Vojvodina

Pajtićevi kumovi politički podobni, moralno posrnuli

 

Džeparoši u rukavicama

 

Odlazeća vlast u Vojvodini za sobom ostavlja pustoš. Nekada je to bio najrazvijeniji region Srbije, dok je danas, posle vladavine Bojana Pajtića i njegove klike, ispod republičkog proseka. Informacije o sveopštoj pljački Vojvodine Tabloid je dobio iz najužeg Pajtićevog okruženja, i to od osobe koja se ponudila da bude ključni svedok na suđenju toj mafijaškoj grupi. Nadajmo se da će ono uskoro biti i održano

 

Arpad Nađ

 

Nezaposlenost u AP Vojvodini u poslednje tri godine porasla je sa 14  na 23 odsto - 220.000 nezaposlenih, a samo u poslednje dve godine bez posla je ostalo 30.000 ljudi, od toga 30 odsto čine mlađi od 30 godina. Za poslednje dve godine u pokrajini je ugašeno 5.000 malih i srednjih preduzeća, a proizvodnja je pala za čak 13 indeksnih poena, dok su plate za 2.000 dinara niže od republičkog proseka. Najviše kriminalnih privatizacija bilo je u AP Vojvodini - od kojih je čak 210 poništeno.

Tajkunskom dogovornom privatizacijom sumnjivo je privatizovano preko 50.000 hektara, a 15 najvećih poljoprivrednih kombinata i zadruga likvidirano je ili je u stečaju, dok je preko 5.000 porodica ostalo bez prihoda... Povećanje zaposlenosti beleže jedino pokrajinska administracija i brojni zavodi, agencije, fondovi, njih 14, koji su od 2000. godine uposlili preko 2.500 ljudi i to uglavnom partijskih aktivista.

Zmajevi iz Zmajeva

Vojvodina je podeljena između Bojana Pajtića, kao vođe kriminalne grupe, i kumova, koji se pitaju za sve u Novom Sadu, dok je ostatak pokrajine prepušten grupi Momčila Milovića, vođi grupe kojoj pripadaju i Dušan Elezović i Miloš Gagić, kao najistaknutiji članovi.

U prvu grupu spadaju osobe povezane kumovskim vezama, ima ih osam, a najistaknutiji su: Igor Pavličić, zvani Rodni, gradonačelnik Novog Sada. On je Pajtićev kum, zbunjen je, neiskusan, plašljiv, anoniman, neobavešten, ništa ne radi bez Pajtića, uklapa se u Bojanovu želju da se, iz demagoških razloga, okruži isključivo Hrvatima i Mađarima; potom Bora Novaković, izopačen do krajnjih granica, iskompleksiran; jedino se on nešto pita u Novom Sadu o parama i samostalan je u odnosu na Pajtića. Ta samostalnost je oličena u Ljupku Kalabi, vlasniku "Graditelja NS" koji je takođe kum, i od koga je nemoguće doći na red u Zavodu za izgradnju grada. Inače, pomenuti Kalaba je isti položaj imao i za vreme bivše gradonačelnice Maje Gojković. Pored Bore Novakovića, parama ograničeno smeju da upravljaju i Dragoslav Petrović i Jovica Đukić, pokrajinski sekretari.

Druga grupa funkcioniše po principu plemensko-rodovske zajednice: iz Zmajeva su, drže čvrsto pokrajinski odbor DS-a, ali se ništa ne pitaju u Novom Sadu, već samo po opštinama Vojvodine. Zaposlili su u pokrajinske institucije pola sela, od kafe-kuvarica do direktora, i ako iko Pajtiću dođe glave, to će biti oni. Momčilo Milović se kao vođa ove grupe svakog dana sastajao sa Pajtićem i sa njim se dogovarao ko će biti izvođači na kom projektu.

Inače, Milović je nedavno pobegao sa mesta direktora pokrajinskog Fonda za kapitalne investicije u Italiju, da bude konzul u Trstu. Razloga za to bilo je puno... Uzeo je mito, izvođači su izgubili strpljenje,  neki su mu i "poruke" poslali pa mu je i automobil zapaljen. Fond duguje ogromne pare...

Sličan scenario bežanja iz zemlje u roze košulji izveo je i Mihajlo Brkić, direktor Fonda za razvoj. On je pobegao u Kuvajt, gde danas vrši dužnost ambasadora Srbije.

Bivšeg konobara Dušana Elezovića Milović zove sinom, jer ga je on politički i stvorio. I zaista, Elezović je jedno sumanuto, nepismeno stvorenje, bez ikakve podrške među članstvom DS-a.

Članovi druge grupe u potpunosti su okružili Pajtića, bombarduju ga svakodnevno lažima, iluzijama i misaonim konstrukcijama, tako da je on odavno izgubio kontakt sa realnošću i istinom. On i sam insistira da ga lažu, da mu kažu kako je podrška birača 50 odsto i sl. Predsednici opštinskih odbora DS-a u Vojvodini određuju koji projekti u toj opštini će biti odobreni od Upravnog odbora Fonda za kapitalne investicije. Oni uputstva dobijaju od Elezovića i Gagića i njihove su marionete, izabrane po principu "što manja podrška u bazi, to veća odanost Elezoviću". Ti predsednici su preko kredita ili lizinga kupili mašine i njih planiraju da otplaćuju iz sredstava Fonda, kojih više uopšte nema. Tipičan primer je Branko Gajin, predsednik opštine Srbobran, koji ne zna kako da plaća rate za lizing. Formalno je njegov kum kupio mašine.

 

Ćorka, Miloviću, ćorka...

 

Čelnici MUP-a svoje žene zapošljavaju u javnim preduzećima i fondovima, a zauzvrat oni garantuju da u pojedinim medijima neće biti pominjani Pajtić i vlast u Vojvodini, a rade i druge prljave poslove za vrhušku.

U Zavodu za izgradnju Novog Sada, Vodovodu i Toplani gotovo sve poslove dobija "Graditelj NS" (preko 90 odsto sumnjivih tendera), kao i "Projektomontaža" iz Beograda. Uporno se sprovodi restriktivni postupak za projekte vredne preko 100 miliona dinara. Od pokrajinskih para, a preko Fonda za kapitalne investicije, visokogradnju izvodi "Dijagonala", koja dobija sve više poslova, dok niskogradnju izvodi "Bulevar kompani". Fond je klasična mašina za pranje para i to mu je jedina svrha postojanja. Sve je preuzeo iz pokrajinskih sekretarijata, sve sprovodi Fond i svi tenderi su namešteni. Značajan deo novca za sebe uzimaju Bora Novaković (novac iz ZIG-a), Pajtić, Dragoslav Petrović, Elezović i Milović. Dug Fonda prema građevinskoj operativi iznosi preko 4 milijarde dinara što je dovelo do blokade više desetina građevinskih firmi.      

Tipičan primer rada Fonda za kapitalna ulaganja jeste naređenje direktora Milovića da se izvrši plaćanje firmi njegovog drugara, koja je 2009. radila rekonstrukciju manastira Krušedol u sklopu priprema za proslavu godišnjice manastira, a kada je Pajtić bio predsednik Odbora za obeležavanje godišnjice. Zato je moralo, kako reče Milović, da se radi hitno, bez projekta, bez tendera, bez osnovne putanje javne nabavke, bez nadzornog organa, bez ikakve procedure i kontrole. Milović je tada urlao po Fondu: ''...Ako bude trebalo, ići ću u zatvor, ali ovo mora da se plati!''

Frigo Žika u "Radosnom detinjstvu"

Suština krađe su veliki poslovi koje rade "Eurogardi" i "Dijagonala". Firma "Eurogardi", poznata i iz afere krađe novca preko "Intermosta", dobijala je manje poslove da ćuti i preživi, a da zauzvrat daje uslužne ponude. Uslužne su one ponude koje se daju samo formalno i to na nameštenim tenderima, tako da pobedi unapred izabrani ponuđač, sa ponudom nižom od uslužne. U Novom Sadu je pobednik obavezno "Dijagonala".

Slično "poslovanje" DS primenjuje i u Beogradu sa tzv. kvalifikovanim ponuđačima, tako da se onda unutar kruga od pet firmi sve zatvara, a cene naduvavaju.

Najviše propusta Republička revizorska institucija konstatovala je u radu "Radosnog detinjstva", novosadske predškolske ustanove, i Zavoda za izgradnju grada (direktor Bora Novaković - DS), dok su nepravilnosti uočene i u radu Vodovoda, JP "Putevi" i JP "Spens".          

Grad je sklopio ugovor sa firmom "Graditelj NS" za izgradnju vodovodne i kanalizacione infrastrukture u  Bulevaru Evrope, plativši uslugu više od 113 miliona dinara, iako je procenjena vrednost investicije nešto manje od 70 miliona.

Firma "Eurogardi" je od Zavoda za izgradnju grada dobila 13 projekata ukupne vrednosti oko 35 miliona dinara, umesto da se za sve te poslove sprovede jedna javna nabavka, a isto preduzeće radilo je rekonstrukciju nekoliko vrtića "Radosnog detinjstva" bez prethodno raspisanog javnog poziva. Na sve ovo  ukazala je Državna revizorska institucija.

Na prvom tenderu za nabavku opreme za centralnu kuhinju "Radosnog detinjstva", dok je planirana cifra za kompletan projekat bila 10 miliona evra, prihvaćena je ponuda građevinske firme "Dijagonala" koja je iznosila 370 miliona dinara, iako je na stolu bila više nego upola niža ponuda kompanije "Monera". Skuplju ponudu, i to "kao najbolju", prihvatili su direktor "Radosnog detinjstva" Borislav Samardžić i firma "Eurogardi", zadužena za projektovanje objekta koji je prvobitno trebalo da ima 5.000 kvadrata...

Nakon izveštaja italijanskog arhitekte Vitorija Valentija iz renomirane italijanske konsultanske firme "Politehnika", koja je projekat ocenila skandaloznim i navela da ceo posao ne može da košta više od 6 miliona evra, tender je stopiran. Kako je za medije tada rekao glavni menadžer firme "Monera" Nebojša Berak, umesto krivičnih prijava zbog pokušaja pljačke skoro 5 miliona evra, isti ponuđači dobili su posao i na ponovljenom tenderu, gde je veličina budućeg objekta smanjena na 3.000 kvadrata, a za čiju realizaciju je izdvojen 541 milion dinara iz pokrajinskog budžeta.

I na ponovljenom tenderu ponovo je prihvaćena ponuda "Dijagonale" od 140 miliona dinara, iako je "Monera" poslala ponudu na 97 miliona. Nebojša Berak je tvrdio kako je njegova ponuda bila čak i kvalitetnija, jer prihvaćena ponuda nije obuhvatala osnovne stvari, poput opreme za pripremu hrane za alergičnu i decu dijabetičare. Direktor "Radosnog detinjstva" Samardžić priznao je da je prihvaćena skuplja ponuda zato što je proizvođač opreme slovenački "Kovinostroj", sa čijim su proizvodima u ranijim javnim nabavkama imali dobra iskustva.

"Ja ne bih komentarisao koja je ponuda bolja ili kvalitetnija, jer prema iskustvu koje imam iz prethodnih javnih nabavki, 'Kovinostroj' je uvek bio jači po kvalitetu, a niži po ceni od svih ostalih konkurentskih firmi", izjavio je direktor Samardžić.

Predsednik Izvršnog veća Vojvodine Bojan Pajtić obećao je tada da će budžetska inspekcija proveriti navode o nameštanju tendera za izgradnju centralne kuhinje, koja je finansirana iz pokrajinskog budžeta. Prema njegovim rečima, lično će se založiti da ova priča bude isterana do kraja, iako zadržava mogućnost da je na tenderu ipak izabrana najbolja ponuda.

Kamen temeljac za buduću zgradu položio je krajem novembra upravo Pajtić, a završetak radova je bio planiran za proleće. Predviđalo se da će u objektu biti moguće spremanje i do 100.000 obroka dnevno za potrebe mališana iz 67 vrtića u Novom Sadu.

Da ne bude zaboravljeno: uprava "Radosnog detinjstva" za opšte i zajedničke poslove raspisala je tender za kuhinju u kome je bio naslikan "Frigo Žika" sa nepostojećim sertifikatom HACCP za opremu i čelik AISI 318 debljine 1,5 milimetara. Ni taj sertifikat, izdat samo za tendere, nije akreditovan. Zatim se ugrađuje i isporučuje najgori čelik debljine 0,8 milimetara. Konvektomat je za "Radosno detinjstvo" nabavljen tako što je prvo poništen tender, a onda se išlo u neposrednu pogodbu i nakon dva dana kupljen je za 28.000 evra skuplji od prethodno ponuđenog.

Posle je objavljeno u medijima kako su vlastodršci i njihovi pomagači iz "'Radosnog detinjstva" pokušali samo na opremi da opljačkaju 2,1 milion evra. Kada su uhvaćeni u pokušaju krađe pet miliona evra za centralnu kuhinju, preprojektovali su je i zadovoljili se krađom od "samo" 430.000 evra koliko je više plaćeno za opremu, koja je uz to još i lošijeg kvaliteta! Samardžića i dalje brane Pajtić i Pavličić, jer je za njih, kako kažu u medijima, pljačka para od građana vredna nekoliko miliona evra u "Radosnom detinjstvu" - manji prekršaj.

Novac od mosta odlio se preko vodovoda

Stvarna pljačka pravih para u Novom Sadu sprovodi se i preko virtuelnih projekata. U vojvođanskoj prestonici je do 1944. postojao železnički most podignut još u 19. veku, koji je nosio naziv most Franje Josifa, a kasnije Kralja Aleksandra. Na njegovim stubovima, koji su jedini preostali posle minjiranja od strane Nemaca, vlast Novog Sada je odlučila da sagradi novi most.

Tender za izradu idejnog rešenja završen je u januaru 2009. godine tako što je od svih pristiglih ponuda prihvaćena jedino ona beogradskog saobraćajnog instituta CIP, ali je posao dodeljen mariborskom projektnom birou "Ponting". Neki članovi stručne komisije Zavoda za izgradnju grada iz Novog Sada odbili su da potpišu zapisnik sa otvaranja ponuda kojim je lažirano da je i "Ponting" predao kompletnu dokumentaciju, pa se digla velika prašina, a CIP je uložio prigovor na odluku komisije.

Pre donošenja odluke o dodeli posla Mariborčanima, na sednicu Tenderske komisije je došao gradonačelnik Novog Sada Igor Pavličić, koji je dok se bavio advokaturom uglavnom zastupao preduzeća iz Hrvatske i Slovenije, i ultimativno zahtevao da se prihvati predlog "Pontinga". Vikao je na članove Komisije koji su želeli da posao odrade po zakonu i u jednom trenutku je potpuno izgubio samokontrolu, pa je počeo da šutira stolicu sa koje je prethodno ustao. Nemajući kud, a zbog straha za svoju egzistenciju i zdravlje, članovi Komisije su konačno "Ponting" proglasili pobednikom.

"Ponting" je, inače, poznat kao preduzeće preko kojeg lokalne žute vlasti u Srbiji kradu pare iz budžeta. Ista firma je projektovala i beogradski Mosta na Adi, sa sve preskupim i nepotrebnim pilonom. Zanimljivo je da su Viktor Markelj i Petar Gabrijelčič projektovanjem pilona, koji je sam koštao koliko jedan skromniji most preko Save, odali omaž Joži Plečniku, slovenačkom arhitekti čija bolesna opsednutost falusnim simbolima nije nailazila na odobravanje ljubljanskih vlasti.

Beogradske vlasti, sa druge strane, nisu imale ništa protiv ovih nastranih ideja, posebno jer je na taj način moglo da se pokrade više desetina miliona iz budžeta spremljenog za Most na Adi. Istu kriminalnu ideju je imao i Igor Pavličić za obnovu mosta Franje Josifa, za koji je umesto uspravnog bio planiran povijeni pilon. Pošto je vlast unutar svojih redova postigla dogovor ko će koliko i iz kog budžeta da ukrade, generalni direktor CIP-a Milutin Ignjatović je bio pritisnut da povuče prigovor na odluku novosadske tenderske komisije, pod izgovorom da to preduzeće ima važnija posla od vucaranja po sudovima, tako da su gradonačelnik Pavličić i direktor "Pontinga" Viktor Markelj potpisali ugovor o izradi idejnog rešenja za obnovu mosta.

Mariborčani su za 121 milion dinara (za 50 miliona skuplje od CIP-ove ponude) izradili sličan megalomanski projekat kao za Most na Adi, budući da bi se i ovaj novosadski most zabijao u brdo, ono na kojem je Petrovaradinska tvrđava, kroz koje bi trebalo da se prokopaju dva tunela. Da bi se sve ovo odradilo bilo je potrebno najmanje pola milijarde evra, a za sam most je bilo pripremljeno 50 miliona evra iz budžeta grada i pokrajine, kao i od Evropske komisije.

Kako Novi Sad nije mogao da prikupi novac za završetak celog projekta, a most koji bi se završavao na padini nekog brda nije imao nikakvog smisla, Pavličić je odustao od svega i novac spreman za ovaj projekat preusmerio na račun novosadskog Vodovoda, odakle je još lakše mogao da se odlije u privatne džepove.

Trovao crve, zatrovao vodu

Novosadski vodovod jedan je od najboljih u Srbiji. Kvalitet vode koju distribuira bio je nesumnjiv. Dolaskom na mesto direktora Vodovoda, Branko Bjelajac ga namerno urušava i upropaštava da bi imao izgovor za njegovu privatizaciju. Ono što su generacije Novosađana gradile, sada se krčmi i rasprodaje.

Branko Bjelajac sada radi po direktnom nalogu gradonačelnika Igora Pavličića, odnosno Bojana Pajtića. Pavličić je Bjelajca pokušao da smeni zbog nesposobnosti, te da LSV, koja ga je delegirala, dobije za to mesto neku kompenzaciju, ali su Nenad Čanak i DS vrlo brzo našli zajednički jezik i to upravo oko prodaje Vodovoda. U pripremi ovog posla građanima su plasirane informacije o lošem stanju vode i mreže. Prošlog leta su u vodi pronađene nematode - crvi, što je Branko Bijelajac jedva dočekao, pa je tretirao vodu velikim količinama hemikalija i učinio je neupotrebljivom za piće!

Glas protiv ovakvog postupka digao je prof. dr Boža Dalmacija sa PMF-a u Novom Sadu, ali je brzo ućutkan. To, međutim, nije promenilo činjenicu da Vodovod namerno tretira vodu za piće velikim količinama hlora i mangana, koji su poznati kao jaki neurološki agensi. Stanje novosadske vode ocenjuje se kao katastrofalno, ali građani ne treba da brinu - jer Bjelajac ima rešenje!

Rešenje se i samo nameće: treba obnavljati i popravljati Vodovod. Za to grad Novi Sad nema sredstava, pa se traži strateški partner. On je "pronađen" u francuskoj kompaniji "Veolija". Procedura je već u toku. Na tenderu je već izabran CSP, kao konsultant iz Nemačke sa zadatkom da za 65 miliona dinara iz gradske kase, "utvrdi" da je "Veolija" najpovoljniji partner. CSP je kao konsultant još 2005. godine uradio i naplatio projekat reforme Vodovoda i kanalizacije.

Planirano je da se 49 odsto Vodovoda izda pod koncesiju "Veoliji" na 25 godina, s tim da se cena kubika vode sa sadašnjih 0,80 evra, poveća na 2,50 evra. Građani Novog Sada za ovu cenu dobijaju otrovnu, tehničku vodu, sa velikim količinama hlora i mangana, koja je izuzetno štetna po zdravlje odraslih, a za decu je pogubna.

Razlika u ceni vode, naravno, ide u džepove Bjelajca, Pavličića i samog vrha države, koji ovu investiciju  zbog njenog velikog značaja koji nikako ne sme da bude zanemaren moraju da odobre.

U Novom Sadu se zna da je "Veolija" za Pavličića spremila "ozbiljnu kompenzaciju", dok je Bjelajcu namenjena vila u Provansi u koju će da se skloni od gneva potrovanih Novosađana.

Demokratska stranka u Vojvodini već se duže vremena nalazi u pravom rasulu. Široj javnosti su od onih koji su odlučili da napuste ovu hajdučku grupu najpoznatiji Goran Knežević, nekadašnji gradonačelnik Zrenjanina i sadašnji kandidat za tu funkciju, kao i Đorđe Višekruna, nekada visoki funkcioner Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodine i Pajtićev čovek od poverenja, a danas predsednik odbora za medije Glavnog odbora SNS-a. Ovo, međutim, nikako nisu i jedina dvojica koja su demokrate napustili još dok su bili na vlasti. U suštini, uz Bojana Pajtića su ostali još samo oni koji moraju da biraju između bespoštedne borbe za vlast i odlaska u zatvor.

   Da niko pošten više ne želi da se bruka saradnjom sa demokratama u Vojvodini pokazuje i činjenica da je faktički glasnogovornik pokrajinskog odbora DS-a Jelena Trivan, čiji su i muž i otac optuženi za članstvo u organizovanoj kriminalnoj grupi.

 

Savez mašne i tašne

 

U Fondu za kapitalne investicije Vojvodine prati se spisak manifestacija, pa se čeka poslednji minut da bi se onda pod formom hitnosti radilo bez poštovanja zakona, po direktivi Pajtića da nešto mora biti završeno kako bi on to otvorio. Sve to - od biranja izvođača do plaćanja - u delo sprovodi Momčilo Milović. Stvarni direktor Fonda, Nenad Malenković, samo potpisuje, služi kao paravan i ne pita se ni za šta. Naravno, Milović i Elezović idu u paketu.

Radnike Fonda prisiljavaju da svesno krše zakon i plaćaju firmama koje su izvodile tobože nekakve radove bez tendera, bez projekta, bez nadzora, često i fiktivne, fingirane poslove, dok se od investitora odnosno mesnih zajednica ili opština traži da vraćaju DS-u od pet do 30 ili čak 40 odsto uloženih sredstava.

Dušan Elezović vrši gotovinske isplate ljudima za stranačke poslove u centrali Pokrajinskog odbora, on je u vezi sa lokalnim tajkunima koji peru pare za Fond, a koji su opet u direktnoj sprezi sa predsednicima opštinskih odbora DS-a. Elezović je neobrazovan, ali zato bahat i spreman na prljave poslove.

Podobni izvođači, obično finansijeri-nestranačke ličnosti, po pravilu imaju firme tipa "mašna i tašna", koje često nisu opremljene ni najosnovnijim kancelarijskim inventarom, a kamoli mašinskim parkom i stručnim kadrovima. Oni pažljivo biraju manja preduzeća koja pokazuju tržišnu inicijativu i njima kao podizvođačima prepuštaju projekte. Ovi naravno, za obećana im sredstva, koja su mnogo manja od sredstava koja dobija "podobni izvođač", nisu u stanju da urade ništa valjano, pogotovo kada se ima u vidu da i od tih obećanih sredstava oni moraju namiriti Elezovića, zatim svog mesnog šefa partije i angažovati građevinske mašine, obezbediti materijal, možda čak platiti radnike i PDV.

Po završetku radova i bezbrojnih svečanih otvaranja, svojstvenih Pavličiću i Pajtiću, podizvođačima sleduje put po mukama. "Podobni izvođači" im govore da im Fond nije uplatio ni dinara. Ostaje im samo čekanje. Još od 2007. godine mnogim podizvođačima nije plaćeno ništa, pa se većina njih i ugasila. Na ovaj posredni način "podobni izvođači" eliminišu svaku konkurenciju. U predvorju direktorske kancelarije Nebojše Malenkovića uvek se nalazi više desetina izvođača koji čekaju novac.

 

 

Kriminalna vertikala "Dijagonale"

 

Zanimljiv je spisak investicija koje je Bojan Pajtić na realizaciju dao famoznoj "Dijagonali" još famoznijeg vlasnika Aleksandra Vojinova, koji je prvo pobegao iz Zrenjanina u Novi Sad, a onda je izvesno vreme morao da se krije po Bliskom istoku. Uprkos tome "Dijagonala" je učestvovala na ovim poslovima: Urgentni centar Kliničkog centra Vojvodine, Institut "Kamenica 2" u Sremskoj Kamenici, jugoistočna tribina stadiona "Karađorđe", Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, bolnica za reumatske bolesti "Jodna banja" u Novom Sadu, dogradnja postojećih objekata Instituta za plućne bolesti Vojvodine "Kamenica 2" u Sremskoj Kamenici, radovi na revitalizaciji Instituta za reumatologiju u Beogradu, radovi na izgradnji predškolske ustanove u Rumi, adaptacija zdravstvene stanice u Platičevu, kompleks bazena sa pratećim sadržajem u Srpskoj Crnji, sportska hala Osnovne škole "Đura Jakšić" u Čurugu, fiskulturna sala Osnovne škole "Vuk Karadžić" u Bačkom Dobrom Polju, fiskulturna sala u Osnovnoj školi "Branko Radičević" u Ravnom Selu... Naravno, sve ove investicije je finansirao pokrajinski Fond za kapitalna ulaganja naredbom Pajtića kao predsednika UO Fonda.

 

 

Apel radnika novosadskog JKP "Vodovod"

Branko Bjelajac je podelio kolektiv novosadskog vodovoda, zavadio ljude, suprotstavio ih jedne drugima, a o trošku poreskih obveznika i građana platiša zaposlio i debelo platio ličnu telesnu gardu. Ti ljudi su zaduženi da prate, seju strah među zaposlenima, biju i provociraju. Najnoviji slučaj prebijanja vozača Dragana Božića, koji su mediji naveliko propratili, Bjelajac je završio tako što je kaznio pretučenog radnika uz isfabrikovano obrazloženje.

Sve to nije bilo dovoljno. Usledio je obračun sa iskusnim inženjerima. Jedan po jedan su leteli, što u zapećak, što u penziju, a ponešto i na silu: Ivanović, Đukić, Kumović, Planinka Savić, Savin, Popović, Reljin, Čegar, Aleksić...  To Bjelajcu i nije bio neki problem kad je već prethodno najurio kuma Ćurkovića.

Za građane Novog Sada, a posebno za pravosudne organe, tužilaštvo i privredni kriminal MUP-a, biće interesantno samo nekoliko primera šta se dešava u novosadskom Vodovodu u oblasti javnih nabavki i finansijskog poslovanja. Bjelajac i njegovi "stručnjaci" nezakonito sprovode postupke javnih nabavki, odbijaju ispravne ponude kao neispravne, ne sprovode rešenja Komisije za zaštitu prava, izbegavaju otvorene postupke, sprovodeći postupke javne nabavke male vrednosti ili pregovaračke postupke bez zakonskog osnova i razloga za primenu.

Posebno je zanimljivo to što sprovode javne nabavke preko ponuđača iz restriktivnog postupka, a koje nisu predmet restriktivnog postupka. Ni to im nije dovoljno, nego kažnjavaju ponuđače koji ulažu zahteve za zaštitu prava, tako što raskidaju ranije zaključene ugovore koji su još na snazi, bez zakonskog osnova.

Ovaj vagabund, umišljeni inteligent (gradonačelnik u senci - kako sebe voli da vidi), mrzitelj ljudskog roda i ljubitelj pasa, hvali se kako mu se može da radi šta hoće, a može kad mu je povereno da odlučuje o sudbini 700 zaposlenih i o zdravlju 400.000 stanovnika Novog Sada. Dozvolili su mu da radi šta god hoće Čanak i Pavličić!

 

Urbanizam od čoveka stvara prozor

Skupština Novog Sada je 11. jula 2003. donela rešenje o obrazovanju Komisije za planove, ali je donošenjem novog Zakona o planiranju i izgradnji od 11. septembra 2009. rad Komisije postao protivzakonit. Pomenuta komisija ne postoji ni u Statutu grada Novog Sada i njena isključiva nadležnost bi trebalo da bude obavljanje stručnih poslova u postupku izrade i sprovođenja planskih dokumenata. Umesto toga, ona je faktički organ koji u Novom Sadu donosi odluke ko će smeti, a ko ne da zida višeporodične objekte.

Predsednica Komisije je Milica Kostreš, koja svoje neverovatno široke ingerencije ne crpi iz zakona, već iz kumovske povezanosti sa Jelenom Atanacković-Jeličić iz Gradskog veća za urbanizam. Njih dve u suštini odlučuju o tome ko će da dobije dozvolu za izgradnju, a orijentišu se po tome ko im je koliko platio i da li novi projekat ugrožava prodaju objekata koji su već izgrađeni za potrebe na plaćanje spremnih klijenata.

Koliko je Jelena Atanacković moćna, iako formalno samo član veća, pokazuje i sudbina Borivoja Dunđerskog, retko poštenog stručnjaka, koji je na čelu Gradskog veća za urbanizam izdržao jedva nešto više od sedam meseci.

U svom mejlu od 13. septembra 2011. Dunđerski upozorava Jelenu Atanacković da je nadležnost Komisije ograničena na davanje stručnih mišljenja Gradskom veću za urbanizam, a ne i za izdavanje dozvola za gradnju. Kao što se vidi iz predstavke advokata Jelene Sokić Ministarstvu životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja od 30. januara 2012, Komisija umesto davanja stručnog mišljenja i dalje izdaje obavezujuće naloge, u stvari rešenja u upravnom postupku, koje nadležno veće za urbanizam samo prosleđuje strankama.

Ni pomenuti mejl gospodina Dunđerskog nije ništa promenio. Zastupajući više građevinskih firmi koje nisu uspele da od Komisije dobiju dozvolu za izgradnju, a bez jasnih objašnjenja, advokat Milan Miljuš 19. septembra 2011. pismom od gospodina Dunđerskog traži mišljenje koja je svrha postojanja Veća za urbanizam, ako izdavanje dozvole za izgradnju zavisi isključivo od dobre volje članova Komisije za planove, koji zasedaju kada im se prohte i to iza zatvorenih vrata.

Posle toga Dunđerski, 26. septembra 2011, gradskom veću Novog Sada dostavlja zahtev za sopstveno razrešenje, navodeći da je na funkciju stupio 10. februara iste godine, a da razrešenje traži iz ličnih, profesionalnih i moralnih razloga.

O potpunoj nestručnosti članova Komisije govori i pismo "Cering gradnje" od 26. decembra 2011. gradonačelniku Igoru Pavličiću u kome se navodi da je Milica Kostreš, kao predsednica Komisije, odbila da izda saglasnost na glavni projekat bez ikakvog obrazloženja. U odgovoru Komisije stoji jedino da "projekat nije u potpunosti izrađen u skladu sa sugestijama Komisije u pogledu...". Uroš Cerović, diplomirani inženjer arhitekture iz "Cering gradnje", ukazuje u pomenutom pismu da u inženjerskoj praksi ne postoji izraz "u pogledu", već se odbijanje izdavanja dozvole mora obrazložiti navodima iz važećih urbanističkih uslova.

Umesto ukidanja Komisije, Igor Pavličić je odlučio da razreši Borivoja Dunđerskog, jer se tako omogućuje građevinskoj mafiji da zadrži monopol nad izgradnjom u Novom Sadu, a iz tih prihoda se finansiraju i Pavličić, i Pajtić, kao i mnogi drugi iz Demokratske stranke.