Stav

 

ZAJEDNICA

 

Savremena civilizacija se nalazi na stranputici. Komercijalna civilizacija je pogrešila pravac kretanja. Komercijalna civilizacija vodi čovečanstvo u totalitarizam Velikog brata. Komercijalna civilizacija se završava robotskom civilizacijom. Čovekova priroda, uprkos tehničko-tehnološkoj revoluciji, nije se bitnije promenila poslednjih deset hiljada godina. Nasilje i teror koji se sprovode nad čovekovom prirodom dovode do njegovog stresa, depresije, otuđenja i samodestrukcije. Ukoliko se nešto bitno ne promeni u kretanju savremene civilizacije, postoji velika opasnost da čovek sam uništi sebe i tako konačno pokaže da je najgluplja životinja u kosmosu

 

Branko Dragaš

 

Nije, dakle, danas sporno da se nešto mora menjati, ali postavlja se pitanje - šta treba menjati, kako treba menjati i ko treba to da uradi? Na pitanje - šta treba menjati, mogu da odgovorim da treba menjati suštinu komercijalne civilizacije. Problem je u tome što je komercijalna civilizacija svela čoveka na jednu jedinu dimenziju, čovek je postao - roba.

Čovek je postao roba koja se prodaje i kupuje na tržištu, isto kao što se kupuje bilo koja druga roba na tržištu, pa je tako čovek, samom prirodom tog nametnutog robnonovčanog odnosa, poprimio sve osobine robe.Čoveka možete kupiti i prodati za određenu cenu, cena se određuje na osnovu ponude i tražnje, čovek se kao roba može uvesti ili izvesti, može se staviti pod carinski nadzor, može da se prodaje na konsignaciju ili komisiono, može da se skladišti, odlaže i pakuje, reklamira, sajamski izlaže i daje u kompenzaciju, može da se rasprodaje iz magacina, ali može i da se pokvari, propadne, izgubi vrednost i baci na otpad. Suština nastalog problema je u tome što je komercijalna civilizacija svela čoveka na robu za tržište, dok se čovekova priroda izvorno, poslednjih deset hiljada godina, gotovo da nije promenila.

Čovekova priroda, počevši od naših predaka Lepenaca i Vinčanaca pa sve do nas danas, nije se promenila toliko radikalno kao što su se bitno promenila sredstva za proizvodnju, od kamene sekire i gvozdene motike do emajla i skajpa, pa je savremeni čovek ostao umrežen i okovan u svojoj pohlepnoj želji za materijalnim napretkom. Priroda Lepenca i savremenog čoveka se nije tim tempom menjala. Ona je zaostala za tim tehničkim razvojem proizvodnih snaga. I Lepenac i savremeni čovek na isti način vole, ljube, pate, osećaju, brinu, strahuju, traže smisao i suštinu života. I Lepenac i savremeni čovek streme moralnoj vertikali, duhovnom uskrsnuću i traže put spasenja.

I jednog i drugog peče u duši, pritiska, muči i boli na isti način. Imaju iste nedoumice, ista pitanja, iste krize i iste želje za boljim. To što savremeni čovek može da blebeće u mobilni telefon i da piše gluposti na blogu, to što četuje na Fejzbuku i brzo menja kanale na daljinskom upravljaču, gleda stupidne predizborne kampanje političkog ološa, idiotizme sisatih silikonskih pevaljki i debilizam rijaliti šoua, to ne znači da je on pametniji, ispunjeniji, ostvareniji i zadovoljniji od svog neolitskog rođaka, koji u svom zajedničkom domu na obalama Dunava sedi oko upaljene vatre, večera i deli ulov sa zajednicom, priča sa svojim saplemenicima, gleda ih u oči i dušu, greje se njihovom ljubavlju, obasut je pažnjom, nežnošću i brigom bratstva, spaja se sa njihovim nevinim i dobrim dušama, sluša vetar sa Karpata kako zavija i posmatra zvezdani nebeski svod, razmišljajući o sebi, svome smislu, meri vrednosti, prošlosti i budućnosti, razmišljajući o svom uspravnom hodu prema nekom višem bivstvu i radujući se svakom novom danu koji mu donosi novu životnu igru, saznanje, nadu i otkrovenje.

Komercijalna civilizacija ima u svojoj osnovi pogrešan kod. Ona je postavljena na principima korisnosti. Ja tražim svoju korist. Ti tražiš svoju korist. On traži svoju korist. Mi tražimo našu korist. Svi traže svoju korist. Kada svi traže svoju korist, onda dolazi do sukoba oko koristi. Svi se otimaju oko koristi. Ukoliko  neka korist ima svoja prirodna ograničenja - plodna zemlja, voda, nafta, gas, zlato ili čist vazduh - onda dolazi do velikih sukoba oko toga ko će ostvariti svoju korist.

Komercijalna civilizacija je zasnovana na posedovanju korisnosti i zato su u njenoj osnovnoj postavci sukobi neizbežni. U sukobima ginu stotine miliona ljudi, planeta Zemlja se zagađuje i stvaraju se totalitarni režimi koji čoveka pretvaraju u roba. Tako na planeti nastaju neredi i život čoveka se pretvara u permanentni ratni okršaj. Komercijalna civilizacija je stvorila kanibalski sistem u kome ćeš ili ti nekoga da pojedeš ili će taj neko tebe da pojede.

Čovekova priroda, kojoj je ostalo u sećanju urezano drevno doba naše baštine, ne može da izdrži takvo stanje permanentnog rata i otimanja, ne može da živi pod stalnom opsadom, pretnjom, pohlepnim grabljenjem, ne može da živi u stalnom strahu, iščekivanju da te neki ljudožder pojede u svom političkom spinovanju javnosti, ne može da živi u stresu da se isključi sa interneta, da mu ukinu narkotizovane doze dnevne manipulacije i zbog svega toga savremeni čovek pati, nezadovoljan je svojim životom i traži neko drugo okruženje.

Da li je ovo tačno? Iz svog života znate da je tačno. Shvatate da ovako više ne ide, sve vam se zgadilo i tražite neki izlaz iz sadašnjeg stanja. Treba vam nešto novo. Treba vam prosvetljenje. Buđenje. I spas. Sada kada smo utvrdili suštinsku grešku savremene civilizacije, moram da odgovorim - šta je rešenje? Umesto principa - korisnosti, potrebno je da postavimo pitanje - šta je dobro i pravedno? To je bitna razlika.

Umesto komercijalne civilizacije u raspadanju, nama je potreban - humanizam. Humanizam zajednice. Potrebno nam je da izgradimo zajednicu koja će braniti principe - dobra i pravde. Savremena civilizacija je zaboravila ovo drevno znanje. Moramo se vratiti izvorištima. Moramo se vratiti na početak. Tamo gde smo skrenuli sa duhovnog puta. Nama danas treba povratak na taj duhovni put. Vladavina ne teži korisnosti, nego dobru i pravdi u zajednici. Ono što je dobro za mene, mora biti dobro i za zajednicu. Ono što nije dobro za mene, nije dobro ni za zajednicu. Ono što je pravedno za mene, pravedno mora biti i za zajednicu. I obrnuto.

To je potpuno suprotan princip od korisnosti. Umesto večitog sukobljavanja oko korisnosti, zajednica nudi večni mir, spokojstvo i blaženstvo. Zajednica nudi igru i duhovnu obnovu. Istinski moral čoveka u zajednici je saglasje čoveka sa večnim poretkom sveta. To je moguće ako se vratimo - baštini. Baština je univerzalno znanje o drevnom dobu, o zlatnom dobu zajednice, o Bogu, o svetu, o religiji, o čoveku, o duši, o upravljanju, o lepoti.

Zajednica ima svoju univerzalnu povezanost i svoju celinu. Ne može nešto da dovedete u red u delovima, samo se može celo i istovetno u zajednici postaviti kao sklad. Ne možete upravljati zajednicom ako nemate ova saznanja. Zato svi moramo ponovo da učimo. Sve iz početka. Moramo da učimo ono što je bilo sakriveno od nas i što nikada nismo naučili.

Moramo da pronađemo metod učenja kojim možemo da izmenimo sklop svoje svesti. Taj proces se naziva - prosvetljenje ili buđenje. To znači, tumačeći baštinu hindu Vedante, moramo da nepovratno pribavimo osetljivost za saznanje stvarnosti. Moderan čovek je u problemu jer ne može sam da otkrije ovo posvećenje. Treba mu učitelj, mudrac, koji će mu doneti znanja koja prevazilaze um. Konfučije smatra da se to može postići u četri koraka: poznavanje osnovnih principa stvari, prihvatanje tih principa, uvežbavanje tih principa i realizacija principa u praksi. Za Konfučija je užasno bilo nešto znati i to ne činiti. Znači, prevedimo na našu stvarnost, ne mogu da kažem: meni je lično dobro i baš me briga kako je drugima u zajednici, jer takav stav potiče iz principa korisnosti, sebičnosti i gramzivosti, nego moram da kažem da je meni dobro tek kada je svima u zajednici i samoj zajednici dobro.

Eto odgovora svim onima koji su me pitali i koji su me kritikovali - a zašto si ti radio devedesetih godina u javnosti to što si radio, ako si imao svoj biznis i bilo ti je dobro, nisi imao materijalnih problema koje su svi ostali imali. To je logično pitanje iz nakaradnog principa korisnosti, jer lično dobro nije podrazumevalo dobro zajednice. Umesto mene, odgovorio vam je mudri Konfučije. Pošto sam uspeo svojim učenjem, samosavladavanjem i disciplinom, ne subjektivnom askezom ili učenjem u školi, nego primenom zakonskog reda iz baštine predaka, kojim se jednom i zauvek regulišu odnosi ljudi, kako bi rekao najveći mislilac XX veka Bela Hamvaš, da dosegnem osnovne principe stvari, da ih prihvatim i uvežbam, onda sam prirodno morao, kao pripadnik zajednice, kao nosilac dobra i pravde, kao istinski Lepenac, da se suprotstavim principu korisnosti i da, vođen znanjem, idealima, srcem i dušom, ponudim mom srpskom narodu viziju spasenja. To sam tada radio i to radim i danas. I ništa se tu nije promenio. To što je moj srpski narod naivan i zaveden, što veruje političkim bitangama i što odbija da usvoji moja konkretna rešenja za svoj spas, to ne sme da me pokoleba da nastavim da radim dalje.

Uprkos svemu, moje učenje nastavljam da širim. Konfučije bi rekao da mudar čovek ne pati zato što ga ljudi ne znaju, nego zato što ne može ljude da promeni. Ali, to može i da bude izazov. Vredi pokušati da se svet suštinski izmeni. Ako u tom svom pokušaju i ne uspem, ne smem se kao Jona srditi. Bitno je da sam pokušao.

Isti je slučaj i sa Konfučijem. Podsećam vas na njegovu sudbinu šest vekova pre nove ere. Konfučije potiče iz starog plemenitog roda. Otac mu je umro vrlo rano. Detinjstvo i mladost su mu bili teški, učio je u oskudici. Ali je učio. Drevna znanja. Kojima se vratio. Verovao je da pokvareni život čoveka može da se sredi samo pomoću države. Verovao je da je čovekova delatnost najvišeg ranga - upravljanje državom. Upravljanje znači staviti stvari na njihovo mesto. U državi je vladao, kao danas u Srbiji, nered i zbrka, haos i rasulo, a na vlasti su bili nedostojni. Učio je da je suština upravljanja državom moral. Vaspitavao je omladinu. I sve više mladeži se okupljalo oko njega. U pedesetim godinama postao je državni savetnik pokrajine Lu. Hroničari kažu da je mudrac državne poslove uspostavio sa zadivljujućom jednostavnošču, lako, radom i bez velike priče. Uspostavljen je red, ustrojen je moral, blagostanje, uvedena kultura - sve je to urađeno za nekoliko meseci njegovog političkog angažovanja. Mudrac je sredio državu. To je valjan primer našim pokvarenim i korumpiranim političarima koji ništa ne znaju i ništa ne uče.

Može se, ako se hoće, država brzo dovesti u red. Konfučiju je uspelo u praksi ono što Platonu nije uspelo. Ali, ubrzo je sve propalo. Ljubomora i zavist suseda učinile su svoje. Poslali su knezu glumice. Pozorište. Knez je poludeo za glumicama i zanemario upravljanje državom. Konfučije se povukao. Razmišljao je da ode među varvare i osnuje državu. Državu koja će braniti zajednicu. I principe dobra i poštenja. Vladavina je duhovna delatnost. Upravljanje državom nije politika. Nije zahvat, prevara, makijavelizam, pragmatičnost, instinkt vlasti, špekulacija, trgovina i koaliciona nagodba političkog ološa, koji proklamuje načelo da svako može sa svakim. Upravljanje državom je umeće i znanje. Šta vladalac treba da zna, pitali su Konfučija. Mora da zna da - uči. Stalno.