Natrag

Zakonopravila

Zakonopravila

Invalidna lica kao držav(i)na igračka u sukobu sa privatnim sektorom

 

Invalidi privatnicima a država nesposobna

 

Pod parolom borbe protiv diskriminacije, pre svega kad je u pitanju zapošljavanje invalidnih lica, država nastupa kao najbrutalniji i najpodliji diskriminator. Kako i zašto, analizira Tabloidov urednik Josip Bogić, bivši pukovnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala i stalni konsultant OEBS-a

 

Josip Bogić

 

Od kraja osamdesetih godina prošlog veka, kada se makar deklarativno uvodi tržišni sistem, odnosno kapitalizam, u svim ustavima koji su potom doneti, zakonima i drugim podzakonskim aktima, izjednačeni su državna i privatna svojina, odnosno državni i privatni sektor. Međutim, u svakodnevnom životu smo daleko od toga. Državni aparat, naime, i dan-danas gotovo na svakom koraku sprečava ili guši privatni sektor, koji je svojevremeno jednu Italiju doveo u društvo najrazvijenijih zemalja Evrope. Evo kako to izgleda de iure.

Ustav Republike Srbije u svom čl. 21. zabranjuje diskriminaciju i kaže da su svi pred Ustavom i zakonom, i to u svakom pogledu, jednaki. Diskriminacijom se jedino ne smatraju posebne mere koje država može uvesti radi "neutralisanja" nekih oblika neravnopravnosti lica ili grupa.

Slično tome, u čl. 84. kaže se da svi imaju jednak pravni položaj na tržištu. Zabranjeno je ograničavanje slobodne konkurencije, stvaranje ili zloupotreba monopolskog ili dominantnog položaja... Strana lica izjednačena su na tržištu sa domaćim.

Zakon o radu takođe predviđa posebnu zaštitu određenog broja lica, a u čl. 22. navode se specifične kategorije lica i grupacija obahvaćenih ovim zaštitnim merama. Navode se i kategorije lica kojima je po Zakonu o obaveznom socijalnom osiguranju osigurana posebna zaštita (doprinos za slučaj invalidnosti i telesnog oštećenja po osnovu povrede na radu i profesionalne bolesti..., zdravstveno osiguranje za slučaj nezaposlenosti..., doprinos za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti...). Propisana je i stopa plaćanja obaveznog penzijskog i invalidskog osiguranja koja iznosi 22 odsto.

Donet je i Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, prema kojem su (čl. 4) organi javne vlasti dužni da osobama sa invaliditetom obezbede uživanje prava i sloboda bez diskriminacije. Svoju ulogu u tome imaju i jedinice lokalne samouprave.

U skladu sa zaključcima Evropske konferencije o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju lica sa invaliditetom, koja je održana 2003. godine u Varšavi, sva nezaposlena lica sa invaliditetom, moraju imati isti tretman i prava na profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje, da bi bili ravnopravni u pravima sa ostalim nezaposlenim licima.

U vezi sa tim kod nas je donet i Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, koji reguliše sva ta pitanja. Pored ostalog, zakon predviđa (čl. 24) obavezu svakog poslodavca koji ima najmanje 20 zaposlenih da ima u radnom odnosu određeni broj osoba sa invaliditetom. Poslodavac koji ima od 20 do 49 zaposlenih dužan je da ima u radnom odnosu jednu osobu sa invaliditetom.

 

A od države?

 

Šta se, međutim, događa u praksi.

U Srbiji ima oko 700.000 osoba sa invaliditetom, a stopa nezaposlenosti ove grupacije iznosi 74,5 odsto, odnosno samo 21.000 invalida ima posao. Njih 22.500 prijavljeno je Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Od 6.000 radno sposobnih invalida u Beogradu, njih 40 je s fakultetskom diplomom, a većina je završila osnovnu školu ili zanat. I mada se već nekoliko godina govori o programu zapošljavanja invalida, sve je još mrtvo slovo na papiru, za njih posla nema i žive na ivici egzistencije. Posebno su ugrožene mentalno zaostale osobe. I Međunarodni dan osoba sa invaliditetom, 3. decembar, Srbija je dočekala, a da još uvek nema preciznu bazu podataka o tome koliko invalida živi u zemlji. Cifre kojima se barata su iz Ministarstva rada i socijalne politike i one koje se dobijaju od Svetske zdravstvene organizacije. Prema podacima SZO, postoji deset odsto osoba u svakoj državi, koje imaju neki oblik invalidnosti, pa to onda govori da ima negde 700 ili 800 hiljada osoba sa invaliditetom u našoj zemlji. U nadležnom ministarstvu kažu da čak 70 odsto osoba sa invaliditetom većinu sredstava obezbeđuje kroz mere socijalne zaštite, bilo da je to tuđa nega, uvećana tuđa nega i pomoć ili neki vid materijalnog obezbeđenja.

Velika je nezaposlenost osoba sa invaliditetom u Srbiji. Neke procene kažu da je bilo do 87 odsto osoba sa invaliditetom koje nemaju posao u Srbiji. Prema poslednjim podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, do kraja oktobra prijavljeno je više od 20 hiljada osoba sa invaliditetom, a od tog broja 6.600 su žene. Invalidi u Srbiji pored arhitektonskih prepreka i barijera zbog nedostupnosti mnogih objekata, suočavaju se i s komunikacionim barijerama, ali i s teškoćama usled predrasuda i stereotipa opšte populacije u odnosu na njihove mogućnosti.

Postoje delatnosti u kojima ne postoji potreba za tolikim brojem invalidnih lica, naročito ne u privatnom sektoru. Zbog čega bi bila ovakva obaveza privatnika, koji svojim sredstvima otvaraju radna mesta, plaćaju državi doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje pa im se još pored toga nameće ovakva obaveza? Ako već država dobija novac, onda bi bilo logično da ona zapošljava takva lica, da vodi brigu o njima i vrši njihovu profesionalnu rehabilitaciju.

Nije tu kraj nametima države. Tako, ako poslodavac ne zaposli osobe sa invaliditetom u skladu sa članom 24. ovog zakona plaća penale u visini trostrukog iznosa minimalne zarade... za svaku osobu sa invaliditetom koju nije zaposlio. Penale je poslodavac dužan da uplati na račun propisan za uplatu javnih prihoda budžeta Republike Srbije prilikom isplate zarada i naknada zarade, a "najkasni je do 30. u mesecu za prethodni mesec". Obaveza uplate penala prestaje sa mesecom u kome je poslodavac zaposlio propisan broj osoba sa invaliditetom. Ova sredstva "predstavljaju prihod Budžetskog fonda i koriste se za podsticanje zapošljavanja, profesionalnu rehabilitaciju i posebne oblike zapošljavanja i radnog angažovanja osoba sa invaliditetom".

Inače, povod da se pozabavim ovom problematikom je emisija "Rečeno i prećutano" Drugog programa Radio Beograda, a voditeljka je bila Dijana Ivanović. Gosti emisije, Momčilo Stanojević, izvršni direktor Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom, tvorac ovakvog zakona, i Gradimir Zajić, koordinator mreže istražilaca socijalnih prilika u Srbiji, na jedno pitanje nisu dali odgovor. Naime pitanje je bilo da li i država kao poslodavac plaća ove doprinose kao i penale na nezapošljavanje invalidnih lica. Proverio sam te podatke i došao do porazne činjenice da se ovakva obaveza ne poštuje od strane države i javnih preduzeća i ustanova već se ove odredbe isključivo primenjuju u najbrutalnijoj meri na privatni sektor - bez ikakvog prava žalbe.

 

Ruka u tuđem džepu

 

Da li su BIA, MUP i Vojska, Jat, Telekom, Železnice Srbije, EPS, Pošta, Putevi Srbije, obavezni da zapošljavaju ova lica? Kada bi se poštovao ovaj zakon tada bi se svi invalidi u Srbiji zaposlili ili u državnom ili u javnom sektoru, tako da ne bi bilo potrebno nametati ove mere privatnom sektoru. Privatnici koji su započeli biznis bez ikakve pomoći države, dodatno su opterećeni penalima koje je propisala država, ako ne zaposle invalide. Kako da zaposle invalide kada ne postoji potreba u nekim oblastima za njihovo radno angažovanje. Tada sledi kazna, ali samo za privatni sektor. Privatnici nemaju ništa protiv toga da zaposle i takva lica ako postoji potreba za njihovo angažovanje, ali nikako se ne smeju nametati takva rešenja. Ako već plaćaju razne doprinose za penziono i invalidsko osiguranje, zašto ih dodatno kažnjavati? I inače je privatni sektor izložen takvim poreskim nametima da posluje na ivici rentabilnosti. Država je dužna da se brine o tim licima kada već uzima novac, a ne isključivo privatni sektor.

Uostalom, kuda i kome zapravo ide ovaj novac? Da li stvarno za otvaranje radnih mesta invalidnih lica ili u partijske džepove? Ako bi se ovaj odnos o broju invalidnih lica primenio na državni sektor i kada bi država poštovala svoj zakon, tada ne bi bilo potrebe dodatno zavlačiti ruku u privatni sektor. Da li je zabeležen slučaj da su inspektori naplatili penale državi što nije zaposlila na određeni broj zaposlenih pro pisan broj invalida rada? Takav odgovor nismo dobili.

U javnim preduzećima čiji je osnivač Republika, zaposleno je 104.349 radnika ili svaki 10 zaposleni u Republici. Trećina zaposlenih u javnom sektoru, odnosno oko 200.000 ljudi, ili je u štrajku ili najavljuje neki vid obustave rada tražeći povećanje plata.

Svakodnevno se objavljuju oglasi u državnoj administraciji o otvaranju novih radnih mesta, a nigde nisam zapazio da se otvaraju radna mesta za zapošljavanje lica sa invaliditetom. Ovakvom diskriminatorskom politikom u praksi država navlači gnev privatnog sektora prema takvim licima pošto nameće prinudna zakonska rešenja, a sa druge strane izbegava svoje obaveze. Ispada da su privatnici krivi što se status invalidnih lica ne rešava, a ne država koja ubire ogroman prihod od tih istih privatnika. Umesto da olakša privatnom sektoru položaj, država ga dodatno otežava. 

Da li se ovo odnosi i na razne agencije koje zapošljavaju itekako veliki broj partijskih ljudi pa bi se neko mesto verovatno našlo i za nekog invalida. Da li agencije plaćaju penale i da li se njima automatski skidaju sa računa pare ako nisu zaposlili određeni broj invalida na određeni broj zaposlenih?

Ko će da kazni državu kao poslodavca? Nema ko drugi nego - birači.

 

 

Namerno gušenje

 

Vlada Srbije i lokalna samouprava po raznim osnovama duguje privredi oko 150 milijardi dinara. Zbog toga privrednici trpe golemu štetu, nemaju novca za redovno poslovanje i isplatu zarada i prinuđeni su da uzimaju skupe kratkoročne zajmove. Ako se ima u vidu da je trećina firmi u Srbiji u blokadi, postavlja se pitanje kome je u interesu da guši privatni sektor?

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane