Feljton

Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan (8)

 

Evropski ili neki drugi put?

 

Da li turska diplomatija ima više lica, iza kojih se uvek skriva neoosmanizam? Da li iz toga proizilaze tolike zbunjujuće kontroverze: glavni američki saveznik u regionu koji je prihvatio ruski energetski "Južni tok", pretendent na članstvo u EU koji bezobzirno guši prava kurdske manjine, jedini prijatelj Izraela u muslimanskom svetu koji širi ruke prema Teheranu? Zbog čega na sve to ćute i Vašington i Moskva, kao i Brisel i Peking? Kako Beograd i Banjaluka treba da reaguju na agresivnu tursku politiku i njenu pozadinu na Balkanu? Ovo su neka od pitanja čiji se odgovori nalaze u knjizi Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan autora Darka Tanaskovića, istaknutog orijentaliste i diplomate, koje u nekoliko nastavaka prenosi Tabloid

 

Darko Tanasković

 

U skladu sa načelom da se svim najznačajnijim subjektima međunarodnih odnosa valja uspostaviti i razvijati saradnju, Turska uzima u obzir i rastući značaj Kine na globalnom planu. U tom smislu pokrenuto je više inicijativa, prvenstveno u ekonomskoj sferi, a najvišu tačku u bilateralnim odnosima predstavlja poseta predsednika A. Gula Kini, krajem juna 2009. godine.

Gul je pre posete ponovio da Ankara, što se problema Tajvana tiče, podržava politiku "jedne Kine", a da je njen glavni cilj podsticanje privredne saradnje, kao i da se Turska zanima za Daleki istok na isti način na koji se interesuje i za druge udaljene delove sveta, poput Latinske Amerike i Afrike.

 

Turska i Kina

 

Da su u tom trenutku odnosi između dve zemlje bili u usponu svedoči i saglasnost kineskih vlasti da turski predsednik poseti i Urumči, glavni grad buntovne provincije Sinkjang, u kojoj se etnički Ujguri već dugo bore za autonomiju, a protiv onoga što nazivaju kineskom asimilacijom. Neposredno posle Gulove posete, međutim, početkom jula izbili su žestoki međunacionalni sukobi u Urumčiju između Ujgura i pripadnika većinskog naroda Han, u kojima je bilo mnogo ljudskih žrtava, a na koje su kineske snage bezbednosti žestoko reagovale. Ovaj dramatični događaj, kao i okolnosti da je do njega došlo samo nekoliko dana po okončanju uspešne Gulove posete Kini, na ubedljiv način je ilustrovao sa kakvim se protivrečnostima suočava turska neoosmanistička politika, koja na svakom terenu aktuelizuje više pristupa, pa i ne može da se zaštiti od posledica njihovog uzajamnog isključivanja u situacijama znatnijih tenzija ili otvorenih sukoba.

Globalni i regionalni plan realizovanja nove turske spoljne politike neodvojivo su povezani i međuzavisni, a logika dvostrukih standarda ima svoja inherentna ograničenja. Turska javnost, mediji i pojedini zvaničnici, uključujući i premijera Erdogana, optužili su kineske vlasti za nasilje nad "braćom Ujgurima" u turskoj prapostojbini, a premijer je jula 2009. postupke tamošnje policije na sastanku velike osmorice u italijanskom gradu Akvili uporedio čak i sa genocidom, na šta su iz Pekinga žestoko reagovalo i zapretilo uzvratnim merama, uključujući i promenu odnosa prema kurdskom separatizmu i stava u vezi sa genocidom nad Jermenima (1915), koji Turska uporno negira.

U Turskoj inače živi oko 300.000 građana ujgurskog porekla, a organizovani urgujski separatisti i politički emigranti uživaju prećutnu blagonaklonost turskih vlasti, tako da se slobodno oglašavaju u javnosti. Pojavila se opasnost da sav prethodni trud i svi rezultati Gulove posete padnu u vodu, a da tom prilikom sedam potpisanih međudržavnih sporazuma zadugo ostanu mrtvo slovo na papiru.

Zahlađenje je bilo očigledno. Prilikom posete je isticana kineska podrška izbora Turske za nestalnu članicu SB UN (17.10. 2008), a sada je Ankara mahala svojim članstvom i najavljivala da će u tom najvišem međunarodnom forumu zahtevati da se na dnevni red stavi pitanje intervencije kineskih snaga bezbednosti u Urumčiju. Ne treba se čuditi da je upravo Ahmet Davutoglu, neoosmanistički dosledan svom pragmatičnom diplomatskom načinu, a krajnje ograničeno zainteresovan za panturkističke himere, u dugom telefonskom razgovoru sa svojim kineskim kolegom pružio uveravanja da Turska na događaje u Sinkjangu gleda kao na unutrašnju stvar Kine, da poštuje njen teritorijalni integritet i pridaje veliki značaj razvoju bilateralnih odnosa sa Pekingom. Ali, šteta je učinjena.

U kineskoj političkoj eliti učvrstilo se mišljenje da je ponašanje Turske licemerno i da Ankara neupadljivo ali istrajno podržava ujgurski separatizam. Iako nezaobilazni partner u međunarodnoj zajednici, a posebno u ekonomskoj sferi, Kina teško da može postati i održati se kao jedna od globalnih prioriteta turske politike "strategije dubine". Njena dubina dotle ipak ne seže, a neke od spornih pretpostavki na kojima počiva ozbiljno joj ograničavaju manevarski prostor.

 

Turski put u Evropu

 

Globalnu relevantnost imaju, razume se, i odnosi Turske i EU. Turski put ka Evropi traje od 1963, kada je Ankara potpisala prvi ugovor o saradnji sa Briselom, da bi 1987. i formalno zatražila članstvo, a tek 2000. dobila status kandidata, s kojim su pregovori otvoreni 2005. U međuvremenu (1995) Turska je s EU potpisala sporazum o carinskoj uniji, što je dovelo do kraha mnogih malih i srednjih preduzeća i do znatnog porasta uvoza iz evropskih zemalja. 

Od devedesetih godina prošlog veka u Turskoj je, s izuzetkom kemalista leve orijentacije i komunista, u pogledu opravdanosti zalaganja za učlanjenje u EU uspostavljen konsenzus glavnih političkih snaga, uključujući i neoosmaniste, iako su u javnom mnjenju sve vreme u vezi s ovim opredeljenjem postojale ozbiljne rezerve (v. Z. Milošević "Od kemalizma do modernog neoosmanizma", Pečat 99 , 29.1.2010, 40). TAko je, recimo, budući islamistički premijer Turske Nedžmetin Erbakan još ranih devedesetih godina izjavljivao: "Odnos između Evrope i islama predstavlja 500 godina sukobljavanja. Čak ni puna integracija (u EU - D.T.) ne bi bila dovoljna da se zaklopi stranica od tih 500 godina. Mi nismo zapadnjaci, mi nismo Evropljani" (v. T. Josseran, La nouvelle puissance turque, Pariz, 2010, 78).

Nova, proevropska taktička orijentacija mlađih, a politički iskusnijih islamista održana je kao jedna od deklarisanih strategijskih prioriteta ukupne turske državne politike, što su po preuzimanju vlasti u više navrata potvrdili i Erdoganovi glasnogovornici. U međuvremenu je, međutim, suštinski došlo do bitnih promena. Bez obzira na optimističku retoriku, protursko lobiranje nekih članica EU (Velike Britanije, Italije, Španije...) i povremene, ne uvek delikatne "sugestije" SAD, proces evrointegracije tekao je sporo i teško, s periodičnim zastojima, uzrokrovanim kako zbivanjima unutar EU tako i pojedinim potezima Ankare koji nisu nailazili na odobravanje u evropskim prestonicama, kao i sporim sprovođenjem potrebnih reformskih zahteva u zakonodavnoj oblasti. Progresivna (re)islamizacija turskog društva počela je da izaziva sve veću zabrinutost, iako su evropski i američki zagovornici turske kandidature stalno ponavljali da je reč o "umerenom islamu", kompatibilnom s demokratijom i evropskim vrednostima.

Američki stav paradigmatično odražava jedna izjava bivšeg predsednika Klintona, data prilikom posete Turskoj 1999. godine: "Sjedinjene Države nisu član Evropske unije, ali sam ja stalno podsticao da evropska integracija krene dalje i brže, a to podrazumeva i Tursku. Još ima onih koji Evropu vide na uži način. Njihova Evropa bi mogla da se zaustavi na nekom planinskom lancu, vodenoj površini, ili, što je još gore, onde gde ljudi počinju da se mole Bogu na drugačiji način. Ipak, postoji rastući i ohrabrujući konsenzus prema kome je Evropa ideja isto koliko i mesto."

U istom duhu se 2004. izjasnio i Džordž Buš, takođe prilikom posete Turskoj: "Uključivanje Turske u EU dokazalo bi da Evropa nije ekskluzivni klub jedne religije, a sukob civilizacija bi ogolilo kao prolazni istorijski mit" (v F.Fallon, The Neo-Ottoman Empire, vdare.com, 20. 7. 2006).

Suočena sa odugovlačenjem EU i njenim u mnogo čemu licimernim odnosima prema kandidaturi jedne tako velike muslimanske države kojoj nikada nije otvoreno rečeno da je glavna prepreka njenom primanju u Uniju upravo to što je muslimanska i mnogoljudna, turska politička elita je počela da ispoljava nervozu i svojevrsni prkos, dok je evroentuzijazam u narodu dodatno opao.

Bez obzira na to što su s njom otvoreni pregovori o članstvu, procenjuje se da je Turska, uprkos svim prividima, danas objektivno dalja od EU nego pre desetak godina. Lisabonskim ugovorom, koji je stupio na snagu 1. decembra 2009. godine, predviđeno je da spoljna politika ostaje u nacionalnoj nadležnosti, tako da jedinstvene spoljne politike EU i dalje neće biti, a i da je ima, o Turskoj bi u njenom formulisanju bilo neizvodljivo postići zajednički stav država članica. Neke od njih nagoveštavaju da bi u vezi sa ovim pitanjem obavezno organizovalo referendumsko izjašnjavanje građana, a zna se da je javno mnjenje većinski neraspoloženo prema Turcima i Turskoj, što u kontekstu opšteg porasta ksenofobije u Evropi samo dobija na intenzitetu.

Tokom teške posete Turskoj krajem marta 2010, nemačka kancelarka Angela Merkel je, uza svu diplomatsku ljubaznost, ostala čvrsta u stavu da je "privilegovano partnerstvo", a nikako punopravno članstvo, najviše što Turska može očekivati od približavanja EU. Krajem 2010, ona je proklamovala i krah projekta multikulturalizma u koji su se godinama "politički korektno" zaklinjali u Evropi i u zvaničnoj Turskoj. Zauzvrat, dokazujući da se na nemačkom terenu oseća kao kod kuće, premijer Erdogan je u Diseldorfu (26. 2. 2011), pred desetak hiljada oduševljenih sunarodnika upozorio na opasnost od rastuće islamofobije u Nemačkoj, dok je asimilaciju s karakterističnom emfatičnošću neoislamističkog diskursa odredio kao zločin protiv čovečnosti. Očigledno je da se jaz ne smanjuje već samo povećava. Ipak, Institut za istraživanja Srednjeg istoka i Balkana, sa sedištem u Ljubljani, našao je za shodno da Erdoganu 2011. godine dodeli nagradu "Državnik decenije".

 

Različiti aršini

  

Teško je pretpostaviti da vladajući neoosmanisti nisu svesni sumorne perspektive u pogledu ostvarenja krajnjeg cilja, punog i punopravnog integrisanja u EU. Oni, ipak, nastavljaju s istom proevropskom retorikom i najavljuju ubrzanje procesa uvođenja reformi koje bi Tursku približile članstvu. Premijer Erdogan je jednom prilikom izjavio da je "evropska agenda i njegova agenda", da su kopenhaški kriterijumi i "ankarski kriterijumi", a kada se vratio sa samita EU u Briselu, gde nije popustio u vezi sa kiparskim pitanjem i u stavu prema genocidu nad Jermenima, pošto je Turska konačno dobila status kandidata, u zemlji je na tipičan neoosmanistički način trijumfalno dočekan kao "osvajač Evrope".

Nema sumnje da neoosmaniste više praktičnih razloga navodi na to da i u sklopu sprovođenja nove, diverzifikovane spoljne politike ne dignu ruke od Starog kontinenta, s kojim je i istorija Osmanskog carstva vekovima bila tesno povezana i isprepletana, a čijim delom oni smatraju i Tursku.

Privredna saradnja sa evropskim zemljama je veoma razvijena i već institucionalizovana, a postoji i mnogo bilateralnih projekata, osobito sa nekim državama, tako da ekonomski interesi nalažu da se ta veze ne ugrožavaju i ne prekidaju. Ni Evropa, uostalom, nema nameru da snižava nivo ukupne saradnje sa Turskom. Naprotiv. Na tom planu nikakve rezerve ne ispoljavaju ni one države koje se, kao npr. Nemačka i Francuska, inače protive punopravnom članstvu Turske ili nastoje da njegovu perspektivu relativizuju formulama "privilegovanom partnerstvu" ili "mediteranskoj dimenziji Evrope".

Svesni ove činjenice turski zvaničnici sve češće izjavljuju da je Turska, ako joj EU okrene leđa, spremna i sposobna za alternativne pravce privredne i političke saradnje i pronalaženje konkretnih partnera na drugim stranama, čime se vrši određen pritisak na Brisel, i podržavaocima turske evrointegracije daju argument za ubeđivanje skeptičnih i prema Ankari neraspoloženih članica Unije. Korišćenje ove neuvijene ucenjivačke poluge pritiska svojstveno je neoosmanističkom stilu nastupanja na međunarodnoj sceni, pa se njome, recimo maja 2004, efikasno poslužio i premijer Erdogan, u vreme dok se u Briselu odlučivalo o datumu otpočinjanja pregovora o članstvu s Turskom: "Ako EU ne donese odluku kakvu mi želimo, Turskoj, zahvaljujući njenom velikom potencijalu, neće biti teško da pronađe neki drugi put", dok će "EU od toga dana biti teško da govori o evropskim idealima" (prema Turks US-Daily World EU News, 6. 5. 2004).

Budući da postoji dosta pokazatelja koji upućuju na to da islamisti/neoosmanisti nisu iskreno zainteresovani za pristupanje EU po sadašnjim uslovima, a možda i uopšte, zadržavanje proevropske retorike blagog ili oštrijeg prebacivačkog tona služi im kao oprobano sredstvo za vršenje stalnog pritiska na evropske partnere i neprijatno suočavanje EU sa sopstvenom nedoslednošću i dvostrukim standardima, kako bi se iznudile neke druge pogodnosti u tretmanu. Koliki je stvarni evroentuzijazam turske političke elite paradigmatično je pokazao incident koji je svojim krajnje nediplomatskim optužbama vezanim za austrijski odnos prema turskim useljenicima novembra 2010. godine izazvao ambasador Turske u Beču Kadri Tezdžan. S druge strane, a otprilike u isto vreme, mnogi Nemci (i Evropljani), suprotno zvaničnom ograđivanju i indignaciji političara, sa zadovoljstvom su čitali i komentarisali "turkofobnu" knjigu kontroverznog ali i doslednog bankara Tila Saracina, Nemačka samu sebe poništava (Deutshland schafft sich ab).

Zagovornici "politički korektne" linije multikulturalizma i poslenici u društvenim zakonitostima koji toj liniji obezbeđuju naučnu legitimaciju požurili su da Saracinove teze osude kao primer populističke pseudonauke, koja operiše privrednim činjenicama ("faktoidima") i poluistinama radi opravdavanja "naučnog rasizma". Delimično su svakako u pravu, jer autor sporne knjige jeste diletant i nije stručnjak za genetičku sociologiju, ali bi utoliko više trebalo da zabrine sociološki, a i politički svakako relevantna činjenica da postoje milioni njegovih istomišljenika u "staroj Evropi". Oni možda nisu u pravu, ali deluju u skladu sa svojim uverenjima i osećanjima.

 

                                                                                                                                  

                                                                    Nastaviće se

 

Najnovija istraživanja javnog mnjenja, koja nisu sproveli nikakvi evropocentrični, islamofobni i turkofobni diletanti već ozbiljne specijalizovane institucije i agencije, pokazuje da "islamofobija i, specifično, turkofobija, postale rasprostranjena pojava u Evropi. Prema redovnom statističkom izveštaju o stanju u EU (Eurobarometer) iz 2008. godine, 55 odsto građana evropskih država je protiv učlanjenja Turske, 31 odsto je za, dok 14 odsto o tome nema izgrađeno mišljenje. Natpolovična većina pozitivno raspoloženih prema evropskoj budućnosti Turske postoji samo u jednoj članici EU, Rumuniji (61 odsto), inače najvećem turskom trgovinskom partneru na Balkanu, u 14 država je javno mnjenje negativno opredeljeno, dok se ostale, uzme li se u obzir ukupan broj građana obuhvaćen istraživanjima, kolebaju, s tendencijom rasta protivturskog stava.

Najsnažnije protivljenje integrisanju Turske u EU postoji u Austriji i na Kipru (po 85 odsto), zatim slede Grčka (85), Nemačka (77), Luksemburg (75) i Francuska (71). Rezultati ovog ispitivanja najpovoljniji su već u pomenutoj Rumuniji (61 odsto), a zatim u Sloveniji (49), Švedskoj (46), Španiji (46), Mađarskoj (45), Poljskoj (43) i u Bugarskoj (42).

Iz analize statističkih pokazatelja proizilazi da je stepen negativnog raspoloženja prema evrointegraciji Turske direktno proporcionalan brojnosti turske imigrantske zajednice u datoj državi, kao i da je turkofobija u najtešnjoj vezi s opštom islamofobijom, jer se Turska, iako ustavno sekularna, prevashodno doživljava kao muslimanska država, pri čemu vladavina neoosmanista svakako pojačava ovakav utisak. Simon Anholt, jedan od promotera koncepta "nacionalnog brendiranja", postojeću situaciju je opisao rečima: "Turski imidž na Zapadu je danas takav kao da Ataturk nije nikada postojao" (G. SAz, nav. Delo, 488).

 

 

Globalni i regionalni plan realizovanja nove turske spoljne politike neodvojivo su povezani i međuzavisni, a logika dvostrukih standarda ima svoja inherentna ograničenja.

 

Erdogan: "Ako EU ne donese odluku kakvu mi želimo, Turskoj, zahvaljujući njenom velikom potencijalu, neće biti teško da pronađe neki drugi put", dok će "EU od toga dana biti teško da govori o evropskim idealima."