Natrag

Kontranapad

Kontranapad

Kad crvenilo stida zameni crnilo muke

 

Prasence sa sitnim novcem

 

Privid je da imamo dobru i sređenu situaciju u sportu. On se potura od sportskih autokrata kao alibi za sopstvenu neefikasnost ili nesposobnost

 

Miroslav Vislavski

 

Privid je postao naš pogled na život. Srećan i bezbrižan kakav bi poželeli građani i onakav kakav vlast nije sposobna da obezbedi narodu koji joj ukazuje poverenje. Zato nam se, poput Beograda i Novog Sada, razrovaše svi veći gradovi u finišu vlastodržačke grčevite borbe za glas birača. Kao što ni vlast ne zna gde i kuda udara, niti nalazi puteve da vodi zemlju, tako i oni retki srećkovići koji odlaze na posao lutaju ovih nedelja u lavirintima razrovanih ulica. Ili oni koji svako jutro putuju do obdaništa, pa čak i oni sirotani koji se upute najbližoj prodavnici po koricu hleba ili litar mleka. Perači budžetskih i para iz nekakvih sumnjivih donacija koje ulažu u podzemlje, zavode i trude se da "fasciniraju" ogladnele, a bogami i oslepele i ogluvele birače da im u ime njihove požrtvovanosti za našu "srećniju" budućnost i njihova otekla bankarska konta, ukažu dalje poverenje u finišu nategnutog mandata.

To, kako i šta oni rade, postao je sistem u svim segmentima njihovog delanja. Ali, što je pogubno i natureni sistem koji prerasta u svest obezglavljene i izbezumljene populacije u nestajanju. Srbija je uskraćena za svoju vekovnu teritoriju i duhovnu kolevku Kosovo i Metohiju, ali u zadnjoj deceniji i za preko 200.000 glava u odnosu na brojno stanje pre jedne decenije! A oni će da nas uveravaju kako je ovo bolje u odnosu na ono kada smo bili poštovani i ugledni građani sveta. Svoju nesposobnost i nemoć, pravdaće zabludama u kojima smo navodno živeli decenijama.

Privid je da imamo dobru i sređenu situaciju u sportu. On se potura od sportskih autokrata kao alibi za sopstvenu neefikasnost ili nesposobnost. Argument su mu  uspesi pojedinih reprezentativnih selekcija ili izuzetnih pojedinaca. Najnovijim rezultatima odbojkaških selekcija ili vaterpolista, pojedinaca u tenisu, veslanju, streljaštvu ili nekim drugim pojedinačnim sportovima kao tuđim perjem se kite državni činovnici i drmatori. Srpski sport je siromašan kao i srpski narod. Niko ne može da ga ohrabri, niti prognozira  kada će ga obasjati sunce. Velike pare, silne milijarde evra koje su kao donacije ušle u Srbiju i bivale zakopane pod zemlju ili plasirane u banke egzotičnih ostrva koje kontroliše nova srpska tajkunsko-mafijaška klika, nisu došle do sporta. Sport životari finansirajući se iz presahlih budžetskih izvora. Najbolji menadžeri u sportskim savezima, najefikasnije marketiraju budžetska sredstva. Malo koja kompanija koja nije budžetska, izdvaja sredstva u nacionalne selekcije, a kamoli u klupski domaći sport!

 

Lepljenje trutova

 

Zakon o sportu je čekan više od jedne decenije. Čekali su ga sportisti i sportski poslenici kao što su zavisnicima dragocena opojna sredstva. Živeli su sa iluzijom da će par desetina normi preokrenuti njihovu surovu stvarnost u pravcu blagostanja. Trijumfalizam državne administracije zbog iznetog tereta zakonskog akta kroz skupštinsku proceduru, te podaničko-poltronski odnos čelnika saveza koji su glorifikovali "podvig" činovničkog aparata zbog usvojenog Zakona, bili su utisak sa kojim su sportski ljudi u lokalu živeli prvih dana nakon usvojenog "sportskog ustava". Danas su svesni da im je donošenje Zakona o sportu stvaralo privid o danima blagostanja! Jer, srpskom sportu u lokalnoj samoupravu ništa nije drugačije ni bolje. Nije ni reprezentativni sport u naročito boljem izdanju u odnosu na vreme pre donošenja tog zakona. Dakle, sve je isto samo sada sa novim zakonom.

Ovih dana vodi se postupak za preregistraciju klubova i udruženja. Šta će imati od toga sport, niko nema pametan odgovor. Stvar se svodi na birokratsku gimnastiku i postrojavanje sporta pred državnim organima. Klubovi će za preregistraciju iz svojih siromašnih ili praznih računa, morati da plate državi oko 125.000.000 dinara. Možda to nije veliki novac državi, ali pitanje je šta klubovi dobijaju od toga, izuzev globe.

Položaj klubova je suštinsko pitanje budućnosti sporta. Ako država ima interes da se i u budućnosti pozicionira i legitimiše u pozitivnom smislu i preko sporta, ona mora da nađe rešenja za finansiranje i veća ulaganja u ovu oblast. U postojećim uslovima, to može učiniti samo preko poreskih olakšica onima koji izdvajaju sredstva za sport ili drugi vid nadgradnje. U protivnom, privid o postojanju sistema u sportu će ostati iluzija naivnih, kukavica i poltrona, a klupski sport će  dalje da se zamajava u sopstvenim zabludama i lavirintu kome je izlaz u podzemlju.

Kao što u Srbiji radništvo i armija besposlenih i nezaposlenih ne odgovara na svetske procese u borbi protiv globalizma, protiv Vol strita i kapitalizma, a usitnjeni i podeljeni sindikati nisu u stanju da pokrenu socijalni bunt srba u beznađu, tako ni sportska infrastruktura nije sposobna da se izbori za svoja prava i položaj. Umesto da uspešni sportisti i njihovi poslenici ignorišu i odbace političke laufere, oni pružaju uporište trutovima i dozvoljavaju im da se lepe uz njih, čime im direktno pomažu da jačaju svoj kvaziautoritet.

Ovih dana je aktuelan i fudbalski fijasko. Nakon sramne godine na međunarodnoj pozornici naših najpopularnijih klubova i reprezentacija je došla do cilja koji su kritičari i realni videli još pre godinu i po dana. Fudbalski vrh je u velikoj meri uspevao sejući lažnu nadu i stvarajući privid da Srbija može na Evropsko prvenstvo 2012. uprkos katastrofalnim potezima svog predsednika nakon Svetskog prvenstva u Južnoj Africi. Taj privid su raspršili Slovenci nakon poraza koji su nam naneli u Mariboru. Sa tim porazom dat je odgovor koji je redakcija Tabloida pružala sve vreme nakon poslednjeg Svetskog prvenstva. Ali oko svemoćnog predsednika FSS i njegovih saradnika, plela se lažna mreža loših medijskih karaktera. Mi smo ostajali su(ludi) izuzeci.

Danas su se najuticajniji mediji i njihovi najamni novinari koji su predsednika FSS gledali kao dete svoje prasence sa sitnim novcem, obrušili na čoveka koji je davao sigurnost njihovim sitnim dušama i punio gepeke njihovih automobila. Došlo mi ga žao i postideh se profesije za koju uporno tvrdim da ne ispunjavam kriterijume da ponesem atribut koji oni sebi pripisuju, kojim se časte, ponose ili brane! Uključujući i onog miropomazanog sa javnog servisa koji nam ko debilima na svakoj utakmici saopštava ko napada sa leva na desno na početku utakmice, ali i na poluvremenu! Za razliku od drugih lešinara javne reči kojom se formira mnjenje ili stvara privid, ovaj jadnik nije znao šta da kaže ni posle utakmice u Mariboru, ali ni u emisiji javnog servisa u udarnom terminu u kome je jedan fudbaler, žaleći se da nije završio srednju školu, delio lekcije novinaru sa predpenzionerskim statusom i pozorišnom režiseru kome nije bio problem u takvom društvu da pokaže istinsku kompetentnost u slikanju srpskog fudbalskog kolapsa. Na njegovu, ali i sreću gledalaca u tom društvu ga je mogao razumeti barem jedan fudbalski stručnjak. Dakle, umesto da stručnjaci daju odgovore o debaklu naše reprezentacije, javni servis je pružio gledalištu debatu kakva se tih dana vodila po kafanama i pijacama. A zalizani voditelj je opet ostao bez reči i komentara, više puta zahvaljujući gledaocima što su bili sa njima!

 

Privremeno odsustvo

 

Po dobrom običaju, žrtvovan je svojom voljom selektor! Ostali su na broju i nemaju nameru ni da raspisuju prevremene izbore, niti da prihvate svoju odgovornost. Predsednik FSS rezonuje kao da je predsednik Srbije. On ne razume da samo predsednik države može da odlučuje o izborima, čak i onda kada mu okupacione snage otkidaju državnu teritoriju i tuku gladan, jadan i prozebli narod. Njegova je poruka da samo mirnim sredstvima i gandijevskim otporom treba braniti sebe i svoja ognjišta. Zato i fudbalski predsednik ima svoju strategiju. Ona se poziva na činjenicu da nije on koji prima golove sa četrdeset metara i da on ne puca penale. Ali, to ne znači da fudbalski predsednik nema odgovornosti za neuspeh u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo. Kao što ne znači da je predsednik države oslobođen odgovornosti za komadanje države i tolerisanje ubijanja sopstvenog naroda. Zato fudbalski predsednik poručuje da neće biti izbora pre roka, a njegovi potpredsednici kažu da je to interes onih koji su se ubacili u fudbal da bi prikrili svoju biografiju, te da to neće proći pored Uefe i Fife! Nisu bili određeni na koga misle. Da li na one koji su na slobodi i sa rezervne (klupske) pozicije atakuju  na njihova mesta, ili na one koji su im najbliži saradnici, na privremenom odsustvu u apsu!

Jedan od potpredsednika je na svoju ruku kadrovao novog selektora. Golub je odleteo, Patriota čeka da mu se na ime duševne boli zbog neuspeha u kvalifikacijama kroz koje nije vodio reprezentaciju isplati 2.300.000 evra! Koliko je stručnjaka na raspolaganju, vidi se u njegovom stanovištu da naslednik mora biti stranac! Kao da ne znamo kako turistički selektori razvijaju patriotizam. Prvi u srpskoj fudbalskoj istoriji na samom početku naše samostalnosti bio je nezaboravni Španac. Njegov rezultat je bio kao i Golubov - prozujali smo Evropsko prvenstvo! Uostalom, mi smo prevazišli uskokontinentalna takmičenja. To dođe kao nacionalna, domaća. Jednostavno, dobili smo status kandidata za EU, pa nam evropsko prvenstvo nije u prvom planu. Naše ambicije su okrenute ka interkontinentalnom prvenstvu ili još dalje... Možda intergalaktičko prvenstvo može biti prava preporuka nebeskom narodu.

 

Neka idu za pameću

 

Konačno, privid je da nam nedostaju vrsni fudbaleri, pa uvozimo prosečne i potrošene anonimuse kojima ovde gradimo brend u njihovoj državi. Ali, zar i naši neki reprezentativci za koje nismo znali da su fudbaleri nisu svoj brend sticali na prostorima drugih država, pa su zaigrali za našu reprezentaciju. Ovih dana jedan sjajan crno beli spoljni igrač je u dilemi. Srce ga vuče Srbiji, a razum Crnoj Gori. To je poznata dilema iz nedavne istorije dva oka u glavi, koju je montenegro-knjaz rešio za po lule duvana. I nije pogrešio! Možda se tu krije odgovor onima koji su u dilemi: srce ili pamet. Fudbalski misionari, koji su za evroatlantske integracije po uzoru na predsednika države, nemaju takvu dilemu. Njima nisu neophodni ovi koje muče slične dileme o kojima govorimo. Neka idu kud ih pamet vodi! A mi ćemo u redove Srba da dovodimo one koji ne znaju srpski i čiji roditelji i najbliži u familiji ne znaju gde je ta Srbija. Podelićemo im srpske pasoše, pa neka nas u Kini i kojekude predstavljaju kao Srbe. Naš privid o srpskom fudbalu i nama, crvenilo stida zameniće pocrnela muka!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane