Dežurna

Hrabrost, kukavičluk, pravda i nepravda u životu onih koji odlučuju

 

Običan čovek neobične hrabrosti

 

Više od trideset godina ulazim u mračne hodnike srpskih sudnica i gledam posramljene i uplašene ljude kako čekaju na pravdu kao na sudnji dan. Retke su one sudije i tužioci koji su za te tri decenije ustali protiv diktature, protiv sistema koji ubija sve ljudsko u nama. Neki od njih su ipak digli svoj usamljeni glas, vredan pomena, u nastavku strašnog eksperimenta nad celim jednim narodom

 

Milovan Brkić

 

Svakodnevno odgovaram na pitanja čitalaca i poznanika - odakle mi tolika hrabrost! Alal ti vera, kažu mi,  imaš muda do kolena! Ili, lako je tebi, ti si hrabar čovek jer iza tebe stoje! Pa pominju Ruse, a neki i Nemce, neko veruje čak i to da sam agent CIA! Ovim rečima pravdaju svoj kukavičluk i spremnost da pred svakom bagrom sagnu glavu, pokriju se ušima ili skidaju gaće.

Već sam prestao da objašnjavam kako nisam preterano hrabar čovek, da sam pun strahova kao i svi ostali, ali da je na čoveku da strah savlađuje i da se u životu kreće uspravno, i da se ravna prema večnim vrednostima...

Pre neki dan u zgradi beogradske Palate nepravde pozdravljam se sa sudskim stražarom, mojim vršnjakom. On mi čestita na držanju pred sudom i na sadržaju Tabloida: "...Još si samo ti ostao dosledan i pošten. Svaka ti čast prijatelju, ti nam vraćaš nadu. Da tebe nije, sudije bi postale još osionije. Stranke, po hodnicima, prete da će sve da iznesu u Tabloidu'' - kaže mi stražar, inače retko pošten čovek. Nisam mu ništa odgovorio, pitao sam nešto uopšteno, koliko je još do penzije ostalo.

I dok izlazim iz zgrade, koju sam od milošte prozvao Palata nepravde, naviru mi misli. Odakle ljudi zaključuju da sam izuzetno hrabar, kada poznajem sebe?

U opisu poslova vojnika, policajaca, probnih pilota, pa i posla kojim se ja bavim, sadržana je mogućnost pa i obaveza izlaganja opasnostima, pa i smrtnim.

 

Slučaj koji je Udba izgubila

 

Reforma srpskog pravosuđa, zamišljena u ludoj glavi Borisa Tadića i njegove kamarile, ima za cilj da građanima utera strah u kosti. Pre toga, strah je uterala sudijama i tužiocima. Najstručnije i najpoštenije sudije i tužioce ostavila je bez posla. Doveli su oko 800 novih delilaca pravde. Na određeno vreme! Period iskušavanja je tri godine! Pa, ako se sudije i tužioci ''ne uklope'', ako ne sude onako kako banda srpskog predsednika očekuje, onda nema posla. Dovešće nove devojčurke i momčiće. Hodnicima šparta mlađarija, novoizabrane sudije u mini suknjama, na visokim štiklama, namrgođene ali značajne.

I dok izlazim iz zgrade Palate nepravde, prisećam se vremena kada sam bio mlad i kada su me važni drugovi optuživali za neprijateljsku propagandu, za širenje lažnih vesti ili za uvredu i klevetu.

Prisećam se jednog događaja, kao da je juče bilo...

Predmet u kojem sam bio optužen za povredu ugleda jednog važnog druga, bio je dodeljen na postupanje sudiji Prvog opštinskog suda u Beogradu. U više tekstova pominjao sam ga kao režimskog sudiju, i često smo se na suđenjima svađali. Jednog popodneva zove me zapisničarka, koja radi kod ovog sudije, kaže, hitno je, ima nešto važno da mi kaže.

I kada smo se konačno sreli, počela je da priča da se zatekla u kabinetu kod sudije, kada su ga posetila dvojica agenata Udbe. Pitali su za moj predmet, i želeli nasamo sa njim da popričaju. Sudija ih je uljudno odbio! Rekao je da mogu sa njim privatno da razgovaraju, ali u kafani. On će ih častiti. Kada se vratio, saopštio je zapisničarki da su udbaši tražili da me osudi na tri meseca. Kazna, rekli su, nije velika, ali će delovati na mene, a i Važan Drug će biti zadovoljan.

Mesec dana kasnije, na glavnom pretresu, sudija je saopštio javnom tužiocu i meni da smatra da stoje razlozi za njegovim izuzećem. Ustao sam sa strahopoštovanjem, što ga je iznenadilo, i zatražio da presudi u ovom predmetu i da imam puno poverenje u njegovu profesionalnu odluku. I tužilac se usprotivio njegovom izuzeću, uz opasku da i na njega ''odozgo'' stalno vrše pritisak, ali da on radi po savesti i zakonu.

Sat kasnije, sudsko veće objavilo je presudu kojom me sud oslobađa krivične odgovornosti! Jedva sam prikrivao uzbuđenje, koje je naraslo kada je tužilac pružio ruku sudiji, čestitajući mu na dobroj odluci!

- Odlučili smo poštujući zakon, prihvatajući sve moguće posledice - obrazložio je sudija svoju odluku. Bio je vidno uplašen. Ustao sam, i kratko prokomentarisao da se svakog dana izlažem opasnostima i da pokušavam da doprinesem većoj demokratizaciji društva.

"Mi to znamo, i zato smo ovako i odlučili'' - podržao me je sudija.

 

Časni sude, drži do časti!

 

U srpskom pravosuđu, pred kojim već 30 godina dokazujem da nisam kriv, umesto da se moja krivica dokazuje, većina delilaca pravde i tužilaca najčasnije su vršili svoju dužnost. Bila su to vremena u kojima su se poštovali poredak i zakon, a sudije su se zakona držale k'o pijan plota.

Dolaskom DOS-a na vlast pravda je počela da se deli prema prilikama koje su vladale - ko je na vlasti.

Pravda proističe iz kulture jednog naroda, često ponavljam. Samo oni koji su u svom životu moralni, mogu da nađu snage i da se odupru zahtevima centara moći, ili da se suoče sa gubitkom posla ako pošteno rade.

Da li je, zaista, potrebno da se čovek ''rodi hrabar'', pa da takav i ostane u životu?

Evo, ovom prilikom poručujem strinama i strašljivcima koji ''u ime naroda'' optužuju i presuđuju građanima, da se lakše živi sa osećanjem da si pošteno sudio, nego da, služeći vlastima, unesrećio građane, a sam postao važan drug u tim kriminalnim političkim krugovima.

U vreme zloglasne akcije "Sablja", kojom je mahao srpski Taras Buljba, Čeda Jovanović, 17. aprila 2003. godine, priveden sam iz Okružnog zatvora u Beogradu dežurnom istražnom sudiji Trećeg opštinskog suda u Beogradu, uz krivičnu prijavu da sam izvršio krivično delo uvrede ministra unutrašnjih dela!

Palata nepravde je delovala sablasno. Osećao se miris smrti i nasilja. Ispred sudnice sačekao me je Goran Ilić, tada javni tužilac Prvog opštinskog tužilaštva u Beogradu. Srdačno se pozdravio samnom, zagrlivši me. Rekao mi je da je dežurnom tužiocu saopštio da smo prijatelji, i da sam pošten čovek, a da je optužba besmislena. I stražar Denić se iznenadio, dubokim naklonom pozdravio je tužioca.

Bio sam zatečen. Ni u snu nisam mogao očekivati da će moj prijatelj Goran Ilić smoći toliko kuraži da u ta teška i crna vremena, uhapšenom neprijatelju Čede, Bebe i ostale bande, pruži ruku, da za mene pruži lične garancije svom kolegi, zbog čega bi i sam mogao, u to vreme, zaglaviti u smrdljivom CZ-u.

 

Prijatelj koji je ostao uspravan

 

Početkom 90-ih Goran Ilić, diplomirani pravnik, postavljen je za direktora Beogradske informativno-novinske agencije (BINA). Mene je pozvao da budem odgovorni urednik, a ja sam za glavnog urednika postavio Zorana Petrovića Piroćanca, a Nikolu Vlahovića za urednika unutrašnje rubrike. U prostorijama BINE u Bulevaru Revolucije broj 52 osećala se živa obaveštajna aktivnost. U redakciju su dolazili predstavnici Nemačke, Ruske, ambasade Izraela... Strani novinari su dolazili po informacije, koje smo razmenjivali.

Direktor Goran Ilić je sa zebnjom pratio naše aktivnosti. Osećali smo da ga pritiskaju sa svih strana, mada nam to nije saopštavao. Držao se uspravno, a mi smo zbijali šale na njegov račun.

I kao javni tužilac Prvog opštinskog javnog tužilaštva Goran je uspevao da se održi u sedlu, a da ne poklekne pred ucenama i nalozima centara moći.

Vreme je da priznam: često sam se sporio sa Goranom. Tražio sam da zauzda svoje zamenike, koji sarađuju s policijom.

A onda je došao i reizbor sudija i tužilaca. Goran je na čelu udruženja javnih tužilaca Srbije. On je prošao reizbor, postavljen je za prvog zamenika javnog tužioca Srbije!

Mislio sam da će se Goran povući u sebe, da će se sakriti u nekoj od kancelarija u Nemanjinoj ulici i sve to u sebi odbolovati. Ipak, Goran me je iznova iznenadio...

Bio je na čelu onih koji su najoštrije kritikovali reformu parvosuđa i zloupotrebe oko reizbora tužilaca. Čudu nisam mogao da se načudim da Goran Ilić, pristojan čovek, uzdržan inače, neprimetan, pruži takav otpor bandi Borisa Tadića.

U ovim novinama kritikovao sam ga što se slikao sa Borisom Tadićem i Miodragom Rakićem... Ali, kada on, njihov prijatelj, na sva usta kritikuje njihovu reformu, onda je to čin zaista dostojan poštovanja.

Susretao sam tužioce koji nisu bili (re)izabrani. Pričali su mi kako su se kasnije vratili na posao, zahvaljujući upravo Goranu Iliću!

Da mu ne naudim, nisam se javljao telefonom i čestitam mu na dostojanstvu. Slao sam poruke preko prijatelja.

Prošle nedelje SMS porukom čestitao sam Goranu na prinovi u porodici. Kasnije sam ga pozvao i telefonom. Objasnio sam da se nisam javljao, da tajna policija ne bi snimila naš razgovor i rekla Borisu - jesmo li ti rekli da Goran nikada nije bio naš!

Pored čestitke na prinovi, čestitao sam Goranu i na časnom ponašanju, što je mesto zamenika prvog tužioca Srbije ostavio po strani, i kao predsednik Udruženja javnih tužilaca Srbije dao snažan doprinos osporavanju legalnosti i legitimnosti reforme koje je sprovela klika Borisa Tadića, u nameri da pravosuđe stavi u službu svojih mafijaških interesa.

Gorana je poziv iznenadio. Rekao mi je da je, od kada se suprotstavio zloupotrebama oko izbora javnih tužilaca i sudija, postao usamljen. Ne javljaju mu se bivši prijatelji. Da ne dođu na loš glas...

U svakoj prilici, svaki čovek može da pokaže dostojanstvo i ostane uspravan. Za to nije potrebna hrabrost, već osećanje da si čovek i da su to dostojanstvo, osvajajući građanske slobode, platili naši preci  boreći se protiv beščašća i samovolje gospodara.

I razmišljam, da li će se nove vlasti, kada budu birali nove tužioce i sudije, setiti i onih koji su, kao i Goran Ilić, ostali uspravni, dosledni, a mi njihovo ponašanje pravdali njihovom hrabrošću.