Feljton

 

Džon R. Šindler: Bosanski rat i teror-Bosna Al Kaida i uspon globalnog džihada

Bosna, izmaštana zemlja

Mada je zvanični stav koji o ratu u Bosni još uvek ima američka administracija sasvim drukčiji od iskustava koja su imali njeni vrhunski obaveštajci, mnoge istine danas dolaze na videlo zahvaljujući upravo pojedinim savesnim posmatračima i "diskretnim" akterima krvavog građanskog rata u ovom delu nekadašnje Jugoslavije. Profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac Džon R. Šindler, napisao je knjigu "Bosanski rat i teror", iz koje Tabloid u nekoliko nastavaka svojim čitaocima priređuje najinteresantnije delove.

Džon. R. Šindler  

Bilo je to ostvarenje jednog životnog sna. Kad je Adil Zulfikarpašić stigao u Veliku Kladušu, na severozapadu Bosne, sredinom septembra 1990, osetio je ponos i nadu kakve nije osećao još od mladosti. Vraćao se u zavičaj prvi put posle četrdeset četiri godine da bi radio za stvar svog naroda, bosanskih muslimana. Zulfikarpašić je veći deo života proveo u Švajcarskoj, u gorko-slatkom izgnanstvu.

 Potiče iz ugledne porodice, rano je postao pristalica Titovih partizana u Jugoslaviji i gotovo žrtvovao život u antifašističkoj borbi u Drugom svetskom ratu. Ali njegovo uverenje da će komunizam pružiti Bosni bolju budućnost brzo je iščezlo, pa je emigrirao odmah po završetku rata. Postao je uspešan biznismen, vodio je udoban život u Cirihu, ali je sudbina njegovog naroda bila njegova strast. Pobožni musliman, Zulfikarpašić je čvrsto verovao u seknlarnu politiku i potrebu da bosanski muslimani i hrisćani žive u miru. S velikim očekivanjima je pozdravio postepeni slom komunizma krajem osamdesetih godina prošlog veka, pomažući iz inostranstva novcem i savetima bosanskim muslimanima da ostvare političke ciljeve. Početkom 1989. bio je saosnivač Stranke demokratske akcije (SDA), posle pola veka prve muslimanske političke partije u Bosni. Doputovao je u Veliku Kladušu na prvi veliki miting partije i prvi veliki nastup pred prve slobodne izbore u Bosni posle Drugog svetskog rata.

Stoga je Zulfikarpašić sa zaprepašćenjem posmatrao nepreglednu okupljenu masu, bar tri stotine hiljada Ijudi - neki su tvrdili da ih je bilo i pola miliona, u svakom slučaju bilo je to najveće okupljanje muslimana u Bosni ikada organizovano - i medu partijskim zastavama zapažao duboko uznemirujuće znake džihadizma. Bilo je ogromnih barjaka svetlozelene boje, boje islama, bilo je Ijudi preteće opremljenih sabljama i turbanima, klicalo se ,,Živeo Sadam Husein!" a, najgore od svega, čule su se pesme u slavu Irana i videle iranske zastave. Zulfikarpašić se obratio Aliji Izetbegoviću, vodi nove stranke, donedavnom političkom zatvoreniku zbog zastupanja radikalnog islama, i zatražio objašnjenje: ,,Pobogu, Alija, zašto to radiš? Zar ne znaš da će u roku od pola sata ove slike obići ceo svet?"

Zulfikarpašić se plašio da će to podstaći neprijatelje bosanskih muslimana. Ali Izetbegović nije odgovorio čak ni kada ga je Zulfikarpašić - najveći finansijer tranke i jedan od njena tri potpredsednika - upozoravao: ,,Ne želim da učestvujem u pokolju muslimana. Zašto nosite Homeinijevu sliku?" Izetbegovićevo izbegavanje odgovora zbunilo je i rastužilo ostarelog čoveka koji je brzo zaključio da nova stranka vodi njegov narod u propast. Dva dana kasnije Zulfikarpašić je podneo ostavku na sve položaje u stranci i distancirao se od Izetbegovića i partije koju su zajedno osnovali; u njoj je "otkrio ogromne znakove netolerancije, verske isključivosti, uplitanja verskih voda i obmane". Adil Zulfikarpašić je na brzinu poveo kampanju pokušavajući da upozori Bošnjake da ih partijski program i rukovodstvo SDA vode u propast. Niko ga nije slušao.

Predviđeni haos i uticaj religije

 

Od sunovrata Bosne i Hercegovine u rat i haos u proleće 1992 - krvavi sukob koji je Adil Zulfikarpašić predvideo - malo je oblasti u svetu privuklo veću pažnju reportera i naučnika. Više hiljada knjiga, članaka i TV programa posvećeno je Bosni tokom proteklih desetak godina. Mada je broj dela impresivan, to se ne može reći i za njihov kvalitet. Bosna, a posebno njeni muslimani, već dugo privlači nesrazmerno veliku pažnju istoričara i stručnjaka iz oblasti društvenih nauka. Mada ih ima samo dva miliona, brojem disertacija nadmašili su sebe. Kao jedina brojnija populacija slovenskih muslimana, sledbenici islama u Bosni bili su predmet interesovanja kao neobična pojava, ostatak Otomanskog carstva.

Njihovo prisustvo tokom vekova učinilo je istoriju i kulturu Bosne jedinstvenom i privlačnom za mnoge. Naučnici iz regiona, posle dugotrajnog rada u polutami, shvatili su da su reflektori iznenada usmereni na njih kada je 1991. raspad Jugoslavije postao nasilan. Odgovori koje je većina njih ponudila - da je Bosna multikulturalno društvo u kojem je nasilje anomalija i da je, štaviše, sadašnji rat prouzrokovala zlonamerna paranoja hrišćana, a posebno Srba, u pogledu islama - stekli su prijemčivu publiku u akademskim krugovima i medijima, suočeni sa instant-pravoverjem kreiranim agresivnim zastupanjem u medijima, oni koji se s njim nisu slagali imali su malobrojnu publiku; mnogi su bili izbegavani.

U svakom slučaju, poznavanje stanja na Balkanu već dugo je bilo pod sumnjom. Komunistički režim koji je vladao u Jugoslaviji od 1945. do 1991. negovao je pripadnike zapadnih akademskih krugova koji su iznosili povoljna gledišta o Titovoj državi, a komplikovao život onima koji to nisu radili. Kao posledica toga nastale su naučne knjige i članci objavljivani tokom više decenija koji su se usredsređivali, često u omamljujućim pojedinostima, na zemlju Nedođiju komunističke politike i na navodne uspehe jugoslovenske polumarksističke ekonomije, dok su preskakane suštinske teme poput uloge etničkog porekla, nacionalizma i religije u toj veoma podeljenoj i raznolikoj zemlji. Izgleda da mnogi koji su ceo svoj naučni vek posvetili Jugoslaviji nisu mogli da poveruju da je država koju je osnovao Tito, i koju su održavali njegova harizma, ideologija i tajna policija, isparila toliko brzo. Većini je bilo teško da kaže bilo šta smisleno o bosanskoj katastrofi iz devedesetih godina prošlog veka. Oni koji su pokušali da se bave pitanjem Bosne pokazivali su uznemirujuću jednoglasnost.

Agresivno su zastupali gledište da je rat užasna anomalija prouzrokovana zločinačkim ponašanjem Srba i Hrvata; bosanski muslimani, ukoliko su uopšte bili muslimani, prikazivani su kao nedužne žrtve. Svakako da nije bilo nikakve pretnje od radikalnog islama pošto su bosanski muslimani ,,posebno loši muslimani", prema jednom od najpoznatijih novinara koji je pratio rat; skoro da nijedan musliman u ovoj zemlji ne ide u džamiju. Umesto toga, krivica za katastrofu bačena je, kako to nezaboravno naziva jedan od naučnika-advokata, na ,,hrišćansko-slovensku mržnju prema muslimana", našavši u ovom tajanstvenom veštičjem napitku osnovni uzrok rata.

Ono što je akademski svet pokušavao da proturi - uz snažnu podršku medija, timova mislilaca i nevladinih organizacija - bila je navodna istorija multikulturalizma i tolerancije u Bosni, koju su uništili nemuslimani, i to iz političkih, a ne iz verskih razloga. Taj stav su sažeto izrazila dva ugledna naučnika koja se bave Bosnom: ,,Praktično, etničko nasilje je u Bosni prvi put izbilo tokom Drugog svetskog rata."

 A dodali su i, ništa manje, da ,,nigde ne otkrivamo dokaze za navodne vekove mržnje (bilo verske bilo etnićke) među različitim bosanskim grupama, mržnje koja navodno prožima njihovu istoriju".

Religija je nešto o čemu je većini zapadnih naučnika nelagodno da raspravlja u sadašnjem vremenu, u Bosni i bilo gde drugde. Duboko sekularni, akademski građani retko imaju ikakvo osećanje za pravu veru i na samu religiju gledaju s podozrenjem, osim kad je reč o grupama kao što su bosanski muslimani koje smatraju dovoljno anahronim u njihovoj veri.

Teško je izbeći sumnju da su eksperti za Balkan brzo proglasili religiju nepostojećom temom u bosanskom ratu zato što nisu poznavali religiozne ljude, a Bosanci koje su sretali izgledali su isto toliko bezbedno odvojeni od crkve kao i oni sami. Religija, stoga, nije dolazila u obzir kao objašnjenje rata - među muslimanima ili hrišćanima. Profesori su nas uveravali da su Bosanci, na kraju krajeva, ,,urbani kulturni Evropljani: Jedina razlika između njih jeste njihova različita religijska pozadina.

A želim da naglasim reč ,,pozadina", jer bi reći ,,religijska" značilo staviti pogrešan naglasak. Posle pedeset godina veoma sekularne i sekularizujuće jugoslovenske države, malo je Bosanaca (a skoro sigurno niko od onih koji predvode strane u sadašnjem ratu) koji su danas duboko religiozna.

 Ali da li je bilo baš tako? Da li je religija, uz značajna etnička i kulturna pitanja koja je prate, bila toliko zanemarljiv činilac u ratu 1992-1995?

 

 

Radikalni islam, tabu o kome se u Bosni ne raspravlja

 

 

Izvesno je da postoje brojni dokazi koji protivreče negovanoj slici mirne, multikulturalne Bosne, čak i pored svakodnevne količine nasilja i zločina koje prikazuje CNN. Sami Bosanci su bili bolno svesni duge istorije etničkog i verskog straha, netrpeljivosti i nasilja u svojoj zemlji. Zar nije Ivo Andrić, jedini dobitnik Nobelove nagrade za književnost iz Bosne, upozoravao da u njegovoj na površini mirnoj domovini ,,oluje mržnje leže skrivene u mračnim dubinama"?

Pa ipak je ovaj na stvarnosti zasnovan pogled na Bosnu izazvao malo interesovanja u akademskim krugovima i medijima koji su, uz nekoliko izuzetaka, zastupali gledište da su bosanski muslimani nedužne žrtve i da jedino njihova vlada pokušava da održi tradiciju etničke tolerancije i verske slobode. Njihova krivica za rat, prema tome, bila je ravna nuli. Oni koji su proturali hipotezu o muslimanima-kao-žrtvama bili su krivi zato što su nekritički prihvatali ono što je muslimanska vlada neprekidno ponavljala, bar u prisustvu stranih novinara; kao da agitprop nije bio agitprop kad ga je iznosio sarajevski predstavnik za štampu. Novinari i naučnici opterećeni najdubljim skepticizmom prema vlastitim zemljama i njihovim vođama pokazali su se zaista lakovernim u pogledu izjava vođa bosanskih muslimana i njihovih mnogobrojnih navijača na Zapadu.

Ovo gledište je dovedeno do logičnog zaključka u knjizi vodećeg naučnika bosanskih muslimana, sa rečitim naslovom Dobra Bosna (Bosnia the Good). U njoj autor brani tezu da njegov narod nije bio istorijska vladajuća klasa u zemlji, kao što je bio skoro pet stotina godina, već je predstavljao dugotrajni viktimološki slučaj. Bosanski muslimani su, tvrdio je, "žrtve proganjanja i ponižavanja: to čini veći deo njihove istorije". Muslimani, uvučeni u rat bez ikakve vlastite krivice, otelovljuju tradiciju tolerancije ove zemlje i jedinstveno su vrli. Medutim, čitalac ne može a da ne primeti da knjiga Dobra Bosna počinje uobičajenom islamskom objavom: "U ime Alaha, Milostivog, Svemilosnog!" u najboljem stilu Kurana.

 U tome je i bila stvar. Nepažljivim, površnim, zastupanjem ciljeva bosanskih muslimana tokom rata previđene su činjenice toliko očigledne, da  parafraziramo Orvela, da morate biti intelektualac da ih ne primetite. Bosanski muslimani su stvarno bili muslimani, a neki od njih su prihvatali veru koja je bila duboko neprijateljska prema zapadnim pojmovima slobode, demokratije i ljudskih prava.

 Zapadnjački obožavaoci Sarajeva bili su zaljubljeni u ,,Bosnu" - oazu sekularne multietničnosti i postmodernističke tolerancije - više nego u bilo koju drugu zemlju koja stvarno postoji. To što predmet njihove naklonosti posmatran izbliza nije izgledao tako dražestan kao što su pretpostavljali, nije zahtevalo preispitivanje ove romanse niti njihovih shvatanja, već samo manje pažljivo posmatranje. Propagandno delovanje Sarajeva bilo je uspešno zato što su brojni zapadni novinari i stručnjaci pristajali na to da se istina ne rasvetli.

Tako je islam, a posebno njegova radikalna, agresivna strana koja je sredinom devedesetih godina prošlog veka bila snažno prisutna u Bosni, postao izraziti tabu u ovom ratu, tema o kojoj se ne raspravlja. Oni koji su se usuđivali da ga pomenu omalovažavani su kao verski zatucani, ili još gore. Upravo ova nepažnja, ova spremnost zapadnog ,,četvrtog staleža" da previdi nezgodne ili nepoželjne činjenice, otvorila je vrata globalnom džihadu, dopuštajući Bin Ladenu i njegovim legionarima da bosansku stvar učine vlastitom.

Bosanski islam do 1945. godine

 

Razumevanje korena rata u Bosni 1992-1995. zahteva pre svega razumevanje načina na koji se pojavio islam u ovoj zemlji. Kao i u većem delu muslimanskog sveta, Muhamedova poruka je prenošena mačem. Osvajanje ,,neverničke" zemlje bilo Je ključ za preobraćanje stanovništva u islam. Dolazak otomanskih Turaka u Bosnu sredinom petnaestog veka pokazaće se, prema tome, događajem sa najdalekosežnijim posledicama u istoriji te zemlje. Osvajanje Bosne krajem srednjeg veka, deo šireg zamaha otomanskog svetog rata u Evropi, nije se desilo preko noći.

Prva otomanska najezda se dogodila 1386. i nju je pratila druga 1388; obe su odbile bosanske snage pod Vlatkom Vukovićem. Medutim, slabljenjem hrišćanskog uticaja u ovom regionu posle poraza Srba u epskoj bici na Kosovu 1389, u kojoj se odred Bosanaca pod Vukovićem borio na gubitničkoj strani, otomanski upadi su postali učestali i nailazili na sve manji otpor. Do 1415. redovno su se događali, što je dovelo do toga da snage Mehmeda Osvajača (Mehmed al Fatih) potpuno zauzmu tu zemlju 1463, deset godina posle pada Konstantinopolja. Kada su Turci porazili bosanske snage i poslednjem bosanskom kralju odrubili glavu, sudbina zemlje bila je zapečaćena.

Mada se otomanska vlast nad Bosnom i Hercegovinom razvijala postepeno, na hrišćansko stanovništvo spustila se tamna noć koja će trajati skoro pet vekova. U vreme osvajanja gotovo svi Bosanci su bili hrišćani, a mnogi od njih sledbenici takozvane bosanske crkve, srednjovekovnog jeretičkog izdanka rimskog katoličanstva, čiji su odnosi sa Rimom sredinom četrnaestog veka bili složeni i ne potpuno jasni. Pravoslavaca je bilo manje.

Ova južnoslovenska zemlja je vekovima bila hrišćanska, imajući nezgodan položaj na samoj liniji podele između katoličke i pravoslavne Evrope, a sporovi s Rimom i između istočnih i zapadnih hrišćana uzimali su svoj danak od lokalnih crkava. Nepostojanost upražnjavanja hrišćanstva u Bosni bila je, bez sumnje, najvažniji činilac postepenog preobraćanja velikog dela stanovništva ove zemlje u islam za vreme otomanske vlasti. Ipak je nemoguće razumeti širenje islama u Bosni bez pominjanja otomanskih postupaka prema nemuslimanskom stanovništvu koje bi pokorili. Kao muslimani, zapravo vatreni muslimani, koji su vladali jednim ekspanzionističkim carstvom koje je vodilo džihad, otomanski Turci su verovali da pre no što ceo svet postane muslimanski, postoje samo dve oblasti: Kuća islama šdar al-Islam), u kojoj je istinita vera pustila korene, i ostatak sveta, Kuća rata šdar al-Harbć.

Vodeći ekspert za otomanske Turke Bernard Luis (Bernard Lewis) ovako je to sažeto izrazio: Između ovo dvoje postoji moralno nužno, pravno i religijski obavezujuće stanje rata, sve do konačnog i neizbežnog trijumfa islama nad nevernicima. Prema pravnim knjigama, ovo stanje rata se može prekinuti, kad to odgovara, obustavom neprijateljstava ili primirjem ograničenog trajanja. Ono se ne može završiti mirom, već samo konačnom pobedom. Nije se samo radilo o Prorokovom pozivu na sveti rat nego i o osnovnim strateškim razmatranjima.

Budući daje Bosna predstavljala najsevernije otomansko uporište u Evropi, bilo je neophodno izgraditi snažno islamsko društvo koje bi služilo kao bedem protiv evropskih (tj. hrišćanskih) napada, Osmanlije su u poćetku razmatrale prisilno preobraćenje svih hrišćana - za šta se 1520. zalagao sultan Selim I, koga su od toga odgovorili njegovi trezveni doglavnici smatrajući ideju nepraktičnom - ali pošto se mali broj Turaka iz Anadolije naselio u Bosni, carska politika se usredsredila na postepeno preobraćanje lokalnog stanovništva. Prema tome, preobraćenje u islam, kojim je više od trećine bosanskog stanovništva postalo muslimansko kad se otomanska vlast okončala 1878, bilo je, strogo govoreći, većinom dobrovoljno.

 Bilo bi, ipak, pogrešno prikazivati preobraćenje kao stvar isključivo vere; za mnoge Bosance to je bilo pitanje statusa, čak i opstanka. Mada je decenijama na Zapadu bilo u modi da se otomanska vlast nad Balkanom i drugde prikazuje kao zadivljujuće tolerantna prema nemuslimanskoj manjini, istina je mračnija i složenija. lako Osmanlije nikada nisu pribegavale prisilnom preobraćanju velikih razmera, nisu bile ni istinski tolerantne prema drugim verama ni po kojim današnjim zapadnjačkim merilima.

Mada su hrišćani i Jevreji u Bosni retko umirali mučeničkom  smrću za svoju veru - iako nasilje nalik pogromima nije bilo neuobičajeno - nisu imali nikakva prava; ni u kom smislu nisu bili zaštićena manjina. Nazivati zimije Otomanskog carstva ,,građanima drugog reda" na Zapadu je "opšti kliše", ali je besmisleno, zapaža vodeća naučnica za ovaj predmet, jer hrišćani i Jevreji prema otomanskim zakonima uopšte nisu ni bili građani i nisu imali nikakva prava u onom smislu u kojem savremeni zapadnjaci shvataju ovu reč.

Umesto toga, zimiju treba smatrati osobom u potčinjenom položaju podanika, čije obaveze prema otomanskim vladarima podrazumevaju prihvatanje tog statusa sa svim njegovim ograničenjima u skladu sa Šerijatskim zakonima (sharia) i plaćanje znatne glavarine. Ovaj porez, poznat kao džizja (gizya), bio je posebno omrznut, jer su ga plaćale čak i udovice i deca, a zimija je morao da, pod pretnjom smrću, sa sobom nosi dokaz da ga je platio, pergament ili pečat, što je očigledan javni žig srama.

Doživotna poniženja, koja su prouzrokovala trajnu mržnju, bila su neizbežna Strana zimijinog života.

Da nemuslimani nisu imali pravni status bilo je sveprisutna, neizbežna i ponižavajuća činjenica. Hrišćani i Jevreji nisu mogli svoja prava da ostvaruju na sudu, niti su mogli da svedoČe protiv muslimana, jer su oni koji su odbili da prime islam smatrani sami po sebi nedostojni poverenja.

Stoga su muslimani vršili zločine nad hrisćanima i Jevrejima bez straha od kazne; posebno ozbiljan bio bi slučaj kada bi nemusliman bio optužen za bogohuljenje - jedan od najtežih prestupa i najsubjektivniji - pošto je kazna bila smrt, a optužbi muslimana se nije moglo suprotstaviti. Preobraćenje u islam često je bilo jedini način da se izbegne dželatova sekira.

Nemuslimanima u Bosni bilo je nametnuto bezbroj nesmrtonosnih ali duboko uvredljivih ograničenja. Prema šerijatskom pravu oni nisu smeli da nose vatreno oružje, upadljivu odeću (niti bilo šta zeleno, što je sveta boja islama), morali su da sjašu kada musliman prolazi, nisu smeli da zidaju kuću veću ili lepšu od kuća njihovih muslimanskih suseda, a njihove crkve nisu smele da imaju zvona i morale su da budu niske i neupadljive. Stoga su crkve retko građene. (Sredinom devetnaestog veka bosanska prestonica Sarajevo imala je sto džamija i jednu pravoslavnu crkvu, mada je u gradu živela brojna hrišćanska populacija.)

Brak i polni odnosi između muslimanke i zimija kažnjavani su smrću, dok obrnuto nije važilo, zapravo muslimani su često uzimali žene zimija silom i preobraćali ih putem braka u islam. Sve to je bilo veoma bolno i ,,hrišćani su ostali u posebnom i vidljivo potčinjenom položaju. Možda je pokoreno stanovništvo najviše mrzelo ovu stranu otomanske vlasti." Ne čudi stoga to što su se tokom vekova mnogi Bosanci opredelili za islam kako bi se oslobodili pravnih ograničenja nametnutih zimijama, koja su njihov život činila nepodnošljivim.

 

 

 

 

O autoru

 

Džon R. Šindler  je profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac. Deset godina službovao u Agenciji za nacionalnu bezbednost (ANB) Sjedinjenih država. Taj posao ga je odveo i na Balkan, "radi popdrške savezničkim snagama". Postao je vodeći ekspert američke ANB za Balkan.