Uvodnik

(Pr)osudite sami

 

Stari lovci i trgovci

 

Milovan Brkić

 

Na Đurđevdan, pred ponoć, Srbija će biti budna. Stotine hiljada porodica neće moći zaspati od gladi jer su preskočile večeru, a ostali će, moleći se Bogu da se njihovi sugrađani dozovu pameti, čekati rezultate izbora...

U noći iščekivanja, nadamo se, dobićemo novog predsednika već u prvom krugu. Ćutke ćemo se radovati pobedi Tomislava Nikolića. Zahvaljivaćemo se Bogu što je skot poput bivšeg predsednika otišao na đubrište istorije.

Jer, ne smemo mu ni zaboraviti, ni oprostiti zločine. Pošteno, pa na sud! Pred njegove tužioce i sudije, u njegove proklete avlije!

I dok se budemo radovali odlasku najopasnije mafijaške grupe koja je uopšte postojala u dugoj istoriji ove zemlje, mnoge od nas ophrvaće čudne misli, neka nelagoda koju je teško opisati...

Dok budemo gledali izveštaje iz pobedničkog tabora, prepoznaćeno lica koja će zameniti odlazeću mafiju.

Skoro sve ih poznajemo. Znamo ko su, šta su, odakle su... Oni će nas zastupati u Narodnoj skupštini Srbije, u Skupštini AP Vojvodine, u Skupštini grada Beograda. Biće poslanici, ministri, državni sekretari.

Pitanja koja će lebdeti neizgovorena na našim usnama, da sebi ne bismo oduzeli nadu i pokvarili to veče zvano nada, udaraju u glavu kao maljem.

Većinu protagonista iz pobedničkog tabora poznajemo. A znamo ih kao stare lovce u mutnom, i trgovce koji su trgovali sa odlazećom bandom.

Mnoge od nas uplašiće pobednički tabor, baš zato jer u njemu neće biti nepoznatih lica! Jer, njihove poslaničke liste strogo su kontrolisane. Za slobodne i nezavisne ljude nije bilo mesta. Profesori univerziteta, pisci, naučnici, ekonomisti, elitna pamet Srbije, nije mogla ni da prismrdi pobedničkim taborima. Znači, neće biti talasanja, diskusija, polemika...

Za vreme komunizma, koje smo smatrali bastionom mraka, u Udruženju književnika na sva usta je osporavana vodeća uloga partije, pisane su pesme, objavljivane su knjige i romani kritičkog sadržaja, filmski stvaraoci su snimali filmove, koji su danas kulturna baština. U svakom gradu održavane su tribine, panel rasprave, izlazili su časopisi i novine sa oštrim kritikama protiv režima. Zabranjeni brojevi disidentskih novina kopirani su u desetine hiljada primeraka. Većina građana znala je da citira Marksa, Lenjina, ali i sve glavne zapadne filozofe i sociologe.

Dve decenije kasnije, Srbija je umrla. Novine su sahranjene. Novinari su otpušteni, posahranjivani, osramoćeni. I da novine, nekim dekretom, dobiju slobodu, niko više ne zna da napiše ozbiljan tekst!

Ubijeni su u pojam čak i urednici promovisani iz propagandnog centra bivšeg predsednika. Kako će Srbija moći napred, bez slobode štampe, bez oštre kritike svega postojećeg kao demokratskog kontrolora vlasti, dok se u narednom periodu ne stvore institucije na kojima počiva demokratsko društvo?

Hoće li stari lovci i trgovci iz pobedničkih tabora sprečiti buđenje Srbije, oslobađanje duha, promovisanjem najumnijih, najslobodnijih i najpoštenijih sugrađana? Teško je u to poverovati, jer su najamnici ograničeni najamninom i privilegijama, i nije im do talasanja. Zatečni vrednosni sistem omogućava im da oni postanu političari-tajkuni!

Svaki gologuzi devojčurak iz pobedničkih tabora biće uvaženiji od svakog mog urednika, od kojih bi većina, u svakoj ozbiljnoj državi, dobila sve počasti i angažovanje.

Da li žalim za bivšim predsednikom i njegovom mafijom? O, ne, nikako! Ali se istovremeno i čuvam da ne bude po onoj staroj narodnoj izreci: obećanje, ludom radovanje!