Druga strana  

 

Poklon američkih prijatelja

 

Posledice banditske privatizacije u Srbiji vidljive su na svakom koraku. Mnogi prijatelji sadašnjih vlastelina, zahvaljujući "modelu demokratskog preporoda" opustošili su Srbiju, ojadili radništvo i u crno zavili čitave gradove. Pustoš koju pravi odlazak US Steell-a iz Smedereva doći će glave i samom režimu, a ne samo njegovim "planiranim žrtvama"

 

Nikola Vlahović

 

Građani Smedereva su 28. januara 2012. godine na svojoj koži osetili posledice divljačke privatizacije, prema konceptu koji je na Srbiji primenila isto tako divlja, liberalno-kapitalistička diktatura lažnih demokrata. Tog dana je američka kompanija US Steell napustila ovaj privredni gigant, koji je kupila za male pare - kao što običan svet kupuje trećerazrednu robu na kineskim pijacama. Građani ostatka Srbije tek će osetiti šta znači prestanak rada giganta koji je proizvodio 14 odsto ukupnog izvoza ove države.

Amerikanci odlaze, "čuli smo preko televizije", govorilo se u Smederevu tog dana. Istina, ovu nekada moćnu železaru napustili su oni koji su je iskoristili kao jeftinu kurvu i prodali je Vladi Srbije kao belo roblje za jedan jedini dolar!

Naravno, ovaj sumanuti režim prihvatio je i dugovanja US Steell-a, prihvatio je i da "rešava socijalni program", prihvatio je "da pronađe rešenje"...

Laž veliku do nebesa, ponovo su horski izgovarali svi, počev od Mirka Cvetkovića pa do režimskih medija koji su skoro veselo stavljali naslove: "Srbija ponovo vlasnik smederevske železare" i slično.

I režimski gradonačelnik Smedereva, Predrag Umićević, hitno se našao u udarnoj informativnoj emisiji režimske B 92 televizije tvrdeći da će "tek sad biti posla" i da je situacija dobra, da će ona planirana rafinerija holandske kompanije "Komiko oil", koja treba da unakazi Smederevo i dunavsku obalu, biti izgrađena po svaku cenu. "Komiko oil" je, u stvari, firma američke vojske (reč je montažnoj rafineriji sa najnižim stepenom ekološke zaštite, koja je planirana za demontažu čim očerupa šta ima u Smederevu).

 Uprkos tome što i neki članovi njegove stranke i celo gradsko veće Smedereva uporno glasaju protiv. Eto, razmišlja Umićević, ako ne bude železare, biće rafinerije! Ako ne bude Amerikanaca biće Holanđana, a to je skoro isto! Čudno kako lažnim prorocima i misionarima demokratske provinijencije nije palo na pamet da likvidiraju Ministarstvo poljoprivrede! Ono ionako ne služi ničemu!

Zašto bi Smederevo, koje je zbog podneblja bogomdano za vinogradarstvo, postalo evropska regija kvalitetnih vina?! Demokrate, ili kako se već zovu, nastavljaju onu čuvenu Titovu nagluvost, kad su mu rekli da u Smederevu raste grožđe, a on reče "gvožđe", i ostade tako do današnjih dana. Umesto vinograda, nikla je železara. Trajala je i valjala je, uprkos svemu, sve dok je američkom US Steell-u nije prodao glavni operativac najsurovije privatizacije u Istočnoj Evropi, Aleksandar Vlahović. Kao da je već bila njihova pa im je samo naplatio minimalne troškove!

Taj "posao" nikada nije istražen kako valja niti je velika šteta koja je državi naneta tom prilikom postala zanimanje srpskog pravosuđa. Ono se, naravno, ne bavi "transakcijom" na kojoj je "američki prijatelj" zaradio svoj neočekivano dobar profit. Naime, samo od stečajne mase US Steell-u je ostalo 21,3 miliona dolara! Sva sredstva su ostala okamaćena u bankama.

U međuvremenu su prodavali i zavisne firme. Višemilionska potraživanja koja je smederevska železara imala prema rudarskom kompleksu Trepča, na Kosovu i Metohiji, lako su rešena zbog odlične saradnje američke kompanije u Srbiji i američke okupacione vlasti na Kosovu.

U američko zarobljavanje smederevske železare bio je, kao lobista nekih nemačkih i austrijskih banaka, umešan čak i pokojni nemački ambasador u Srbiji Andreas Cobel, koji je podigao svoj nejaki glas u nameri da zaštiti "interese poverilaca" nekadašnjeg Sartida. Ali, u tom čerupanju, sve je završeno u korist američke kompanije, a na štetu Srbije i svih drugih koji su očekivali da se "očešu" od prodaje ovog giganta.

Amerikanci su napustili Smederevo. Ne treba im više. Bio je to pravi "blitz krieg" u kome je kroz  "projekat decenije" US Steell-a precizno, hirurški, obavljeno sve što se od njega očekivalo. Između ostalog, obavljeno je i pretapanje kompletnog teškog i lakog naoružanja nekadašnje Vojske Jugoslavije, danas Vojske Srbije. Dok je "topljenje" srpskog naoružanja trajalo, dotle je i radila barem jedna od visokih peći.

Trenutak u kome odlazi ova američka kompanija (koja je simbol američkog imperijalizma i njene ukupne moći), ne može biti gori za odlazeću vlast u Srbiji. Naravno, i to nije slučajno. Lokalni kmetovi nisu uradili posao kako treba. Ruski projekat "Južni tok", uprkos svemu, proći će kroz Srbiju. Na tom putu, ili pored njega, Amerikanci su hteli da imaju makar jedan od svojih privrednih giganata, kako bi im interesi bili zadovoljeni. Za tu rabotu, idealan je pojas Podunavlja, kao stara linija razgraničenja između starih evropskih imperija i Srbije. Ako ovaj pogled na savremeni srpski feudalizam izgleda isuviše maštovito, realnost na terenu govori drugačije.

Ostalo je da vlastodršci okupljeni oko Tadićevog kabineta smisle novu laž. To ne bi trebalo da bude problem i ne bi im bio prvi put. Vlada Srbije i sve državne institucije do te mere su ogrezli u bolest svakodnevnih obmana javnosti, da mnogi od njih istinski veruju u ono što pričaju.

Eto, nije prošlo ni 48 sati otkako je narod u Smederevu "preko televizije" saznao da je većina njih ostala bez posla jer ih je US Steell napustio, i odmah je iz one nevešto zamaskirane stranke koja se odrekla svoga imena, stigla ponuda da "pronađu rešenje". A "rešenje" je Mlađan Dinkić, koji govori kroz trbuh Verice Kalanović, njemu odane gospođe koja ima gadan porok: priča ono što on misli.

Taj isti megaloman i ludaci koji su javno rekli da "varaju narod kako bi predsednik Tadić dobio izbore", koji su bili spremni da kažu kako će iz Kragujevca izaći 300.000 vozila, koji svake godine bezočno lažu o milijardama direktnih stranih investicija, koji su ojadili narod kad god im se pružila prilika, koji su nesmenjiva "finansijska vlast", koji se sprdaju sa ministarskim funkcijama, koji nekontrolisano vladaju fondovima (ili se šale da ih sami kontrolišu), dakle, takvi fanatični ljubitelji vlasti i moći hoće danas da "nađu rešenje" za smederevsku železaru. Smešno da nije tragično.

Nema kraja banditskim inicijativama srpskih vlastodržaca. Ali, ima načina da se birači zauvek oproste od njih, uprkos neizvesnoj alternativi. Srbija jednostavno mora da se obračuna sa sadašnjom birokratsko-političko-medijskom falangom koja je duboko zagazila u još neviđeni model totalitarizma. Zbog toga da jednom zauvek nastane preokret "sa gvožđa na grožđe" kako bi naredne generacije mogle da žive kao ljudi a ne kao robovi raznih globalnih interesa.