Pobune

 

Zašto u Srbiji  prezreni koje mori glad još uvek ne dižu ustanke i masovne pobune da oteraju i oteraju vlastodžce

 

Sahranjeni neka sačekaju

 

Građanske, radničke, studentske, seljačke i svake druge pobune, kojih je Srbija žedna kao vode, već odavno nema. Nema ko ni da ih povede. A tragedija celokupne nacije dublja je nego ikada jer ne postoji prosečan stanovnik ove zemlje koji nije svakodnevno predmet prevara, administrativnih ponižavanja i pljački. Zašto onda Srbija ne ustane na noge i žestokim obračunom ne počisti decenijama naslagano smeće u državnim institucijama koje se samo povremeno i pomalo promeni, tek toliko da bi narod poverovao u promene? Zašto je pobuna bila dobra i u martu 1991, i u oktobru 2000. godine a nije danas? Kako politika prisvaja narodni bes i pretvara ga u svoj kapital? Kada srpskim vlastodršcima odgovara pobuna naroda a kad ne? Zašto nema nade za radnike i zbog čega je ta nekada slavna klasa pogubljena i skoro nestala?  

 

Nikola Vlahović

 

Nijednoj diktaturi ne odgovara da narod ustane protiv ugnjetavanja. Višeglavim političkim aždajama u Srbiji, pobuna odgovara samo onda kad oni sami osete da im je vlast ugrožena. Onda pozivaju narod preko svih medija na obračun sa svojim protivnicima do sudnjeg dana.

Poslednja takva masovna provokacija desila se između dva kruga majskih izbora 2012. godine, kad je predsednički kandidat Tomislav Nikolić, uveren u svoj poraz, podigao na noge sve opštinske odbore svoje stranke, i svo građanstvo, pozvao ih na stalne proteste, pobune i demonstracije, zapretivši tako svojim političkim protivnicima.

Ali, zašto ovaj čovek i njegova stranka nisu digli masovnu pobunu protiv nezapamćene pljačke Srbije, zašto baš nikada nisu na ulici stali uz radnike očerupanih fabrika, nego su se radije bavili pisanjem prikladnih saopštenja i pomirljivih poruka?

Jasno je da interesi Tomislava Nikolića, njegove stranke, i svih stranaka oko njega, kao i interesi prethodnih vlasti, predstavljaju jednu neraskidivu celinu, tako reći, jednu posebnu klasu koja je jedinstvena u stavu da narodnog bunta ne sme i ne može biti! A razloga ima napretek!

Oko svega drugoga može biti rasprave, ali, oko legitimnog građanskog prava na pobunu i samoodbranu od nasilja vlasti, nema rasprave! Ranije Tadićeva, a sada i Nikolićeva politika, u tom pogledu je jedinstvena.

Nova-stara vlast u Srbiji ne može rešiti (čak i da hoće), nijedan od istinskih problema običnog, osiromašenog građanina, a takvih je preko šest miliona. Hapšenje pravih i pogrešnih krivaca za bestidnu pljačku privrede i države, neće rešiti nijedan problem prevarene mase.

Još u martu mesecu 2010. godine, zastrašujuće podatke o stanju u Srbiji objavila je američka Centralna informativna agencija (CIA) u svom izveštaju "za posebnu javnost". Izveštaj govori o tome da je Srbija se nalazi među četiri najsiromašnije zemlje Evrope, a stopa nezaposlenosti je među najvećim u svetu. Prema visini inflacije Srbija je u rangu afričkih i nerazvijenih azijskih zemalja. A prema ostvarenom izvozu je potpuno inferiorna u međunarodnoj razmeni."  Prema podacima CIA, Srbija je na 103. mestu po visini društvenog proizvoda po stanovniku. Prema stopi nezaposlenosti, Srbija se od 200 posmatranih zemalja našla na 163. mestu!

Ove činjenice, koji su jasno vidljive na svakom koraku u Srbiji, morale su do sada da podignu građanski bunt do najvećih razmera, ali Srbija danas izgleda slomljeno, izmučeno i nemoćno, jer njome upravlja društvo poverilaca u Briselu i Londonu preko svojih korpumiranih službenika, ali i polupismenih političara-diletanata žednih vlasti i novca. U zemljama koje su samo svetsko dno, ovakve pobune su svakodnevne, ali ne i u Srbiji. Zašto je to tako?

 

Bravo radnici, rekoše studenti!

 

Vlasti u Srbiji, i one prethodne i ove današnje, potpuno su hladnokrvne na mogućnost izbijanja masovnih nereda kao posledicu dugogodišnjeg tlačenja naroda. No, tome se ne treba čuditi, jer je tokom poslednje decenije izgrađen čitav sistem kontrole i gušenja građanskih protesta. "Tehnologija" je dovedena do savršenstva pa tako danas ne postoji nijedno sindikalno udruženje, nijedan pokret i nijedna organizacija koja se zvanično bavi odbranom radničkih, ljudskih ili bilo kakvih prava, a da nije pod kontrolom političkih stranaka i njihovih bezbednosnih službi koje se sa mogućim pobunama igraju kao mačka sa mišem.

Ipak, uprkos zastrašujućoj diktaturi kriminalnih klanova organizovanih od vrha do dna državne piramide,  narod u Srbiji ne može da sakrije svoj očaj zbog ropskog položaja u koji su ga doveli njegovi tlačitelji. Polovinom leta 2012. godine, radnici nekadašnjeg kruševačkog metalskog giganta IMK "14.oktobar" blokirali su kružni tok na zaobilaznici oko grada, na delu magistralnom putu prema Kraljevu, ne bi li nekako naterali poslodavce da isplate zaradu iz novembra prošle godine! čak 1.500 radnika  IMK "14.oktobar" je mesecima čekalo na isplatu onoga što im pripada i tek je ovog leta tek nekoliko desetina njih smoglo snage da izađe na ulicu. I to "odlukom reprezentativnih sindikata"! Zar je gladnom radniku potrebna nečija odluka da se pobuni protiv otimanja plate i radnog mesta? Zar je trebalo da čekaju od novembra prošle godine da im bude isplaćena plata?

Nije tačna ni teorija koja govori o odsustvu solidarnosti, jer je upravo u ovom slučaju zabeležena podrška radnicima iz svih krajeva Srbije pa čak i studenata  Filozofskog fakulteta u Novom Sadu koji su im napisali: "...Bravo, radnici! Nemojte da trpite kapitalističke bitange, koje bi vas rado ostavili na ulici bez ičega, samo da mogu! Istrajte do kraja, samo borbeno! Kamo sreće da se radnici i studenti širom Srbije ujedine, pa da rušimo kapitalističke bande, kako bi ljudi mogli da žive od svoga rada. Veliki i iskreni pozdrav šalju vam studenti iz Novog Sada!"

Javio se ojađenim radnicima tim povodom i jedan predstavnik lokalnih policijskih sindikata rečima ohrabrenja:  "...Nikada policija neće ići na gladni narod jer gladni ne nasrću na takođe gladne! Gde su ti takozvani veliki sindikati danas, da li oni smatraju da je u Srbiji sve divno i da radnik nema razloga da izađe na ulicu i digne svoj glas?"

Poštene zarade, pristojan rad i socijalna sigurnost, to je ono što su nove vlasti obećavale, ali, sve govori da će rad „na crno" i užasna eksploatacija, zapravo ropski rad, i dalje biti svakodnevnica retkih (ne)srećnika koji imaju zaposlenje u Srbiji. Većina njih je i ne zna šta su njihova prava, nikome ne pada na pamet da za kršenje svojih prava potraže pomoć inspekcije rada, a kad nekome padne na pamet da je potraži, obično je on žrtva ove avanture. Ko onda sprečava ovu unesrećenu masu da se uključi u masovni građanski protest, da pokaže ono što se zove građanska neposlušnost?

 

Upotreba pobune

 

Na jednom od sve ređih radničkih protesta, proletos u Beogradu, čule su se parole "Zašto nas ovde nema barem sto hiljada?" i "Da li je moguće da je ovom narodu sve lepo pa nema razloga da izađe na ulicu?". Odmah se oglasio, po nalogu "sa najvišeg mesta" dugotrajni predsednik Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost" Branislav čanak izjavom da sindikati nemaju šta da "obeležavaju" i da njihovo "paradiranje nema smisla"!

Zbog ovakvih štrajkolomaca kakav je čanak, radništvo u Srbiji potpuno je potonulo u beznađe, a takvih "čanaka" se namnožilo u svakom propalom preduzeću, u svakoj opštini i svakoj državnoj ustanovi gde je pobuna ili pojava bilo kakvog nezadovoljstva, jednostavno nemoguća. O borbi za ljudskim i radničkim pravima u takozvanom sektoru nema ni govora. Naprotiv, svi represivni državni organi u Srbiji štite isključivo prava najsurovijih kapitalističkih eksploatatora, a posebno ako su stranci. U tom slučaju gvozdena ruka državnog aparata sručiće se na radnike kao da su međunarodni teroristi.

 

Da su građanska i radnička nezadovoljstva stvar "političke volje" a ne stvar nasušne potrebe opljačkanih masa, najbolje govori i slučaj Tomislava Nikolića u vreme majskih izbora, koji je, odmah posle prvobitnog šoka, kad je shvatio da ipak dobija izbore, odmah promenio odluku da "podigne Srbiju na noge" pa je obavestio javnost (nakon sednice predsedništva njegove stranke) da pobuna neće biti: "...Ako mi iz Srbije šaljemo sliku neuređene zemlje, u kojoj institucije ne rešavaju probleme, i vraćamo se u atmosferu u kojoj se sve rešava nasiljem, to je jako loše. Niko od investitora neće doći u takvu zemlju, kao što niko ne voli da ulazi u kuću u kojoj je svađa"!

Neposredno pre ovog Nikolićevog velikog zaokreta, Boris Tadić je zakukao do nebesa govoreći da je pobuna, demonstracije ili bilo kakvo javno izražavanje masovnog nezadovoljstva, "neodgovorno i necivilizovano ponašanje. To nigde ne postoji i to je direktno narušavanje političke kulture, situacija je opasna i apelujem na mir i postojanost! Potpuno je neodgovorno stvarati u Srbiji atmosferu tenzija, pa čak čujem i preteće reči!".

 

Još je u proleće 2010. godine, u vreme kad su krenuli sporadični štrajkovi, građanske pobune i radnički protesti u Beogradu, Kruševcu, Kragujevcu i drugim gradovima u kojima je sistematski ubijana industrija, tadašnja Tadićeva vlast angažovala je malu armiju štrajkolomaca i specijalista za razbijanje protesta. Sve je završeno bez posledica po režim, ali sa trajnim posledicama po one koji su se usudili da podignu svoj glas zbog kriminalne tranzicije, pljačke naroda, ekonomskog i kulturnog genocida koji sprovodi vladajuća klika.

 

Jedan sarkastičnim komentator tih dana je progovorio rečima najboljeg satuiričara: "...čitava Kuršumlija digla se protiv dahija pa je nedavno i fabrika Kopaonik proradila. Videlo se da su srećni i zadovoljni blagostanjem koje im je otvaranjem fabrike omogućio gospodin Dinkić. Oni više nemaju potrebe za protestima i juče su mnogi prasići izgubili glavu i puno se piva i rakije popilo!"

 

Jalovi protesti do nesvesti

 

Pre manje od godinu dana, ispred zgrade Vlade Srbije organizovan je protest protiv tadašnjeg i sadašnjeg ministra Mlađana Dinkića pod nazivom "Zaigrala mečka i pred vašim vratima", tokom kojeg je jedan od sindikalnih aktivista, odeven u kostim medveda, lupao u šerpe i lonce. Naravno, ovakav cirkuski nastup nije nikome dobra doneo, Dinkić je politički preživeo zajedno sa priređivačima ove zabave. Pravi borci protiv istaknutih bandita bankarskog imperijalizma, nisu ni stigli do Beograda, niti bi im to ona (a ni ova) vlast dala. Gladna Srbija ne može da organizuje "Dan besa". Slomljena mu je kičma Srbiji, ona danas baulja. Nema ni energije ni vođa, ima samo očaja i nemoći.

Da je sprdnja sa narodom uveliko u toku i da je dobro organizovana, govori i podatak da je istog dana, dok je "Dinkićeva mečka igrala" pred Vladom, u Skupštini Srbije trajala organizovana predstava režimskih sindikata koji su "svečano" predali  zahtev da se "što pre" usvoji Zakon o sprečavanju mobinga - zlostavljanju zaposlenih na radnom mestu!

I dok je ova prava kriminalna akcija sprovođena u delo, dva miliona nezaposlenih u Srbiji i dalje su bili bez ideje kako da ujedinjeni krenu u obračun protiv tajkuna i lopova, protiv primitivne političke klike i njihovog udruživanja radi podjarmljivamnja čitavog naroda. Vreme i iskustvo u poslednjih četvrt veka pokazalu su da takve ideje nikada ne dolaze planirano niti organizovano, nego su uvek političke vođe iskorištavale spontani bunt naroda i prisvajali ga kao sopstveni pokret, koji su oni smislili i organizovali.

Baš zbog toga, sasvim je realno da prvi sledeći masovni bunt ne bude ničiji, nego svačiji, i da će u takvoj atmosferi doći do nezapamćenih preokreta kako u budućem sistemu vladavine tako i u kontroli te vlasti od strane naroda. Zvuči daleko i utopijski, ali, sasvim moguće...

Dosadašnja praksa režimskih manipulacija, pokazala je da su jalove bile sve radničke pretnje, štrajkovi i pobune. Ova ponižavajuća iskustva koja bi podigla na noge najširi front radništva u svakoj evropskoj zemlji, u Srbiji kao da nikoga ne dotiče previše. Jedan od lidera lokalnih građanskih protesta u Italiji krajem prošle decenije, Antonio Benusi, doslovno je "nacrtao" razlog srpske radničke apatije sa nekoliko nama dobro poznatih reči: "...Oni nisu bolje ni videli, žive sa minimumom i veruju da je njihov minimum zapravo maksimum onoga što im pripada!".

Mnogo šta je u poslednje vreme potvrdilo ovu brutalnu teoriju...Tako je, na primer, prošlogodišnje "spremanje štrajkova" u Smederevu, Kragujevcu i Valjevu propalo ili bilo bez efekta, izašlo je malo ljudi ili ih uopšte nije ni bilo. Govorili su: "...Obavezni smo da organizujemo mnogo veću akciju. Pred nama je vrlo, vrlo vruće leto". I bilo je, ali samo zbog visokih temperatura, kao i ove, 2012. godine.

Takozvane Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu prolaznicima su delili jabuke "kao simbol zdravlja i snage", zajedno sa lecima na kojima je pisalo: "Hoćemo u Evropsku uniju, hoćemo zaštitu prava radnika, hoćemo evropske uslove rada, hoćemo evropske plate".

Naravno, od ovakvih zabavnih aktivnosti nema promena. Ovakve "svečanosti" po pravilu organizuje režim na vlasti sa ciljem da građanstvo, radništvo i seljaštvo, bude pokorno i krotko, da ne diže svoj glas i da zaboravi na svoja prava.

Na sličan način završili su i oni malo ozbiljniji protesti poput  protesta radnika metalske industrije Srbije  ispred zgrade opštine Kragujevac, odakle su tražili da njihov "Program za socijalni progres" koji predviđa  povećanje mizernih plata, smanjenje poreza i podelu profita.

Na žalost, samo jedan sat bio je potreban da se raziđu radnici kragujevačkih fabrika "Zastava kamioni", "Zastava automobili" i "Zastava oružje", radnici "Goše" iz Smederevske Palanke, valjevskog "Krušika", niške "Elektronske industrije", "14. oktobra" iz Kruševca, "Prve petoletke" iz Trstenika, "Fabrike kablova" iz Jagodine, metalci iz čačka i Užica...

Kako je ovo bilo moguće, i zašto nisu krenuli za Beograd? Zašto ih je organizator "držao" u Kragujevcu i pol čijem to nalogu? Ko se uplašio da metalci ne krenu na pravu adresu, u Vladu Srbije? I čemu onda izjava predsednika Sindikata metalaca Srbije Zorana Vujovića da je "socijalni položaj metalaca neizdrživ i da je prosečna plata radnika u metalskoj industriji oko 20 hiljada dinara"? Je li to bio način da radnici dođu do svojih prava, tako što će režimski "pevač" pročitati saopštenje očajnika, i to sa udaljenosti od najmanje 150 kilomatara od Beograda?

Ubrzo su stigle i posledice ovog ubijanja zdrave pameti. U aprilu mesecu ove godine, na istom mestu, u Kragujevcu, radnici građevinske firme "Ratko Mitrovic" su posle šest dana protesta počeli da osećaju mučnina, glavobolju i povišen pritisak, kao posledicu permanentnog dežuranja u prizemlju upravne zgrade ovog preduzeća koje je otišlo u stečaj, jer im nisu isplaćene zaostale plate i doprinosi još od 2009. godine. Neki od njih su bili spremni i na samospaljivanje, ali sve to nije dotaklo najodgovornije za likvidaciju firme i izbacivanje radnika na ulicu.

Jedan od onih koji su još mogli da govore, ovako je opisao situaciju: "...Teško izdržavamo. Mnogi od nas su i ranije bili narušenog zdravlja, tukli su nas kiša, vetar, hladnoća na građevini. Radili smo na raznim poslovima i u tri smene. Valjda smo firmi donosili neki profit, znamo da jesmo, a ispalo je da samo za nas nema para!" I zaista, 110 radnika je dobilo je rešenja o otkazu, a oko 80 njih je ostalo u štrajku, od čega je polovina štrajkovala glađu. Ništa nije pomoglo. Svest o masovnoj građanskoj pobuni zbog ovakvih stvari, jednostavno je negde zaspala ili je sasvim ubijena.

 

Vrh očaja, vreme za početak obračuna

 

U zemlji gde cene i nezaposlenost vrtloglavo rastu, neverovatno je da nema pobuna. Neki naivno veruju u pravdu. čak 50.000 radnika sudskim putem traži zaostale zarade i druga dugovanja. Ali, uprkos svemu, protesti u Srbiji nikada nisu bili slabiji, niti je masovni očaj ikada ranije bio blizu svom vrhuncu kao sada. 

Jedan od prošlogodišnjih pobunjenih kraljevačkih radnika, Lazar Pavlović, vrlo je rečito govorio zašto je to tako:

„...Bio sam u inostranstvu deset godina i video sam sve. I tamo su bili štrajkovi i ja to jako dobro znam. Meni je samo žao što se od nas 1.800, koji smo otišli iz Magnohroma, se okuplja najviše 250 do 300. Zbog naših ljudi mi je žao. to se tice podrške Vlade, od toga smo odustali jer niko o nama ne vodi računa. Kako im pomenemo naš novac, oni odmah spominju 50.000 radnika. šta mene briga za 50.000 radnika, nisam ih ja zadužio!".

Našao se i nadležni " komentator" koji je celu stvar ovako shvatio: „...Znači da ih je baš briga. Sve dok ne budu oni lično ugroženi. Ovim ljudima duguju plate. Neko mora te plate da isplati. Da bi ih isplatio, mora da se ustanovi, hteli vi to ili ne, ko to nije isplatio i po kom osnovu. Znači, neko od mojih iz moje stranke bi morao da ide u zatvor. Pošto to meni ne odgovora, ja ću pustiti da ovi radnici umru od gladi. Dakle, vrlo velika sebičnost političara koje realni život uopšte ne zanima, sem kada iz realnog života treba da uzmu neke glasove".

Može li se prećutkivanjem tuđe nevolje izbegavati društvena stvarnost u kojoj su prava radnika dovedena ispod svake granice dostojanstva? Industrijska revolucija nosila je društvenu, ali i sindikalnu snagu neophodnu za promene i pritisak, a to je danas negde izgubljeno prevarama, ucenama i manipulacijama političkih spletkaroša kojima je stalo da njihove firme i firme njihovih prijatelja žive do poslednjeg Srbina.

Narod, na žalost, još uvek naivno veruje da je država ta koja ima obavezu da im pomogne kad zapadnu u ovakve masovne tragedije, kakva je nezaposlenost i glad. Ali, ako država sve čini da spreči ljudsko pravo na rad i život, šta je onda sirotinji ostalo osim prava na masovnu pobunu protiv svakog režima, i na obračun svimn sredstvima? 

 

 

 

 

Istinu sakriti po svaku cenu!

 

 

Zbog čega su radnički protesti u obespravljenoj i polugladnoj Srbiji postali manje značajni od silikonskih intervencija kafanskih pevaljki? Zapuštene fabrika iz kojih izviruju radnici kao slepo roblje, slike ljudi koji se bore za dostojanstvo i pravo na goli život, više nikoga ne interesuju. Tako su, na primer, radnici Magnohroma iz Kraljeva morali nedelju dana da stoje na sred Ibarske magistrale kako bi skrenuli pažnju na to da im vlasnik firme duguje plate! Dok je trajao, mnogi u Vladi Srbije nisu ni znali za ovaj mučan protest!

Razapeti između nebrige države i nesavesnih poslodavaca, radnici tumaraju u društvu koje je postalo besramni posmatrač pa čak i saučesnik režimskih pljački i prevara.

Javnost je sistematski ubijana, pa je toliko oguglala na tragične sudbine, da je to postalo uobičajeno. Nije vest kada radnici izgube posao, niti kada 20.000 dece nema ni za hleb, nego se takva bruka smatra politički nekorektnim izveštavanjem.