Diplomatija

Na kraju mučnog Jeremićevog mandata, od srpske diplomatije ostao je samo haos

 

Dečko koji je voleo moć

 

Uprkos tome što više nije predsednik Republike Srbije, Boris Tadić je ukazom postavio nekoliko novih ljudi u srpske diplomatske misije širom sveta, i to uglavnom sve dojučerašnje saradnike Mirka Cvetkovića i njegove bivše vlade. Više od dve trećine svih "nameštenika" u diplomatsko-konzularnim predstavništvima Srbije u svetu, nema nikakve veze sa diplomatijom, niti je ikada imalo! Karijerne diplomate zaboravljene su onoga dana kad je za šefa srpske diplomatije imenovan Vuk Jeremić, takođe diletant za diplomatiju. I po godinama i po iskustvu! Ali, to ga nije omelo da svoje bolesne, nebeske ambicije pokazuje na svakom koraku i da se ponaša kao da zastupa Titovu Jugoslaviju, a ne višestruko izmrcvarenu, i u svetu nažalost  dugo godina preziranu Srbiju. Tako je stigao do kandidature za predsedavajućeg Generalne skupštine  Ujedinjenih nacija. Ali, samo do kandidature. Dalje nije mogao

 

Insajder: D-6

 

Sve dosadašnje vlasti u Srbiji prilikom preuzimanja institucija nakon izbora, ubacivale su svoje ljude na službu u ustanovama o kojima često nisu znali ništa. Ovakva praksa zadesila je u više navrata i diplomatsku službu, što potvrđuju i svedočenja kvalifikovanih ljudi koji su život posvetili diplomatskoj struci. A njih, po pravilu, upravo ti novopridošli partijski diletanti potiskuju u stranu, da bi se otvorio prostor za one koji se biraju po raznim problematičnim kriterijumima šefova vlasti.

Lojalnost partijskim interesima unapredila je u ambasadore mnoge od onih koji se nikada nisu bavili diplomatskim poslom: profesore, novinare, sociologe, istoričare, dramaturge, lekare, vojne penzionere, aktiviste nevladinih organizacija, pa čak i islužene pilote!

Kadrovska politika Ministarstva spoljnih poslova Srbije i dalje se drži kursa privatno-partijskih aršina za angažovanje ljudstva u diplomatsko-konzularnim predstavništvima (DKP) Srbije.

Očigledno da je partokratija odnosno politizacija i privatizacija kadrovanja u spoljnoj politici opasno uzela maha i da to urušava Ministarstvo spoljnih poslova Srbije. Sve se to odvija bez konkursa, što je predviđeno zakonom, a sve je to do sada potpisivao državni sekretar u Ministarstvu spoljnjih poslova Srbije Ivan Mrkić.

Poslednji primer ovakve bahatosti i kršenja zakona bio je slučaj Danijela Apostolovića iz Ministarstva finansija, koji je samostalni savetnik u Odseku za javnost rada, a bio je određen za odnose sa javnošću ili kako to tamo u žargonu kažu, "za kontakte sa novinarima".

Ali da stvar bude jasnija, Danijel Apostolović je istovremeno vršio i dužnost šefa za odnose sa javnošću u kabinetu predsednika Vlade Republike Srbije Mirka Cvetkovića. I upravo iz Cvetkovićevog kabineta  pokrenuta je inicijativa da, u ime zasluga za veštinu u izbegavanju javnosti, Danijel Apostolović bude nagrađen odlaskom u Brisel, u diplomatsku misiju Srbije.

Sve je počelo ovoga proleća, na "konsultacijama" održanim 24. aprila 2012. godine u Vladi Srbije, koje je vodio premijer Mirko Cvetković. Tamo je, između ostalog, dogovoreno da Ministarstvo spoljnjih poslova iz Kabineta premijera preuzme savetnika Danijela Apostolovića, stalno zaposlenog u Ministarstvu finansija, i premesti ga na dužnost u našu misiju pri Evropskoj uniji u Briselu, umesto dotadašnjeg savetnika Tamare Rastovac-Siamašvili, jer joj predstoji redovan premeštaj u zemlju.

Ovu informaciju generalnom sekretaru Ministarstva spoljnih poslova Vladimiru Ćurgusu poslao je državni sekretar MSP-a Ivan Mrkić, kojeg on, na kraju zanimljivog dopisa, "moli da se što hitnije preduzmu potrebne mere za izvršenje dogovora postignutog u Vladi Srbije, a za premeštaj Apostolovića". Dopis je prosleđen Vladimiru Ćurgusu 25. aprila 2012. godine.

Poslušnost Ivana Mrkića u izvršavanju naloga iz Kabineta Mirka Cvetkovića ne bi trebalo nikoga da iznenadi, jer je i Mrkić na mesto državnog sekretara u MSP došao bez konkursa, tj. nezakonito.

Naime, Vlada Srbije je danom razrešenja Mirka Stefanovića (stric Borka Stefanovića, prim.red.) sa dužnosti državnog sekretara u Ministarstvu spoljnih poslova, automatski na tu funkciju imenovala Ivana Mrkića, a kako nije bilo konkursa, više onako, sprdnje radi, objavili su taj podatak sutradan, na zvaničnom sajtu Vlade.

Brojni su dokazi koji nedvosmisleno upućuju na to da se u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije  kadrovska politika vodila isključivo u trouglu Jeremić, Ćurguz i Mrkić, ali i da su glavne smernice, očigledno, davali Cvetković i Tadić, odnosno sam Tadić preko svoga trbuhozborca Mirka Cvetkovića.

Bez obzira na to što je zbog izlaska na izbore u međuvremenu prestao da bude predsednik Republike Srbije, Tadić je nastavio da kao običan građanin deluje po ustaljenoj praksi i indirektnim putem redovno upućuje u inostranstvo ambasadore sa akreditivnim pismima koja su nevažeća, budući da je prestala i nadležnost Borisa Tadića kao predsednika!

Poslednji, najdrastičniji primer kršenja zakona ali i bahatog i nediplomatskog ponašanja naših pripadnika Ministarstva spoljnih poslova, desio se 26. aprila 2012. godine, postavljenjem novog ambasadora Srbije u Sloveniji, Aleksandra Radovanovića. On je na tu funkciju postavljen ukazom predsednika Srbije Borisa Tadića! Ukazom, koji je objavljen u "Službenom glasniku", opozvan je sa dužnosti dosadašnji ambasador u Sloveniji Predrag Filipov. I ovde takođe treba naglasiti da je Aleksandar Radovanović bio od 2009. godine savetnik za spoljnu politiku predsednika Vlade Srbije Mirka Cvetkovića!

Takođe su, po ukazima Borisa Tadića - u periodu kad to nikako ne bi smeo da uradi - postavljeni novi ambasadori u Sudanu i Maleziji. S druge strane ,Vlada Cvetkovića na telefonskim fantomskim sednicama imenuje i dalje ambasadore i generalne konzule u Angoli, Vatikanu, Kazahstanu, Mostaru, Strazburu... No, izbori na svim nivoima u Srbiji sprečili su trougao Jeremić, Ćurguz i Mrkić da i u druga diplomatsko-konzularna predstavništva Srbije pošalju ljude sa spiska koji su verifikovali Tadić i Cvetković. Nadohvat ruke su im bili Madrid, London, Peking, Brazilija, Solun...

Odlazeća vlada, osim potpune pustoši koju je ostavila u svakoj instituciji, ostavlja iza sebe i svoju najveću bruku, diplomatiju, koja je pala na najniže grane u svojoj modernoj istoriji. Njena je uloga u vreme Tadićeve vladavine imala isključivu ulogu da afirmiše nezapamćenog štetočinu kakav je bez sumnje bio Vuk Jeremić. Njemu, i njegovim bolesnim ambicijama, podređen je bio čak i njegov "duhovni inspirator" Boris Tadić, koji je znao da se isprsi i da ga zaštiti više puta, a jednom čak i pred parlamentom, teatralnom rečenicom: "Vuk Jeremić nije ništa kriv, svu krivicu primam na sebe!" Tražio je Jeremićevu smenu čak i Dragan Đilas (povodom neuspešne politike oko Kosova), ali je ubrzo, na Tadićevo insistiranje, povukao taj zahtev, pa je svu krivicu svalio na Gorana Bogdanovića, koji je to mirno primio.

No, Jeremića nikakve kritike niti glasni zahtevi iz najvećih svetskih centara moći nisu mogli da uklone sa mesta šefa srpske diplomatije. Mali, bolesni megaloman vrebao je svoju ulogu života: da bude onaj koji će predsedavati Generalnom skupštinom UN, u jednom mandatu. Samo to, i ništa mu više od života ne treba! Srećom, i po njega i po Srbiju, ovaj mali čovek ali velika štetočina, neće stići tako daleko. A verovao je u to, kao što je Tito bio siguran da će dobiti Nobelovu nagradu za mir!

 

 

 

Diletanti u diplomatskim foteljama

 

Iako je mnogo toga što se događa u MSP-u pod velom tajni i van zakonskih okvira, dostupni podaci kažu da od oko 70 šefova ambasada i misija Srbije po svetu, nekarijerni ambasadori drže više od polovine funkcija - što je potpuno suprotno praksi Evropske unije, gde neprofesionalci takav položaj dobijaju izuzetno retko! Ali, treba znati da je vlastohleplje Tadićevog klana bilo toliko snažno, da su priče o profesionalnim kadrovima u diplomatiji odmah pale u vodu, na početku njegovog drugog mandata. Trebalo je diljem sveta poslati malu armiju njegovih prijatelja, pa onda njihovih prijateljica, prijateljičinih koleginica i njima prateću  armiju skakavaca vaspitavanih da žderu i kradu, da žive na račun drugoga i smišljaju kako da "ubiju dan". Sve ovo dotuklo je nekada uvaženu, sposobnu, školovanu i principijelnu diplomatsku elitu, koje nažalost više nema.