Natrag

Nemačka

Nemačka

Četvrti rajh uz pomoć evra

 

Čija je kasa, njegova i vera

 

Novi nemački evropski poredak podrazumeva stvaranje niza patuljastih privreda koje zavise od Nemačke. Kojim metodama se to sprovodi, zvanični Berlin je pokazao gurajući Grčku u ekonomsku propast

 

Fridrih Emke

dopisnik iz Frankfurta

 

Novi nemački tenk se zove - evro. Ono što je Vermaht nekada osvajao snagom čelika, današnja Nemačka osvaja snagom šarenih papirića za koje ljudi veruju da imaju neku vrednost.

Za razliku od američke, nemačka ekonomija je još na zdravim nogama i u stanju da nastavi sa ekspanzijom čak i u ovim kriznim vremenima. Štaviše, ova kriza Nemačkoj ide naruku. Još od vremena Hansa Ditriha Genšera nemačka spoljna politika se uspešno trudi da u okruženju stvori kordon patuljastih država sa isto tako patuljastim privredama, koje će zavisiti od nemačke ekonomije.

Razbijanjem Čehoslovačke i Jugoslavije, kao i marginalizacijom Poljske u okviru EU, ovaj plan je počeo da dobija jasne konture. Čak je i nekadašnje privredno čudo Varšavskog pakta, Mađarska, dobro osmišljenim privrednim "reformama" dovedena gotovo do prosjačkog štapa. "Nema problema", poručuju svima njima iz Berlina, "mi smo tu da pomognemo". Ali, ta pomoć košta, ako ne više od nekadašnje okupacije od strane Vermahta, a ono bar isto toliko.

Geneza grčke krize najbolje oslikava ovaj novi nemački ekspanzionizam.

         

Slučaj Grčke

 

U evrozonu je Grčka primljena uprkos jasnim i veoma glasnim upozorenjima finansijskih stručnjaka da njena privreda nije zrela i u stanju da podnese breme koje sa sobom nosi zajednička evropska valuta. Diskretni mentor grčkoj težnji da uđe u evrozonu bila je baš Nemačka, a današnji nemački ministar spoljnih poslova Gvido Vestervele, kao i kancelarka Angela Merkel, tadašnji nemački stav pravdaju željom da se ojača tradicionalno slabo južno krilo EU.

Ustvari, Nemačkoj je bila potrebna jedna zemlja sa slabom privredom, koja će u pravom trenutku da pokrene lančanu reakciju urušavanja svih ekonomija koje u Evropi zavise od Nemačke.

Nemačka, možda, nije najvažniji krivac za izbijanje grčke krize, ali je najodgovornija za njeno rasplamsavanje. Analitičari su složni u zaključku da je kancelarka Merkel bila neobjašnjivo pasivna u trenucima kada se odlučivalo o pomoći Grčkoj, i u vremenu kada je ta pomoć još i mogla da zaustavi grčku propast.

Nemački magazin Kopp je nedavno primetio da je na samom početku grčke krize, dok su državnici zemalja iz evrozone pokušavali da organizuju sastanak na kome bi se odlučivalo o hitnoj pomoći Grčkoj, Angela Merkel otputovala u Moskvu kod Vladimira Putina, pa jetko dodaje: "Da li je to slučajnost ili je išla po nova naređenja od svog pretpostavljenog oficira?"

Kako god bilo, nemačka finansijsko-ekonomska intervencija je usledila tek kada Grčka više nikako sama nije mogla da se izbori. Stavljena pred izbor "ili neumitni bankrot ili pomoć po našem diktatu", grčka vlada se odlučila za ovo drugo. A cena tog spasenja je više nego surova: grčka ekonomija je kroz drakonske mere štednje već sada ruinirana i neće moći da se oporavi bar narednu deceniju. Za to vreme će Grčka biti zavisna od finansijske infuzije iz evrozone, odnosno iz Nemačke.

Po definiciji datoj još Vestfalskim mirom - čija je zemlja, njegova je i vera - Grčka će bar još deset godina biti poslušni privezak zvaničnog Berlina. Nemačka okupacija Grčke u Drugom svetskom ratu je trajala tri puta kraće.

Ništa bolje ne prolaze ni ostale patuljaste ekonomije u EU, bez obzira da li ili ne pripadaju evrozoni. Sve one su već shvatile poruku koja im je upućena preko Grčke: u Evropi sve zavisi od Nemačke.

 

Slučaj Češke i Slovačke

 

Interesantan i poučan je slučaj nekadašnje Čehoslovačke. Pošto je ova država podeljena na Češku i Slovačku odmah je došao signal iz Brisela da će Češka brzo biti primljena u EU. Oko Slovačke su se jedno vreme lomila koplja, čak je i Evropska komisija dala predlog da se njeno pristupanje odloži. Berlin je smatrao da je Slovačka manje pouzdan saveznik, jer Slovaci više gravitiraju svojoj slovenskoj braći, pa samim tim i Rusiji.

Sa druge strane, Češka je vekovima bila u okviru nemačkog carstva, pa je čak jedno kratko vreme davala i nemačke careve. Češka privreda, sa izuzetkom vremena hladnog rata, uvek je zavisila od Nemačke. Posle pada gvozdene zavese Češka je odmah postala glavni evropski kupleraj u kome su pripadnici nemačke srednje i niže klase za sitne pare mogli da se provode do mile volje. Seks-turisti i porno-industrija i danas su značajni izvori iz kojih se finansira češki budžet, a nemački industrijski giganti su pokupovali sve što je bilo na češkom tržištu.

Već na primeru priznavanja takozvane republike Kosovo vidi se da su nemački analitičari bili u pravu u pogledu pouzdanosti savezništva. Slovačka ima značajnu mađarsku manjinu, koja već godinama traži autonomiju, a njeni pojedini ekstremni lideri zagovaraju i otcepljenje i pripajanje matici, Mađarskoj. Zbog toga zvanična Bratislava ne podleže pritiscima Berlina i nema nameru da prizna Kosovo ni u ovom, a ni u bilo kom narednom veku.

Češka je identičan problem, koji Srbija danas ima sa Kosovom, imala pre Drugog svetskog rata, kada je izgubila Sudetsku oblast, u ono vreme većinski naseljenu Nemcima. Zbog tog istorijskog iskustva češki predsednik Vaclav Klaus je principijelno protiv priznanja Kosova. Češki parlament, međutim, nije toliko principijelan i daleko je podložniji pritiscima iz Nemačke, tako da je formalno priznao Kosovo.

Nemački uticaj je više nego vidljiv i u Mađarskoj, koja je od nekada uspešne "gulaš privrede" dospela na nivo "privrede praznog lonca", kako je danas podsmešljivo zovu u nemačkim medijima. Nemačka i njen stalni privezak Austrija bili su mentori Mađarske za njen ulazak u Evropsku uniju, isto kao što su to bili i u slučaju Slovenije, a danas Hrvatske. Ove tri zemlje odmah dobiju zapaljenje pluća kada Beč ili Berlin kinu.

Iako sadašnja nacionalistička vlada Viktora Orbana insistira na "mađarskoj posebnosti" u okviru EU, koju je kao praznu floskulu zvanična Budimpešta isticala i za vreme Austrougarske, ona istovremeno dobro pazi da ne izazove gnev zvaničnog Berlina. U vremenima ekonomskih kriza, kao što je ova, ni jedna ozbiljna mađarska vlada sebi ne može da dozvoli luksuz da se iz zemlje povuče nemački kapital. I pored toga što zahvaljujući činjenici da je važno čvorište evropskog gasovoda, Mađarska ima i dobre odnose sa Moskvom, ona je i dalje pupčanom vrpcom vezana za privrede Nemačke i Austrije.

Nemački gigant u ovom trenutku zasenjuje Evropu. Svi koji su hteli, jasno su razumeli poruku iz nemačkog odugovlačenja sa davanjem pomoći Grčkoj. Nemački eksperiment sa Grčkom je narod te zemlje stravično koštao. Da je Berlin, umesto davanja lekcije ostalim zemljama EU, hteo blagovremeno da pomogne, danas ne bi bile neophodne svirepe mere štednje koje zvanična Atina mora da sprovede. Primera radi, penzije su u Grčkoj spale na nivo od samo 300 evra. Iako ovo srpskim penzionerima zvuči kao raj, mora u obzir da se uzme da su troškovi života u Grčkoj bar tri puta viši nego u Srbiji. Zbog toga sve češće u velikim grčkim gradovima možete da naiđete na penzionere, obučene u elegantna odela kupljena u srećna vremena, kako po kontejnerima traže nešto jestivo. Ali šta znači život običnih penzionera, pogotovo ako su Grci, pa još uz to i pravoslavni, u odnosu na potrebu Nemačke da ostatku EU pokaže ko je gazda u kući?

Možda će budući gaulajteri u Češkoj, Poljskoj, Grčkoj, Sloveniji  i ostalim zemljama koje je nekada okupirao Vermaht, a danas pokorava nemačka privreda, biti nešto milostiviji od svojih prethodnika iz Drugog svetskog rata.

 

Završna faza

 

Taman se svet ponada da je došlo vreme da se obori vladavina krupnog kapitala, a onda nas činjenice otrezne.

Pokret Okupirajte Volstrit počeo je kao loše organizovano, gotovo spontano okupljanje nezadovoljnika u svetskom sedištu krupnog kapitala. Njegova varnica je preskočila Atlantik i počela da izaziva požare i po Evropi.

Nedavno je u 900 gradova u 80 zemalja istovremeno održan protest protiv špekulanata koji su svet gurnuli u ekonomsku krizu. U Španiji i Italiji je ukupno protestvovalo oko milion nezadovoljnih, a u celom svetu je na ulice izašlo više miliona ljudi.

Pošto su uvideli koliki se potencijal krije u ovom pokretu, moćnici koji zaista vladaju svetom odlučili su da ga pridobiju za sebe. Glavni konsultant čelnika OWS-a, danas jasno organizovanog, postao je Ahmed Maher, vodeći aktivista egipatskog pokreta 6. april, koji je bio na čelu nedavne pobune protiv Hosnija Mubaraka.

Za Mahera se zna da je odavno na platnom spisku CIA i američkog Ministarstva spoljnih poslova. On je 2008. živeo u Vašingtonu i aktivno učestvovao u radu Alliance of Youth Movements (Saveza omladinskih pokreta) koji je na budžetu Stejt departmenta. Posle toga je na trening došao u Srbiju, gde je 2009. bio gost CANVAS-a, koga analitičar Toni Kartaluči svrstava u pokrete koje direktno finansira američka vlada. CANVAS je, inače, naslednik pokreta Otpor.

U Egipat se vratio 2010. zajedno sa Mohamedom el Baradejem, članom ICG-a, grupe koja okuplja najmoćnije pobornike novog svetskog poretka, kao što su Zbignjev Bžežinski i Džordž Soroš.

Sa aktivistima OWS-a Maher se prvi put uživo video 18. oktobra, i to u Vašingtonu, sedištu američke administracije, ali ne i samog pokreta OWS.

Indikativno je, takođe, da je za vreme sinhronizovanih protesta širom sveta u Nemačkoj, koja ima više od 80 miliona stanovnika, na ulice izašlo samo oko 40.000 demonstranata. Jasno je da je osovina Vašington-Berlin, koja još uvek pokušava da vlada transatlantskim prostorom, posle preuzimanja kontrole nad pokretom OWS odlučila da kod kuće pacifizuje proteste, ali da ih u zemljama koje posmatra kao svoje kolonije - intenzivira.

Egipatski scenario, koji je sproveo Maher i koji bi sada trebalo da primeni i u drugim zemljama, podrazumeva zamenu jednog diktatora drugim, još krvoločnijim, izlazak tenkova na ulice, uvođenje policijskog časa i vladavinu vojne hunte. Očigledno da je ukidanje ljudskih prava, započeto na Zapadu posle terorističkih udara 11. septembra, ušlo u svoju završnu fazu.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane