RTV Svetac

A sreća, samo na televiziji

Rajko Roki Dvizac

Kada neki naš sportista, kao na primer Novak Đoković, odbojkašice, vaterpolisti ili košarkaši pobede na nekom takmičenju, istog trenutka ulice mnogih naših gradova preplavi masa srećnog, ponosnog i nasmejanog naroda. Naš narod zna šta je to odistinska pobeda i zna da to i dostojno proslavi na pravi način pokazujući zahvalnost i sreću.

A ovih dana na svim našim televizijama objavljena je srećna vest da je Srbija dobila status kandidata za članstvo u EU. Istog trena ekrani su bili prepuni nasmejanih i nadobudnih političara, "izuzev radikala" koji su veličali svoju, samo svoju pobedu deleći i šakom i kapom vlastitu sreću gladnom narodu. Ja lično nisam ni protiv ni za po tom pitanju. Potpuno sam neutralan. Mene ne interesuje sreća političara, već sreća naroda. Zato, čim sam čuo tu srećnu vest, ustao sam iz fotelje i izišao na ulicu - među narod. Televizor sam namerno ostavio uključen da kipi od sreće. A na ulici... samo smrknuta, zabrinuta lica ljudi. Bore od silnih briga prebrazdile im sumorna čela. Nigde ni osmeha, a kamoli izliva neopisive sreće. Samo brige, tuga i strah. Naivno pomislim da možda ljudi nisu čuli za srećnu vest pa su zato zabrinuti.

Vratim se u kuću pred televizor. Daljincem menjam kanale... i sa svih kanala prosto kao lava izliva se neopisiva sreća. Ne zna se ko je srećniji, da li političari ili voditelji. Samo naroda nigde nema. Ista slika, ista priča, ista sreća i na RTS-u i na Avali, na B92, i na Pinku, na Studiju B i na RTV Vojvodini... Samo narod ćuti. Ulice puste. Pomislim - bar će se penzioneri obradovati. Televizija je objavila još jednu sreeeećnu vest - da će penzije, a bogme i plate, u javnom sektoru biti povećane za neverovatnih 1,2 posto. O toj silnoj srećnoj povišici želim da pitam penzionere pa ponovo trk na ulicu. Jedna žena u izbledeloj odeći me je bez pardona oterala u materinu. Neki čiča mi je rekao da za tu srećnu povišicu ne može da kupi ni jedan jedini lek, drugi je javno obećao da će svoju povišicu poslati direktno Krkobabiću...

Ali najlošije sam se osećao kada me čiča sa štapom samo prezrivo pogledao i kroz rasklimanu veštačku vilicu progundjao: '' Jeb'la te televizija''. Pokunjen vratim se ponovo pred mali ekran, kad odjednom iz njega iskoči nasmejana Suzana Mančić vriiiiišteći: "Sad je sreća stvarno veća''. I sad, kome da verujem - narodu ili televiziji. Šta gladni narod zna šta šta je pobeda, šta je sreća.

Ako ste ljuti na televiziju, možda niste primetili da su pripreme za ONU sreeećnu vest odavno odrađene. Gotovo sve televizije prvo su se dale u fazu šminkanja. Srećne slike počele su da se emituju od Pinka pa do Avale koju su poslednji posetili šminkeri i kozmetičari. A potom je urađena druga faza - masovno uvođenje emisija koje su isključivo namenjene srećnim političarima - ''Jedan na jedan'' RTV Vojvodine, ''Između dve vatre'' i ''Hoću da znam'' B92, ''Žarište'' Prve, ''Dobro veče Srbijo'' Pinka, ''Dvougao'' Avale... čak je i "Ćirilica'' Milomira Marića renovirana i prilagođena dnevnim potrebama srpskih dnevnih političara. Jedino nigde nema mesta za gladni, namrgođeni i uplašeni narod. On ima da ćuti i gleda turske i indijske TV serije. Da učestvuje u prekopiranim "neki kažu ukradenim" kvizovima i rijaliti šou-programima.

Šta da radim? Jedino mi preostaje da se smejem, baš kao i naši političari. Ali od - muke. A to je nepremostiva razlika.

 P.S. ''SFRJ za početnike'' je šlag na torti opšte sreće. Bio sam tamo - a nema me nigde... Hvala.