Francuska

Šta donosi Fransoa Oland, novi prvi čovek Jelisejske palate

 

Katastrojka na vidiku

 

Kažu da je nepisano pravilo da svaki naredni predsednik bude lošiji od prethodnog. Normalno, jer je u celom svetu situacija sve gora i gora. U samoj Francuskoj, na primer, predsednik Pompidu nije vredeo ni pola De Gola! Žiskar nije bio bolji od Pompidua, a Širak lošiji od Miterana. Sarkozi je podbacio u odnosu na Širaka, jer je više voleo vlast nego same Francuze. Zato je izgubi izbornu trku  u finišu. Pitanje koje se nameće je jasno: da li će i Fransoa Oland potvrditi pravilo i na kraju mandata biti ocenjen kao još lošiji od toliko kritikovanog i omrznutog Sarkozija, kome sada povrh svega preti i sud zbog sumnji za korupciju 

 

Mile Urošević

dopisnik iz Pariza

 

Zbog svega onog što se dešava na političkoj sceni Francuske a i zbog onoga što se dešava po ostalim državama Evrope i sveta, sve češće se pitamo: Da li igde postoji neki političar koji ne laže i ne krade ili su to  izgleda obavezne vrline kandidata za ovakvu funkciju? Postoji li neki vladar na ovoj ludoj planeti koji preferira svoj narod i svoju državu u odnosu na vlast koju mu je taj isti ludi narod olako poklonio.

Papirni glasački listići nisu podesno oružje za biranje vlasti kao što ni demokratija nije idealni sistem organizacije društva. Pogotovo se u ovakvoj demokratiji kakva je danas nigde više ne mogu probiti novi mladi ljudi, oni koji imaju veliko srce i jake ideje, a nemaju velike pare i jake medije iza sebe. Pa ako su odgovori na sva ova pitanja gotovo identični i to u svim zemljama sveta, kako je onda moguće da se uvek i svuda jedni te isti večno nameću kao jedino rešenje bez alternative?

Izuzetak su naravno strane intervencije velikih sila po malim državama, gde se ludost naroda leči pametnim bombama, a vlada nameće po kratkom postupku. U svakom slučaju i tamo gde vladaju ljudska prava i slobodarske ideje, izbor predsednika nikada ne može da zadovolji sve građane. U Francuskoj je na dan izbora pola države plakalo, a pola skakalo uvis od sreće. Preostali glasači ni danas ne mogu da prežale svoje kandidate koji su otpali pre finala.

 

Nelegalni predsednik

 

Iako na glasanje nema ozbiljnijih primedbi, ipak postoje prigovori na način na koji se odvijala najžešća i najprljavija kampanja svih vremena. Tako i ovoga puta ispada da ne postoji dobar predsednik države. Postoji izabrani ili legalni, ali skoro polovina birača nije glasala za njega. Takav, polovični predsednik je i novoizabrani Fransoa Oland, čovek koji je neverovatnom igrom slučaja došao na mesto koje mu nije bilo namenjeno, ali izgleda suđeno.

Da se nije dogodilo "ono..." u Njujorku, danas bi Dominik Stros Kan pravio terevenke u Jelisejskoj palati. Oland bi trebalo da podigne spomenik tamnoputoj sobarici, čuje se u dosetkama koje kruže po Francuskoj. Ali osim viceva, postoje i ozbiljnije primedbe na način na koji je Oland vodio kampanju. Ona je bila bez ideja. Oland je javno iznosio samo  bilans  prethodnika.

Neki posmatrači otvoreno tvrde da Oland nije pobedio, već da je Sarkozi izgubio. Za socijalistu- mondijalistu masovno su glasali crnci, islamisti i ostali stranci iz velike etničke zajednice, takozvane vidljive manjine. Obećanja bez pokrića su pljuštala na sve strane, a narod voli kad ga neko lepo laže i priča mu ono što ljudi vole da čuju. Svuda pa i u Francuskoj, sistem je isti. 

Najdalje u kritici novog predsednika otišla je Maryse Joissains-Masini, gradonačelnica poznatog grada Eksa na azurnoj  obale (Aix-en-Provence) koja je javno izjavila i na svom sajtu objavila da ne priznaje izbor jednog čoveka koji je na anti-demokratski način, lažima, pljuvanjem po protivniku i klevetom, obmanuo birače i tako nelegalno uzurpirao vlast.

Nelegalna je bila i akcija nekih sindikata, koji su po svojoj prirodi obavezni na političku neutralnost, a ipak su otvoreno navijali i pomagali kandidata Olanda.

Ova gospođa je čak i za vreme same kampanje poslala svim sugrađanima pisma u kojima je upozoravala sve one koji svojim glasom dovedu nespretnjakovića na vlast, da su odgovorni kao saučesnici u neizbežnoj propasti države koja obavezno sledi ako Oland dođe na vlast. Ni drugi nisu bili umereniji...

Jedan je deputat izjavio da će posledice Olandovog režima biti slične posledicama jednog  rata. Kao argumentaciju, desnica uzima program novog predsednika. U tom kobnom elaboratu ima gomila nepodnošljivih stvari za sve klasične Francuze, a pogotovo za moraliste i nacionaliste patriotskog smera. Od legalizacije venčanja homoseksualaca i prava na usvajanje dece, pa preko prava glasanja za strance van evropskih država i sve do masovne podele papira ilegalnim strancima ili novih zaduživanja za socijalu, penzionere ili školstvo. Ovaj samoprozvani Božić Bata obećava sve ono što nema i nikada ne može da ostvari, samo da bi uleteo u fotelju, poručuje desnica kao i neki bivši kandidati iz tabora socijalista.

 Bivša kandidatkinja  za istu funkciju, Segolena Rojal, sa kojom novi predsednik-neženja ima četvoro dece, tvrdila je pre samo dva meseca da taj isti Fransoa Oland nikada ništa nije uspeo da odradi u životu kako valja. Danas prevarena i napuštena žena traži neki oslonac ili bar dobro mesto u skupštini, možda kao poklon za raskid i bolje uhlebljenje.

Druga jedna dama, Martina Obri,  koja je zamenila Predsednika na mestu prvog sekretara socijalističke partije Francuske je do nedavno tvrdila da je taj isti Fransoa mutan i mlitav tip, a sada se po ustaljenim običajima post izbornih "lizanja" udvara da bi postala gospođa ministarka.

 Kao predstavnik komunista, Žan Luk Melanšon je priložio masnih 10 odsto glasova  na socijalističku trpezu i tako praktično ustoličio Olanda, u svojoj kampanji je govorio da za francusku lađu koja plovi po uzburkanom moru svetske krize , kapetan jednog čamca na pedale nije najbolji izbor. Mislio je na Holanda, naravno ali se oni toga više ne sećaju.

 Kao što se ne sećaju ni da su neki od članova vlade bili osuđeni za korupciju. Sve je to sada daleka zaboravljena prošlost. Trijumf je slatka magija. Odjednom mutan i mlitav postaje genije, dobrotvor i kako se sam predstavlja: najzad jedan normalan predsednik. Sirotinja kao i svi stranci bez papira vide ga kao Mesiju koga je narod dugo očekivao. Naravno, on je bezbožni Mesije jer socijalisti imaju svoju religiju, mondijalizam.

Nije ni čudo da na proslavi pobede u Parizu nije bilo ni jedne francuske zastave. No,vijorile su se zastave muslimanskog sveta Alžira, Tunisa, Maroka, Marijatunije, Palestine..., što je sokiralo većinu Francuza. Mnogi su nosili bele krpe sa natpisom Holand Predsednik ili zastave svih duginih boja na kojima nije ništa pisalo ali svi znaju čije su i šta znače. U samoj koaliciji Socijalista i ekologista je to isto veče počeo obračun motornim  testerama kako je to izjavio jedan socijalista. Svi bi da vladaju, da stignu do fotelje preko veze, preko reda, preko leševa ako treba. Beda ljudske psihe je do te mere vidna i ogavna da je mnogima sada žao onih, ne tako starih, dobrih vremena kada je jedan čovek o svemu sam odlučivao.

Već ih ima koji žale za Sarkozijem i Karlom. Ronili su suze dok je odlazio, isti oni koji su do juče jedva čekali da ga se otarase. Cela kampanja je bila u stilu, sve sve samo Sarkozi ne. Ovakve i slične primedbe dolaze sa svih strana i mnogi Francuzi su zabrinuti jer je slučajni Predsednik Oland, kako kažu, igrom sudbine uskočio u preveliko odelo za njega.

Neiskusan i nedorastao raznim alama i hidrama svetske politike koji haraju planetom. Treba ga zaustaviti pre nego što prepravi Francusku u Grčku, dodaje nova opozicija koja uveliko vodi izbornu kampanju za parlamentarne izbore polovinom juna. Ovi izbori su u suštini popravni ispit glasača jer se njima odlučuje mesto prvog ministra ili predsednika vlade. Cela desna polovina Francuske se nada da će većina uvideti svoju grešku i ovoga puta dobro glasati, ne bi li se sprečila katastrojka koja će Francusku da pretvori u jedno galsko selo, kao ono u crtaću o Asteriksu i Obelisku. Taj nikada nije bio ni ministar niti zna kako se vlada, polu-amater koji je imao sreće da je Sarkozi preterao kao individualac pomodarac i pomalo mangup vlastodržac.

 

Nada i vera

 

Refleksno odbacivanje stare istrošene vlasti uvek se pretvara u pozitivne poene za smenjenog. Doduše ta ista opozicija je do juče vodila državu i upravo je ona dovela na ivicu propasti. Prezadužili su narod i podelili ga mržnjom, klasnim i rasnim podelama, kako odgovaraju levičarski mediji. Još dodaju da sad treba da se bore protiv takvog nasledstva i da vade kestenje iz vatre. A narod  se pravi kao da im veruje. To je ono što se naziva nada i vera u bolje sutra. To je ono što nas održava sve. Dovoljno je prazno obećanje da ispuni svaku glasačku dušu. U borbi za zlatnu medalju hipokrizije, Socijalisti su na Zapadu uvek ispred svih.

Na primer, predsednik Oland je kao prvu veliku i istorijski važnu odluku za smanjenje deficita doneo zakon o nagrađivanju i sebi javno smanjio platu pa sada umesto 22.000 evra mesečno uzima samo nekih bednih 16.000, plus stan hranu i ostalo što ide uz odgovornost čoveka koji ima atomsku bombu i gotovo neograničenu vlast u stilu Lujeva iz prošlih dana.

Neki se pitaju i kako će na ovoj skupoći uopšte da prežive, on, njegova devojka kao i njihovo sedmoro dece. Ah, to umalo da zaboravimo: predsednik Oland je prvi momak neženja u istoriji izabranih francuskih vladara, a njegova prva dama je moderna raspuštenica sa troje dece, novinarka u Pari Maču.

Ona uporno tvrdi da će i dalje da radi svoj posao jer ne želi da finansijski bude zavisna od svog dečka sa kojim deli Jelisejsku Palatu. Predsednik se šetka ulicama i obećava da će ostati normalan čovek i u kontaktu sa narodom, iako niko to od njega ne traži.

I tako u ovoj dramatičnoj svetskoj situaciji koja samo što se nije kliznula u veliki rat, francuski izbori su se pretvorili u  pravu operetu snobizma i praznih obećanja. Kavijar levica kako je nazivaju puna je sebe pa verovatno i da veruje  u sve ono što obećava, a sigurno zna da se ni Nemci ni Amerikanci sa time neće složiti.

Kada bi se rečima mogao menjati svet, znalo bi se. Prava situacija je, kako bi to naš narod rekao u stilu: navalio lud na zbunjenog, iz svih pozicija, pa mu neda ni da diše. Nešto se gadno sprema. Naoblačilo se nebo iznad Mediterana, a zvanični mediji i dalje na sve ovo gledaju sasvim neozbiljno. Istina je da ne bi ni bili zvanični kada bi realnost gledali drugačije nego kao jednu prigodnu verziju svojih želja i interesa. A da nekim čudom Branislav Nušić ustane iz groba, on bi od ovoga napravio takav pozorišni komad, koji bi bacio u senku i samu Pokondirenu tikvu ili Gospođu ministarku.