Intervju:

Nikola Janić, predsednik Srpskog saveza u Švedskoj i izdavač časopisa "Koreni"

 

Tamo daleko, a tako blizu

 

Nikola Janić, glumac, režiser, novinar, pisac, publicista, predsednik Glasa Srpskog naroda i Srpskog Saveza u Švedskoj. Osnivač je i glavni i odgovorni urednik časopisa "Koreni". Bio je član Saveta za integraciju i etničku ravnopravnost u prethodnoj socijaldemokratskoj vladi u Švedskoj, kao i član drugih stručnih grupa švedske vlade, doseljeničkog biroa i drugih institucija u Švedskoj. Bio je član Saveta dijaspore nekadašnje savezne Vlade SRJ i u njemu Predsednik Komisije za odnose sa javnošću i informisanje. Inicijator je Ujedinjene Srpske dijaspore Evrope (USDE)

 

Milovan Brkić

Nikola Vlahović

 

 

Gospodine Janiću, već godinama nesebično radite na povezivanju srpske dijaspore sa maticom domovinom, a istovremeno, vodite borbu da objasnite vlastima u Srbiji značaj činjenice da jedna trećina svih Srba živi u inostranstvu. Kako ovdašnje vlade i nadležne institucije doživljavaju dijasporu i da li je tačno da je istovremeno i osporavaju i eksploatišu u političke svrhe?

 

- Od dolaska takozvanih demokratskih vlasti na političku scenu Srbije, odnosi dijaspore sa maticom u domovini, sve su gori. Još tokom 2001. godine, u vreme dok je Ministarstvo spoljnih poslova vodio Goran Svilanović, u Savetu dijaspore se dešavalo svašta. Tu je bilo laži, tu je bilo falsifikovanja, tu je bilo korišćenja dijaspore za neke njihove unutrašnje, političke ciljeve…U pozadini svega toga, cilj nije bio da naša dijaspora ojača, nego da ućuti, posebno u zemljama u kojima je već postojala propagandna slika o Srbima kao lošim momcima. Kako su godine išle, sve više sam se uveravao da vrhovi srpskih vlasti, završno sa vladom Mirka Cvetkovića, nisu htele ni da čuju o nekom ozbiljnom angažovanju na problemima naših iseljenika, mada je poznato da je srpska dijaspora brojna i da, kao takva, ima određena prava u zemljama Evropske unije. Na žalost, pokazalo se, država Srbija ne čini ništa da pomogne dijasporu kako bi njen status bio što bolji i kako bi srpska zajednica bla što bolje organizovana.

Poslednji ministar za dijasporu, Srđan Srećković, doslovno mi je rekao, "dijaspora ne sme da se bavi politikom", iako je srpska dijaspora bila i ostala orjentisana na očuvanje našeg identiteta i naših veza sa zavičajem. Dok je on u medijima tvrdio da je odnos matice sa rasejanjem odličan i svake godine sve bolji, realnost je bila suprotna. Skupština dijaspore i Srba u regionu, „najvećeg tela dijaspore", kao da nije ni postojala, jer nikad nije funkcionisala.

Njegove papagajske priče o boljoj situaciji srpskog naroda u zemljama regiona bile su svesna i drska laž, što je u informtivnom programu RTS-a i drugih medija, potvrđeno prošle nedelje, kada su obavestili javnost da „situacija sa pravom Srba u zemljama regiona nikad nije bila lošija nego što je danas". Ali naravno, kad god su Srbi u dijaspori zatrebali dosadašnjim vlastima, uvek je neko našao načina da je upotrebi i zloupotrebi. Da li je u pitanju bila prevara sa zajmovima iz devedesetih, ili sve druge vrste manipulacija koje su kasnije priredili DOS i njegovi nastavljači, svejedno, Srbi u dijaspori platili su visoku cenu. Ne toliko onu materijalnu koliko onu ljudsku, emotivnu: neko ih je ovde, u domovini, manipulisao, zloupotrebio njihova osećanja.

Naše iseljeništvo, naši radnici u inostranstvu, naši stručnjaci, omladina koja je napustila Srbiju, skoro svi su emotivno vezani za svoju domovinu, ali, takođe, svi imaju duboko nepoverenje prema našim političarima, prema takozvanoj političkoj eliti koja se u ovom slučaju pokazala i dvoličnom i sebičnom… I kako da imaju kad se današnji srpski vladari besramno hvale koliko je "doznaka" ušlo u Srbiju od rođaka iz inostranstva! Kao da je to njihova zasluga? To je licemerje najgore vrste da država koja danas ignoriše svoju dijasporu, aplauzom pozdravlja pomoć koju na takav način dobijaju porodice, osiromašene pljačkom državnih resursa, lopovskom tranzicijom i sličnim "poduhvatima".

 

Kakav je uticaj srpskih medija bio na ovakvu državnu politiku prema dijaspori, ili, tačnije, kako su domaći mediji "tumačili" tu politiku?

 

- Na žalost, mediji su učestvovali, neću reći u zaveri, ali u jednoj osmišljenoj marginalizaciji onih organizcija i ljudi iz dijaspore koji su mogli da doprinesu ulaganjima u Srbiju i širenju pozitivnih istina o Srbiji. Srpska dijaspora nije materijalno bogata kao neke druge. Njeno bogatstvo je u ljudima, vrhunskim stručnjacima, vrednim radnicima, ambicioznom i sposobnom omladinom, ali, pre svega, snažnom potrebom za vezama sa svojom maticom Srbijom. Pitanje je ko, iz kakvih razloga i zbog čijih potreba to marginalizuje i obezvređuje?

 

U poslednje dve decenije, svaka vlast je prizivala dijasporu prema potrebama svoje politike. Milošević je pozivao na "patriotski zajam za preporod Srbije", a DOS i njegovi nastavljači promenili su pristup - potpuno je ignorišući. U trenutku kad ste 2010. godine u Ljubljani pokrenuli osnivanje Nacionalnog saveta srpskog rasejanja, jeste li imali u vidu ovakav odnos današnje vlasti u Srbiji prema takvim okupljanjima?

 

-Nacionalni savet srpskog rasejanja je od ogromne potrebe za maticu i za naše ljude, bez obzira gde živeli. Isto kao što su nacionalni saveti potrebni manjinama u Srbiji.

Ljudska prava građana Srbije, bez obzira da li oni živeli u Srbiji, da li u Švedskoj, moraju da se poštuju svuda i na svaki način. U Sloveniji, na primer, u Hrvatskoj, na Kosovu... Srpsko rasejanje može puno toga da učini jer, mnogi od nas su državljani i Srbije, i tih država gde živimo, osim toga i njihovi građani. Kao građani u tim državama vi imate pravo da glasate, da budete birani u tela, naravno, kako u kojoj zemlji.

U nekim zemljama imate pravo do budete birani do same vlade... Ne, nije bilo sluha, a ni mozga da shvate kolika se pokretačka snaga krije u masovnosti našeg rasejanja. Mislim da je Srbija jedina zemlja na svetu koja nije iskoristila pravi potencijal svog rasejanja. Mi imamo sposobne ljude ali nemamo pametne koji će da shvate i da prihvate da i šofer i visoki intelektualac, imaju iste vrednosti za svoju državu. Svako svojim radom i mogućnostima popunjava srpski mozaik, koji bi bez toga bio neskladan i izgubio vrednost i lepotu. U vezi sa tim je i zaključak da diplomatija mora da vodi svoj posao, a rasejanje da radi ono što diplomati ne mogu, i što sigurno ima ogromnu važnost za Srbiju. Na žalost, do današnjih dana o tome, između matice i rasejanja, nema dijaloga a kamo li dogovora...

 

Da li je dijaspori poznata sudbina nekoliko miliona ondašnjih maraka koji su svojevremeno deponovani u Beogradskoj banci od strane dijaspore, pod stavkom "Za pomoć matici", a koji su nestali baš u vreme DOS-a?

 

-Zvaničnim pismom Narodna banka je 21. decembra 2001. godine obavestila tadašnje Savezno ministarstvo inostranih poslova da taj novac neće ući u stečajnu masu Beogradske banke u kojoj je bio. Onda se pojavio Božidar Đelić koji je tvrdio da su ti milioni maraka ipak ušli u stečajnu masu. Nakon više meseci od kada su banke otišle pod stečaj, neko je jednostavno preinačena odluka po kojoj taj novac nije bio u stečajnoj masi. Jasnije rečeno, neko ga je prisvojio. Ali na kraju je taj novac, delimično, vraćen i on je pod kontrolom ljudi iz dijaspore, takođe delimično, a ne vlasti. Koliko mi je poznato taj novac se danas koristi uglavnom u svrhe za koje je bio i namenjen.

 

Koliko je tačna tvrdnja da je opstrukcija ozbiljnih razgovora države sa predstavnicima srpske dijaspore, ciljano na to da se "ne uznemiravaju naši prijatelji na Zapadu", i da je sve to smišljeno kao strategija u ranim danima DOS-a kao jedan od važnih pravaca naše spoljne politike ?

 

- Nema nikakve dileme da je ta tvrdnja tačna. To je uočljivo na svakom koraku. Naprimer, obraćanja mojih kolega domaćoj javnosti, kao i moja lična, bila su retko dostupna javnosti. Kada je neko ipak „hteo" da ih objavi, ona su uvek bila skraćivana u delovima koja apsolutno nisu bila za skraćivanje, ili su "obrađivana", ponekad direktno i bezobrazno cenzurisana. Svaka ideja i pokušaj stvaranja čvrstih srpskih zajednica u rasejanju, njihovo međusobno povezivanje i koordinirano delovanje u korist i dijaspore i matice, tumačeno je kao potencijalna opasnost, za neke domaće udvorice. Možda baš one koje kontinuirano primaju savete od onih zemalja koje su na skandalozan način otvoreno protiv svega što je srpsko.

 

- Šta smatrate krunom svoga rada na okupljanju dijaspore ?

 

- Izuzetno sam srećan da su članovi Srpskog saveza od 1999. godine, kada sam ja došao za predsednika pa do danas, sve te godine i pored svakakvih podmetanja i od pojedinih Srba prijavljivanja švedskim institucijama i vlastima, zadržali odlučnost u borbi za istinu o našem narodu. Naravno i za sva prava koja pripadaju Srbima, isto koliko i svim ostalim narodima. To svakako nije moja zasluga, već zasluga cele Uprave Srpskog saveza i na našim godišnjim skupštinama od delegata usvojenih odluka o smernicama budućeg rada. Zbog toga sam srećan, ali nikada neću moći da se radujem onome što sam verovao da će biti „kruna mog rada", ali i kruna odgovornosti srpskog rasejanja u odnosu na sve nas, i tamo i ovde. Nije mi lako da javno priznam da zbog verovanja u ljude i ubeđenosti da im je matica najdraža, nisam imao potrebnu opreznost da na vreme vidim šta se radi i sa meni sličnim ljudima sprečim sabotiranje i razbijanje Ujedinjene srpske dijaspore Evrope (USDE), i Nacionalnog saveta srpskog rasejanja (NSSR). Odluka da USDE ne opstane i da NSSR na zaživi, donešena je u Beogradu a Satelitskom programu RTS-a, uglavnom, i nekim medijima delimično, pripala je čast da tome daju svoje izrežirane i osmišljene doprinose.

 

Ali vi i vaš savez ste i pored toga učinili za Srbiju i Republiku Srpsku više nego mnogi drugi poznati ljudi i organizacije u dijaspori...

 

- Oni što je učinjeno, kao pojedinac nikada ne bih mogao da postignem bez podrške organizacije i sebe smatram samo objedinjenim glasom članova saveza. Dobar deo angažovanja je usmeren na ispravljanje nekorektne slike o Srbima. Zbog tih ljudi bilo bi nekorektno da ne kažem, i pored toga što može da izgleda neskromno, da sam, uglavnom kao predsenik saveza, učestvovao u preko 70 TV i radio debata u Švedskoj.

Deo toga možete videti na mom portalu www.janic.se Najbolje kako sam znao i umeo govorio sam o narodu kojem pripadam. Imao sam rasprave i dijaloge sa bezbroj visokih službenika švedske vlade, ministrima, generalima i, naravno, predstavnicima i političarima Hrvatske, i kosovskih albanaca i bosanskih muslimana.

Postoje pismena razmena stavova i mojih zahteva svim švedskim predsednicima tokom dve decenije, mnogim ministrima, kao recimo pismo ministru odbrane i njegov iscrpan odgovor po pitanju problema sa osiromašenim uranijumom, posle bombardovanje Srbije.

Učestvovao sam i držao predavanja u švedskim visokim školama i univerzitetima a moji članci i rasprave objavljeni su i najavljivani i na naslovnim stranicama švedskih novina i časopisa, kao na primer: Expressen, Aftonbladet, Geteborgs Posten, Helsingborgs Posten, Kvelsposten, GT, Skonska Dagbladet, Norcepingstidningen, Svenska Dagbladet, Dagens Nyheter...I uvek sam, za sve što sam smatrao važnim, govorio i pisao samo istinu i iznosio za to činjenice i dokaze.

Uvek sam pozivao, pozivam i danas Srbe na jedinstvo i koordinirano delovanje naših organizacija. Čvrsto sam ubeđen da pojedince koji čine suprotno od toga treba izolovati, odbaciti iz naših organizacija. Interes srpske dijaspore (a time i matice) i našeg naroda je u jedinstvenom, udruženom, koordiniranom i masovnom delovanje naših organizacija u zapadnim zemljama, ne u pojedincima i manjim grupacijama...

 

Srpski savez u Švedskoj je prva je srpska organizacija u Zapadnoj Evropi koju je priznala vlada neke od zapadnoevropskih zemalja. Šta je bilo presudno da se to desi?

 

- Iz inata ili iz rodoljublja, ili sve to zajedno, sad je manje važno. Šta je korektniji opis od ova dva ne znam, jer sam se ja sam uključio u Srpski savez kasnije, tokom građanskog rata u Jugoslaviji. Sa žaljenjem mogu da konstatujem da sam uvek morao da dolazim u sukob bas sa tim ljudima koji su osnivači Saveza a kojima opšti naš interes nije bio primaran zadnjih godina. Drugom, jugoslovenskom savezu je dodat prefiks "svesrpski" ali su u njemu ostali isti ljudi koji su dugo godina bili verni "miljenici", ranijeg ambasadora, i drugih predstavnika tadašnje jugoslovenske vlade pri našoj ambasadi. Za razliku od njih Srpski savez, čiji sam ja predsednik, odbijao je (odbija i uvek će odbijati) da sluša isključivo monologe koji dolaze iz te zgrade. Mi smo uvek bili i ostajemo uvek otvoreni za dijalog, ali dijalog sa obostranim uvažavanjem.

Posle smene Miloševića i taj Svesrpsko-jugoslovenski savez, naprasno je prestao da vrednuje i jugoslovenstvo i svesrpstvo. Kada je naša skupština donela jednoglasnu odluku o ujedinjenju naša dva saveza u jednu organizaciju srpskog naroda u Švedskoj, deo njihove uprave preko noći promenio je ime u "Savez Srba" a o nekom ujedinjenju nikada nisu hteli da govore. To njihovo ping-pong "prekrštavanje", donelo je i praktične probleme. Mnogi ne vide razliku između "Srpskog saveza" i "Saveza Srba".

Dosta je i neumesno da mi imamo jednoglasnu odluku naše Skupštine o ujedinjenju, a gospoda koja to godinama izbegavaju, u javnosti širi glasine kao da mi, Srpski savez, nećemo ujedinjenje. Međutim radosna vest je da je i u tom Savezu došlo do smene u vrhu, pa smo se i ja i predsednik omladine Srpskog saveza, gospodin Srđan Mladenović, nadali da, za početak, možemo da krenemo sa razgovorima o saradnji bar po pitanjima koja su bitna za sve Srbe u Švedskoj i šire. Ali i to ide usporeno, jer su me u junu mesecu obavestili da o tome "eventualno" možemo razgovarati tek u septembru. Njihov predsednik i predsednik njihove omladinske organizacije nemaju mogućnost da, pre septembra, odvoje sat ili dva, za ovu ove razgovore?!

 

Mada je vaša ličnost i vaš rad prepoznat u Srbiji devedesetih godina prošlog veka, u Švedskoj javnosti poznati ste još iz sedamdesetih godina. Po čemu su vas zapamtili?

 

- To je doba kada sam u skoro svim švedskim medijima izašao sa činjenicama o kriminalnim aktivnostima hrvatskih ustaša i njihovoj organizaciji u Švedskoj. Javno sam govorio da je to mafija koja se bavi pritiskom i ucenama naših ljudi, da kidnapuju i ucenjuju. Tih godina sam snimio i televizijski film o tom ustaškom delovanju, a film je dobio nagradu na filmskom i TV festivalu u Sofiji. U drami "Umri desetog aprila", govori se i o ubistvu ambasadora Rolovića.

 TV dramu su tada emitovale sve TV stanice bivših jugoslovenskih republika - osim Hrvatske! Pretnje od ustaša su upućivane celom TV- timu, a da bi sprečili premijerno . Naravno da su pretnje meni lično, uslovile mnoge promene. Zbog plana da svoju pretnju sprovedu u delo, u više navrata (i više meseci) imao sam policijsku zaštitu. Moja žena, inače Šveđanka, morala je, zajedno sa našom kćerkicom, više puta da pod fiktivnim imenom, uz pratnju švedske policije, da napušta svoju rođenu zemlju, (kada je policija procenila da je to neophodno). Pripremao sam tada i film o bombi koju su ustaše podmetnule u JAT-ov avion koji je iz Kopenhagena leteo za Beograd i čiji je pad preživela jedino stjuardesa Vesna Vulović. Da bi to sprečili bio je još jedan dodatni razlog da na mene izvrše atentat, u kome sam bio i ranjen.

 

Konačno, može li se reći da ste izvesno vreme bili više angažovani na preobraćanje indoktriniranih Šveđana, nego na nekim drugim poslovima sa našim ljudima u iseljeništvu?

 

Sa našim ljudima sam se malo družio. Ne što to nisam želeo, već što su zbog prirode mog posla, moji kontakti i druženje uglavnom bili sa Šveđanima. Kad je počeo raspad Jugoslavije i građanski rat, ponovo sam se angažovao i digao glas protiv jednostranog informisanja švedskih medija o dešavanjima u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Napisao sam i knjigu "Srpske glave - Istina bez odgovora", i snimio na istu temu TV- emisije "Intezivni uticaj" (prikazan i engleskim parlamentarcima, inače može da se vidi na portalu www.serbianvoice.eu i "Smrdljivo selektiranje".

 

 

 

Da li je normalno?

 

(Nekoliko pitanja Nikole Janića Helsinškom odboru za ljudska prava)

 

Hoću da znam zašto Helsinški odbor u Srbiji i gospođu Sonju Biserko primarno interesuje političko analiziranje i agitovanje, a ne ljudska prava? Ko i zašto podržava i plaća da Helsinški odbor u našoj zemlji radi suprotno onome što bi trebalo da čini? Dokle će se trpeti "demokratska" šamaranja, koja ova dama deli i levo, i desno po Srbiji, a cilja na Kosovo, Vojvodinu i Rašku oblast?

Da li se konstantno ponavljani bezobrazluk posmatra pasivno, samo zato što su medije ubedile srpsku javnost da je to demokratska obaveza Srbije? Koja to demokratija može da nametne bilo kome obavezu, sem političarima i nekim medijima u Srbiji, da Sonji Biserko i njoj sličnim, otvore sva vrata, da daju na uvid dokumente koji je interesuju, da joj odgovore na svako njeno pitanje i da prihvate sve što se u ime "njenog" Helsinškog odbora napiše ili kaže?

Bez obzira da li napisano ili rečeno ima osnov ili ne, da je ponekad tačno, ponekad neistinito, umanjeno ili uveličano, a najčešće je modifikovano u zavisnosti o čemu, ili o kome je dama pisala ili govorila. Može li istovremeno da se prihvati kao normalno, da Helsinški odbor i Sonja Biserko nikada ne odgovore na neko, za građane važno, i od građana Srbije, njima postavljeno pitanje.

 

 

Borac o svom trošku

 

Gospodin Nikola Janić je jedini član Saveta dijaspore koji je odbio da mu matica plaća troškove putovanja i hotelskog smeštaja. Putovanja, sa par izuzetaka, koja su od interesa i dijaspore i matice Janić plaća sam. Za vreme od kada je predsednik Srpskog saveza nije naplatio nijednu dnevnicu za službena putovanja ili u slične svrhe.

 

 

 

Obraćanje Nikola Janića Švedskoj javnosti, 1999. godine

 

(Delovi članka objavljenog u dnevnom listu "Svenska Dagbladet" u četvrtak 06.05.1999 )

 

Pre neki dan u emisiji vesti (Rapport) ministru spoljnih poslova Švedske (pokojna Ana Lind, prim. red,) postavljeno je pitanje o bombardovanju Jugoslavije. Ministarka je pitanje prokomentarisala rečima: "Mi ne treba da diskutujemo dok traje rat". Ali ko zna koliko će još da traje besomučno uništavanje jugoslovenske infrastrukture i koliko će civila njihovi "nenamerni" Tomahavci i rakete poubijati? Kada će u neutralnoj i miroljubivoj Švedskoj ozbiljno da se čuju glasovi suprotstavljanja ovom, po međunarodnom pravu i povelji Ujedinjenih nacija, nezakonitom nasilju i bombardovanju više od jedanaest miliona jugoslovena? Zašto zemlja, koja ima tradiciju da se stavlja na stranu slabijeg, danas kada jedna tako moćna alijansa kukavički i podmuklo napada jednu malu zemlju, koja jedino želi da sačuva svoj integritet i samostalnost, ćuti? Sve što je Nato dosada naveo kao razlog za bombardovanje danas je neodrživo i neprihvatljivo kao osnova za ovakvo nasilje nad srpskim narodom.

Ljudska prava za 1.400.000 albanaca u Jugoslaviji, gde imaju radio i televizijske stanice, i oko 50 novina i časopisa na svom maternjem, albanskom jeziku, u poređenju sa 12 miliona Kurda u Turskoj (koja je članica NATO alijanse) a kojima je zabranjeno da upotrebljavaju svoj maternji jezik, nije dovoljan uzrok za bombardovanje. Nije dovoljna ni tvrdnja da jugoslovenska armija upotrebljava visok stepen nasilja u sukobu sa OVK teroristima.

...Da je Zapad, pre nego što je napao Jugoslaviju, na Kosovo uložio samo onoliko koliki su im danas gubici tokom jedne nedelje, onda bi i život i poštovanje ljudskih prava na tim područjima bilo vidljivo i za one koji žele da vide samo ono što oni hoće. Ako danas prihvatimo da se jedna samostalna država bombarduje od "alijanse za mir" samo zato što se na svojoj teritoriji suprostavlja jednoj separatističkoj gerili ili da se granice međunarodnog prava mogu "rastezati u korist ljudskih prava", onda je demokratski zapad odavno trebalo da "rastegne" te granice...

"Humanitarna katastrofa" koja je počela sa NATO bombardovanjem ne može nikada da bude opravdani razlog za rat. Rat je prvenstveno i jedino posledica Američkog i NATO ekspanzionizma i njihove rešenosti da kontrolišu i ovaj deo Balkana. Ta njihova rešenost je Ujedinjenim Nacijama vec nanela smrtonosne rane. Svojim kasetnim bombama (zabranjenim Ženevskom konvencijom) i granatama (deo njih presvučenim osiromašenim uranom) ubijaju jedan ponosan narod koji ni u svojoj ranijoj istoriji ni danas ne prihvata okupaciju svojih teritorija, bez otpora.

Za žaljenje je da se u jednoj zemlji i u budućoj, zajedničkoj Evropi, širi radioaktivno zagađivanje okoline koje će u budućnosti biti faktor zdravstvenog rizika hiljade civila a da švedski političari i mediji o tome ćute...