RTV  Svetac

O poraženom sve najlepše

Rajko Roki Dvizac

Sećam se, davno je to bilo. Bio sam maturant inđijske gimnazije kada nas je profesor istorije Pera Dević na jednom času podučavao kako da pravilno čitamo novine. Izvadio je Politiku, svoj omiljeni list i skrenuo nam pažnju na dve stvari. Prvo, oni hrabriji novinari koji su se usuđivali da pišu istinu uprkos komunističkoj cenzuri, to su činili tako što bi proturali po koje zrno istine između redova. Da se vlast ne doseti, a da se koliko-toliko spasi sopstvena savest i odbrani novinarska čast i neutralnost.

- Dakle, prvo što morate naučiti je da znate da čitate između redova ako hoćete da ne zatupite - savetovao nas je profesor.Većina urednika (po nekom nepisanom pravilu) uživala je gomilu privilegija od vlastodržaca (od kadrovskih stanova,visokih plata, preplaćenih tezgi, nagrada, ručkova, putovanja, bahanalija i ostalih beneficija). Zauzvrat, objasnio nam je profesor, zadatak im je bio jednostavan - da blokiraju svim svaku negativnost ili pokušaj kritike "bezgrešnih vlastodržaca" od strane "običnih" novinara koji su pri tom ljubitelji istine, zagovornici stvarnog života, a ne virtualnog blagostanja. Da li je i danas tako? Nažalost jeste. Sve je isto, samo Tita nema. I posle Tita - cenzura istine.

Kasnije, kada sam postao novinar, nekoliko puta su mi, naravno, u četiri oka - nudili mesto urednika, pa i glavnog urednika plus beneficije. Prvi uslov za ulazak u "odabrane" bio je - partijska knjižica. Nudili su mi "komunističku", potom "socijalističku" i na kraju "demokratsku". Sve sam ih odbio i, naravno, nikad nisam seo u uredničku fotelju. Pardon, seo se sam mnogo kasnije u fotelju glavnog urednika jednog privatnog radija gde se nije tražila partijska knjižica. Ali,to je neka druga priča.

Dinkićeva depolitizacija je, uveravamo se ovih dana, obično mrtvo slovo na papiru. Njena vrednost je ravna vrednosti onih neviđenih 1.000 evra. Jer, depolitizacija mora da počne upravo od medija, najubojitijeg manipulativnog oružja svakog režima. Njima trebaju poslušnici, a ne znalci. Zato, čisto sumnjam da će, recimo na primer, Milovan Brkić ikada postati direktor Studija B, Nikola Vlahović glavni urednik Politike, niti ću ja postati glavni urednik radija Beograd 202… Zašto?  Pa, nepdobni smo - nemamo čak ni jednu partijsku knjižicu, a kamoli poput nekih političkih funkcionera - od 3 do 5, 6….

Ali da se vratim na profesora istorije… Profesor je potom okrenuo sportske strane Politike. Nije krio da je vatreni navijač Crvene zvezde. Baš tog ponedeljka Politika je opširno izveštavala o nedeljnim utakmicama jugoslovenskog fudbalskog prvenstva.Crvena zvezda je gostovala u, čini mi se, Zenici i izgubila od Čelika. Profesor je pročitao tekst na glas a onda nas pitao šta primećujemo. Ćutali smo zbunjeni ne razumejući  šta tačno od nas traži, ne shvatajući poentu teksta. Muku tišinu najzad je prekinuo rečima: -Vidite, u ovom tekstu ali i u svim prošlim pa i budućim, novinari ne pišu o pobedniku, već o poraženom! Ne kažu kako i zašto je Čelik pobedio Zvezdu,već samo kako je moguće da je Zvezda izgubila.Uvek se samo analizira njen poraz, a ne pobeda protivnika.To nije pravedno prema pobedniku, čak je i uvredljivo i ponižavajuće. Iako je Čelik  zasluženo pobedio, novinari ga kažnjavaju i jednostavno igrnorišu. Anuliraju njegovu pobedu time što svu pažnju usmeravaju na poraženog. To se zove manipulacija sa istinom, sa stvarnošću. Deco moja, čuvajte je se.To je opijum za zdrav um"!

Ovoga sam se setio u izbornoj noći drugog kruga predsedničkih izbora. Tv centri: RTS, B 92, TV Prva, Studio B, RTV Vojvodina..upravo su to radili kada su saznali da je Toma Nikolić pobedio, a Boris Tadić izgubio predsedničke izbore. Analizirali su poraženog, izmišljali opravdanja, 90 posto vremena posvećivali poraženom, većina gostiju u studijima bili su očigledni "navijači" poraženog, tražili krivce, izmišljali krivce, manipulisali sa procentima itd... Nikako nisu hteli da priznaju istinu,da je javno izgovore onako kako to dolikuje, da čestitaju pobedniku. Čak su "zaboravili" i grubo ignorisali istinu da Toma Nikolić nije samo pobedio na predsedničkim izborima, već da je i njegova stranka SNS pobednik na parlamentarnim izborima. Bavili su se "belim" glasačkim listićima, slabom izlaznošću, činili apsolutno sve da opravdaju Tadićev poraz. Čak se i on ponašao džentlmenski u odnosu na svoje tv poltrone. Sem Milomira Marića (na TV Prvoj) i jednog učesnika na RTS-u (izvinjavam se što sam mu zaboravio ime), niko ni jednom jedinom rečju nije ni pokušao da govori u prilog pobednika. Ne,ne i ne.

Ćutalo se o nameštenim anketama, prognozama, favorizovanju, vračarama, naručenim analitičarima, gladnom narodu, pljački. Žigosani su intelektualci kao krivci za poraz. Niko nije hteo da prizna da mali odziv glasača znači samo jedno - da je narodu dosta virtuelnog blagostanja. Da NEĆE da glasaju za Tadića. Za Nikolića možda nisu ali zasigurno su PROTIV Tadića. Kako su Miloševića lagali pred pad, tako su sada lagali i Tadića. Što bi rekao moj profesor istorije: - O poraženom sve najlepše, o pobedniku ni reč! Ali, ne zavaravajmo se. Oni to nisu radili iz prevelike ljubavi prema Borisu Tadiću, već zbog straha za gubitak sopstvene fotelje. E, to nije televizija!