašnjih kultura se objektivno ironizuju i transformišu se u artefakte. A kapitalizam je ono što je ostalo nakon što su uverenja spala na nivo rituala ili simboličke razrade i preostao je samo potrošač - gledalac, koji se probija kroz ruševine i relikvije". E, taj potrošač, ti gledaoci su i oni protestanti koji pokušavaju da okupiraju Wall street, osećajući da je tu uzrok svih njihovih nevolja. To su i naši ljudi kojima upravo neznalice iz vlasti prodaju i Kosovu i Evropsku uniju kao muzeje, stare i savremene istorije, bez ideje i želje da ponude i nešto novo što bi te dve kulturne vrednosti učinilo delotvornim i tako ih povezalo i sa nama i međusobno. Ovako, sve je samo praznoverje i mit. O EU jednako kao i o Kosovu. Zato život ne dolazi.

U drugim, nama sličnim i susednim državama, politička elita makar pokušava da zavara građane da se nešto preduzima i menja, u Sloveniji je pala vlada, a u Hrvatskoj je blokirana skupština iliti Sabor. U isto vreme, pohapšeni su i pred sud izvedeni bivši premijeri Ivo Sanader i Janez Janša, optuženi za zloupotrebu položaja i pljačku zajedno sa odgovarajućom svitom njihovih ministara i drugih saučesnika. Niko u Srbiji, naravno, ne sumnja da su naši političari bar jednako talentovani i sposobni lopovi, ako ne i veštiji, ali niko se ni ne buni što ih se ne privodi i ne pokreće istraga o njihovim malverzacijama za koje svi znaju.

Zašto je to tako? Otkud ta sveopšta apatija? Zar je moguće da smo digli ruke od svega, da smo odustali i predali se?

 

Nigde vetrenjača

 

"Ne razumem se u ovaj život"!

Ove reči rezigniranog reditelja Miše Radivojevića, izrečene pre neko veče u nekoj televizijskoj emisiji, možda najbolje objašnjavaju stanje duha u državi Srbiji. Ljudi su razočarani, zbunjeni i deprimirani. Ne razumeju kako je moguće da najbolji sistem društvenih odnosa, koji su toliko priželjkivali, daje tako loše rezultate. Kako se cela ta stvar sa slobodom, demokratijom i pravdom, o čemu su maštali jurišajući u bolji život, izokrenula u njihovu propast. Kako su se oni koji su im toliko obećavali okrenuli protiv njih. Kako su preko noći ostali bez budućnosti, pa čak i iluzija o njoj. Zašto sada više ne veruju da se bilo šta može promeniti, zašto nemaju ni volje ni snage da bar nešto ponovo pokušaju. Zašto imaju osećaj da ništa ne vredi, da smo došli do kraja, da se ništa novo ni dobro više ne može dogoditi. Nije moglo ni ranije pa smo ipak pokušavali, ponekad čak i uspevali. Ljudi se osećaju loše već i zbog toga što ni u šta više ne veruju, posebno što ne veruju jedni drugima. Što nemaju ni ideale, ni iluzije, što nemaju ni ono malo romantične ludosti da jurišaju na vetrenjače.

Možda zaista više neće biti, možda ne može biti kolektivne pobune i revolucije. Možda smo osuđeni na individualne, na više individualnih pobuna koje će se možda negde sresti i udružiti, a možda i neće. Možda jedan jedini čovek može biti dovoljan za početak. Ali moramo se pokrenuti, ne možemo samo čekati da život dođe i u našu ulicu, moramo mu krenuti u susret.

Izbori koji su pred nama, najbolja su prilika za to jer na glasanju se dejstvuje baš tako, individualno. Nije više pitanje da li imamo posla sa nemoralnim neznalicama, nekulturnim bezobraznicima i beskičmenjacima u vlasti i eliti, nego imamo li motiva i energije da im pokažemo da to znamo, ako ni zbog čega drugog bar zbog toga da ne misle da smo budale. Nije pitanje ni kako je do toga došlo, kako je bilo moguće da se takav ološ nametne i uzurpira sve ono za šta smo se svi borili sa najiskrenijim pobudama i namerama. Jednostavno, mi smo im to dozvolili, mi možemo to i da im oduzmemo i bez organizovane pobune. Individualnom akcijom. A život će doći kad počnemo da živimo.

 

 

 

 

Kako je do toga došlo, kako je bilo moguće da se takav ološ nametne i uzurpira sve ono za šta smo se svi borili sa najiskrenijim pobudama i namerama. Mi smo im to dozvolili.