Ispovest

 

Eksluzivno: neautorizovana autobiografija Džulijana Asanža (2)

 

Bio sam spreman za njih

 

Usred bitke protiv optužbi koje su zadirale u njegov privatni život i gnevnih osuda američkih političara, Džulijan Asanž, glavni  urednik svetski poznatog web sajta Wiki Leaksa, heroj antiglobalizma, napisao je svoju autobiografiju, čiji je original štampan bez njegove autorizacije.  Uprkos tome, reč je o izvanredno važnom svedočenju koje ukazuje na totalitarnost lažnih demokratskih bastiona na Zapadu. Asanžova borba protiv mračnih režima, protiv moćnih i silnih, pokazala je da još ima nade za svet koji je potonuo u strah i beznađe. Tabloid će u sledećim brojevima objaviti najvažnije delove ove ispovesti uz saglasnost srpskog izdavača (Albion Books, Beograd).

 

Džulijan Asanž

 

 

Smatram sebe srećnim zato što sam za roditelje imao ljude koji su vazduh oko mene ispunjavali pitanjima. Jednog dana, srešću svoje neprijatelje i oni će me mrzeti jer sam želeo istinu. Gotovo da možete zaboraviti svoje ime u svom tom prozivanju.    

Ipak, dovoljno dobro znam ko sam i zato verujem da vam mogu reći nešto o sebi. Zovem se Džulijan Asanž. I jednog dana u Londonu me je uhapsila policija...

 Priča bi se tu mogla i završiti da nije bilo komplikacija koje sa sobom nose vreme, istorija i lične osobenosti. Kažu da je prošlost druga zemlja, ali to važi i za budućnost, samo ako joj to dopustite: dok grabite napred u zadnjem delu engleske marice, počinjete da na svet gledate drugim očima.

 

Usamljenik u ćeliji Oskara Vajlda

 

Uzvikivali su moje ime. Izvikivali parole. A foto reporteri su gmizali oko prozora kao krabe u lavoru. Pomislio sam da je kombi napadnut i da bi se mogao prevrnuti, ali to su bili samo reporteri koji su hteli da naprave fotografije. Sklupčao sam se i zario glavu među kolena; nisam hteo da me prikažu kao kriminalca. U jednom trenutku sam podigao pogled i video kamere priljubljene uz zatamnjeno staklo, iskošene tako da mogu da me uhvate. Pokrio sam glavu rukama.

Vozilo je onda naglo ubrzalo i udaljilo se. Drugi zatvorenici su vikali u svojim pregradama, ne znajući ko sam, očigledno uznemireni napadom na kombi. Druge je cela ta pometnja zabavljala. Predstava je bila završena. Trebalo nam je oko četrdeset minuta da stignemo do zatvora u Vondsvortu. Bilo je to 7. decembra 2010. godine.

 Na ulazu sam osetio čudno samopouzdanje. Pretpostavljam da je ono izviralo iz saznanja da će se moja nevolja naći pod lupom javnosti. Znao sam da svet prati šta se dešava i to je moju muku činilo opravdanom: našoj stvari je moglo pomoći ako ja budem onaj njen vidljivi deo, koji svu paljbu privlači na sebe. Deo mene je bio užasnut idejom da bih mogao biti žigosan kao kriminalac samo zato što sam radio naš posao, ali ipak sam bio dovoljno svestan da bi to moglo samo naglasiti pitanje pravde. U takvoj situaciji nema hrabrosti, već samo lukavstva. Tražili su od mene da potpišem spisak ličnih stvari, koji se, tog dobrog dana, sastojao od jednog penkala marke „Biro" i nekih 250 funti u gotovini...

 Rekli su mi da se svučem, što sam i uradio, i odmah uskočio u zatvorsku uniformu, sivi pulover i sive pantalone. Oskar Vajld (Oscar Wilde), koji je 1895. godine bio prebačen u isti zatvor, napravio je uzvišenu pometnju kada je otkrio da mu nedostaje prsluk. „Imajte razumevanja za moja uzavrela osećanja", rekao je čuvaru. Pokušaću da ovde ne koristim frazu „kao Vajld" i da preskočim priču o svojoj jadnoj kolekciji prsluka, ali prosto sam se morao prisetiti tog Irca, u toj ustajaloj viktorijanskoj buvari.

 Moj advokat mi je kasnije rekao da sam čamio u Oskarovoj ćeliji: nisam siguran u to, ali njegov i duh i njegove borbe protiv predrasuda su stalno bili prisutni. Prošao je kroz užasan tretman i držan je u uslovima koji su u isti mah bili neljudski i potresni: ipak, moram da kažem da su drugi zatvorenici, prošli i sadašnji, bili ti na koje sam mislio tamo u Vondsvortu.

Mnogo sam razmišljao o Bredliju (Bradley Edward Manning), mladom američkom vojniku koji je prolazio kroz grub tretman u jednom američkom zatvoru, zato što je, navodno, odavao informacije o jednom ilegalnom ratu. Često sam mislio na njega među zidovima svoje ćelije. Jedna od stvari koje vam se tada automatski dešavaju jeste da počinjete da hodate tamo-amo. Kao panter u kavezu, morate pronaći neki ventil za svoju sputanost.

 I tako sam hodao uzduž i popreko ćelije i smišljao neku vrstu plana, pokušavajući da se psihološki  uskladim s tim malim prostorom. Znao sam da je sve to ružno i strašno, ali da neće dugo trajati. Govorite sebi takve stvari i pokušavate da se fokusirate. U spoljašnjem svetu, kako ga tamo zovu, moji advokati su radili prekovremeno da bi me izvukli, ali meni se činilo da me od njihovog sveta dele svetlosne godine, dok sam se tako vrteo ukrug i, kao nikada ranije, osećao pravo značenje i sadržaj reči „usamljenik"...

 

 

Magnetsko ostrvo

 

 

Za većinu ljudi detinjstvo je isto što i podneblje. U mom slučaju, ono je bilo savršeno vrelo i vlažno, bez ičega iznad nas, osim plavog neba. Ono čega se sećam su osećaj na koži i sveže noći u tropskoj savani. Rođen sam u Taunsvilu, u Severnom Kvinslendu, u Australiji, gde se drveće i šikara pružaju sve do mora, gde onda ugledate Magnetsko ostrvo. Leti dolazi kiša i uvek smo bili spremni za poplave. Bilo je predivno, u stvari. Ta vrelina vam prodre sve do kostiju i nikada vas ne napušta.

Ljudi iz Taunsvila su živeli u prigradskim naseljima, a mnogi od njih su uživali u „australijskom snu", s malom kućom i automobilom. Krajem šezdesetih godina prošlog veka u blizini se nalazila vojna baza. Stanovništvo je brojalo oko 80.000 ljudi, a lokalna ekonomija je počivala na vuni i šećeru ili na mineralima i drvnoj građi iz te oblasti. Iz nekog razloga, bilo je mnogo Italijana, od kojih su mnogi radili na plantažama šećerne trske, i sećam se snažnog osećaja zajedništva koji je postojao među njima. Italijanski jezik je bio drugi po zastupljenosti. To mora da je bilo prilično konformističko mesto, iz mnogo razloga, puno mirnih, vrednih ljudi, koji su se dosađivali na neprekidnom suncu. Mogli biste reći da je to bila zabačena provincija zemlje koja je i sama bila zabačena provincija sveta. Tako je makar izgledala generaciji moje majke. Do 1970. godine ona je bila željna da vidi svet ili da ga makar vidi promenjenog.

Te godine moja majka je kupila motocikl. Bila je bistra i kreativna devojka, koja je volela slikarstvo, tako da je ubrzo, sa osamnaest godina, zasićena osrednjošću svojih školskih dana, Kristina skočila na svoj motocikl i prešla 3.500 kilometara do Sidneja. Iako je bila žilava, seoska devojka, kasnije mi je pričala da je Sidnej za nju bio previše naporan. Ali, život se odvijao pred njenim očima, kako to već ide sa svakim od nas. Jednog dana je stajala na uglu Ulice Oksford i Glenmor rouda, u Padingtonu, tačno naspram Viktorijine kasarne, kada je ugledala kako velika povorka demonstranata protiv rata u Vijetnamu prolazi pored nje, kao neka velika slika moderne istorije.

Iako nije razumela šta je posredi, moja majka je poželela da se pridruži toj velikoj plimi osećanja. Sećala se kako joj je, dok je stajala tamo, u uhu zazvonio nečiji nežni glas. Pripadao je jednom dvadesetsedmogodišnjem momku, vrlo kulturnom, s brkovima. Pitao ju je da li je došla s nekim i kada je ona rekla „ne", uzeo ju je za ruku.

U ratu u Vijetnamu učestvovalo je oko 60.000 australijanca. Ispostavilo se da je to bio najduži sukob u kojem su ikada učestvovali: 500 ljudi je poginulo, a 3.000 ranjeno.

Maja 1970, otprilike u vreme kada su se moji roditelji sreli, antiratne demonstracije u Australiji bile su na vrhuncu; oko 200.000 ljudi marširalo je u najvećim gradovima, a neki su bili uhapšeni, pošto je zakon to tada dopuštao, zato što nisu imali dozvolu da dele letke. Sedamdesete godine se danas rutinski opisuju kao „decenija protesta" u Australiji (Gay Pride je održan u Sidneju još 1973. godine), a moji roditelji - bistra, mlada kreativna devojka i kulturni demonstrant koji je ušetao u njen život - bili su tvrdokorni demonstranti.

U tome je bilo nečeg teatralnog, u tom prizoru jednog konzervativnog društva koje počinje da diže glas, i mora da sam još s majčinim mlekom posisao ideju da je nekonformizam jedina prava strast kojoj se vredi potčiniti. Verujem da sam začet u tom duhu. Po povratku u Taunsvil, 3. jula 1971. godine, moju majku su odvezli u bolnicu Bazel, gde sam se rodio oko tri sata popodne. Pričala mi je da sam bio okrugao, crnomanjast, glasan i da sam ličio na Eskima.

Mogu slobodno da kažem da je Kristina, moja majka, imala - i da još uvek ima - prirodnu sklonost da ne radi ono što se od nje očekuje, što sam ubrzo pokupio od nje.

 

Otac i očuh

 

 

Mog pravog oca nije bilo u mom životu, a deo njega je postao tek kada sam odrastao. Doći ću do toga. Ali, to je značilo da je Bret Asanž bio muška figura za koju sam bio vezan, moj dobri otac. Bret je bio jedan od onih kul tipova iz sedamdesetih, koji su se razumeli u gitare i sve što je imalo veze s muzičkom scenom. Po njemu sam dobio prezime - Asanž - neobično prezime, koje potiče od „gospodin Sang" ili ah-sang na kantonskom jeziku: njegov čukundeda bio je tajvanski pirat. Završio je na Ostrvu Četvrtak (Thursday Island), gde se oženio susetkom i onda se preselio u Kvinslend. Ime je bilo evropeizirano, da bi se izbegla otvorena diskriminacija, kojoj su tada bili izloženi Kinezi.

Kada se danas osvrnem na sve te ljude, vidim porodice koje su se kretale širom Australije, između kriza i udobnosti, ali moja i mamina priča bila je nešto drugačija. Majka se razvela od Breta Asanža kada sam imao devet godina.

Mesto očuha u mojoj porodici zauzeo je čovek po imenu Lajf Mejnel. Majka ga je upoznala dok je radila na nekom stripu za Obrazovni koledž u Nortern Riversu.

Sećam se da je imao plavu kosu do ramena i da je izgledao prilično dobro; imao je visoko čelo i karakteristični beli žig na ruci, od injekcije protiv malih boginja, koji sam u to vreme smatrao dokazom da je rođen u Australiji početkom šezdesetih iako je takvo vakcinisanje verovatno bilo uobičajeno i drugde. Po tamnom korenu kose, bilo je očigledno da ju je farbao.

Jednom sam pogledao u njegov novčanik i video da ima kartice na različita imena. Bio je neka vrsta muzičara i svirao je gitaru. Ali, više od svega, bio je kao duh i, za nas, preteća misterija. Od početka sam bio protiv njega.

Možda je to normalno, da se dečak suprotstavlja takvom čoveku, zapravo, bilo kom muškarcu za koga misli da uzurpira mesto oca ili očuha. Jednom me je ošamario i nos mi je prokrvario. Drugi put sam potegao nož na njega i rekao mu da me se kloni; ali, odnos s njim nije bio stvar fizičkog zlostavljanja. Bila je posredi određena psihološka moć koju je pokušavao da ostvari nad nama...

 

 

Sajferpank, igra velikih mogućnosti

 

 

Internacionalni subverzivci bili su drugačiji od ostalih hakera. Neki hakeri su dizali veliku larmu i svuda ostavljali otiske. Mi smo radili kao duhovi, išli niz hodnike vlasti, provlačili se kao ektoplazma kroz ključaonice i ispod vrata...

U jednom trenutku smo poželeli da preuzimamo svet komunikacija. Možete li to zamisliti, ne kao neku naučnofantastičnu temu ili sumanutu izmišljotinu iz nekog stripa već kao realnu mogućnost, u mislima nekolicine tinejdžera?

 Zvuči smešno, ali pronašli smo neke ključaonice u unutrašnjem funkcionisanju velikih korporacija i postavili druge, sve dok nismo bili u stanju da kontrolišemo ceo sistem. Isključiti 20.000 telefonskih linija u Buenos Ajresu? Nema problema. Omogućiti žiteljima Njujorka besplatne telefonske razgovore tokom celog popodneva, bez ikakvog posebnog razloga? Sređeno.

Ali, ulozi su bili visoki. Bilo je mnogo suđenja hakerima, pre ovog mog. Zakoni su bili novi i tek su stali na noge, a mi smo ih gledali kako se teturaju, zadržavajući dah i ceneći sebe visoko, svesni da smo sada mi na redu. Sebe smo videli kao grupu mladih boraca za slobodu koja se našla pod udarom sila koje prosto nisu shvatale šta se dešava.

Tako smo videli sva ta suđenja iako smo za druge, za Australijance upregnute u američke korporacije ili za pripadnike tajnih službi, izbezumljene time što ih je neko nadmudrio, bili opasni vesnici nove vrste kriminala među belim kragnama. Podsmevali smo se tome - iz mladalačke oholosti i samopouzdanja, u to nema sumnje - misleći da su kragne za pse ili za one koji samodavljenje uzimaju zdravo za gotovo. Ali, postajalo je ozbiljno. Tada još nismo bili prijatelji, ali znao sam za Feniksa iz Domena (Phoenix of The Realm), još jednog melburnškog hakera, koji je iz polumraka svoje sobe dospeo pod oštru svetlost sudnice.

 

 

Rođenje WikiLeaksa

 

 

Nisam neki originalni politički mislilac, niti sam to ikada tvrdio, ali poznajem tehnologiju i poznajem strukture vlasti; i bio sam spreman da ove druge, gde god je to moguće, bacim u kiselu kupku i rastvorim ih do kostiju. Pomislio sam: možemo ili da mirno vodimo svoje živote, brinući o kreditu za kuću ili da li smo dovoljno slavni ili bogati ili istinski voljeni - ili da pogledamo okosnice našeg sveta i isprobamo da li su dobre i istinite.

Kada se uvučete u razne institucije, možete da vidite da one plutaju na moći i pokroviteljstvu i da se brane marketingom. Za mene je to bila osnovna istina o svetu koju sam naučio, i to prilično teška, da će većina organizacija u poricanju ići do kraja.

Bez obzira na to da li je reč o vladi Kenije ili o banci Julius Baer, one rade samo za sebe i vešto grade mrežu ljudi koji od njih mogu imati koristi i koje favorizuju, dok obične ljude drže u nemilosti. Ustvari, još od svojih tinejdžerskih godina, bio sam izložen pokroviteljskim mrežama i znao sam kako one deluju.  Svaka osoba ili organizacija koja im se suprotstavi biće likvidirana - ili na sudu ili pomoću obaveštajnih agenata ili u štampi.

Bio sam spreman za njih. Usavršio sam tehnologiju i metode korišćenja kriptografije da bih zaštitio izvore, do tačke u kojoj ni ja ne bih znao o kome je reč. Nismo imali kancelarije, ali smo imali svoje laptopove i pasoše. Imali smo servere u raznim zemljama. Znali smo da će to biti najsigurnija platforma za aktiviste koju je svet ikada video. Imali smo petlju. Imali smo filozofiju. Igra počinje! Registrovao sam WikiLeaks.org 4. oktobra 2006. godine...

 

 

Kolateralno ubistvo

 

 

Posle kratkog perioda putovanja, uključujući put u Oslo, zbog učešća na jednoj konferenciji, vratili smo se na Island u martu 2010. godine i iznajmili kuću. Ljudi od kojih smo je iznajmili mislili su da smo došli da posmatramo vulkane: to je bila naša priča, što je objašnjavalo zašto smo imali toliko mnogo kompjutera i video-opreme.

Ali, pravi razlog bio je video iz Bagdada. Zaključili smo da je to naše najvažnije dosadašnje otkriće i da se video mora analizirati, razumeti i pripremiti za predstavljanje. Hteo sam da ceo svet vidi taj snimak. Bio je toliko važan, ne samo zbog razumevanja rata uopšte već i zbog sticanja etičkog uvida u to šta je rat u Iraku postao i kako utiče na naše svakodnevne živote.

Glavna kuća koju smo iznajmili postala je prava jazbina. Bila je puna šolja za kafu, kompjuterskih kablova, čokolade, otpadaka rastrzanog života. Biografski novinar New York Timesa došao je da nas obiđe i prilično dobro je dočarao taj haos i nesanicu.

Tih nekoliko nedelja jedva da sam se odvajao od kompjutera. Šišali su me dok sam sedeo za terminalom i vodio trku s vremenom u obradi videa, da bih izbacio sav statički šum i krckanje sveo na minimum, tako da je finalna verzija bila čista koliko je to bilo moguće. Ljudi su stalno prolazili kroz sobu, sve se treslo od povika, ideja, suza. Niko od onih koji su učestvovali u ranijim ludačkim poduhvatima i prodorima ne bi mogao da podnese atmosferu koja je vladala za vreme pripreme videa „Kolateralno ubistvo".

Mislim da moja reputacija radoholičara i osobe koja se neredovno tušira potiče od tada; to je bilo neizbežno s obzirom na obim posla, ali i na osećanje da će to otkriće, iznad svega, izmeniti percepciju javnosti o tom zastrašujućem ratu i doprineti okončanju te užasne invazije. Video je do danas na Youtube videlo jedanaest miliona ljudi, uz još nekoliko miliona na televiziji. To je čuveni dokument našeg doba.

Film smo razbili na tri dela da bi se bolje shvatile sekvence događaja. Rad se odvijao sporo, ali je bio otrežnjujući i opčinjavajući. Kada je sve bilo gotovo, video je, nema sumnje, prikazivao dvanaestoro ljudi - dvojica su bili novinari Rojtersa, koji su radili svoj posao - koji su bili razneti u komade vatrom 35-milimetarskog topa iz helikoptera "Apač", vojske SAD. Trebalo mi je neko vreme da saznam ko su bile žrtve prvog masakra, a onda i da bih shvatio da su dvojica ljudi koji su preživeli prvi napad, samo zato da bi bili ubijeni pojedinačno, bili novinari Rojtersa.

Moj kolega Ingi Ragnar Ingason je, posle detaljnijeg posmatranja, primetio da je u kombiju koji je došao da pokupi ranjene ljude, da bi bio izrešetan u drugom udaru topovske paljbe, bilo dvoje dece. Snimak kasnijih zbivanja pokazuje pešadijsku jedinicu vojske SAD koja odnosi ranjenu decu.

Na tome je radio ceo tim. Kristin Hrafnson je vodila istraživanje i saznala šta se dogodilo s decom iz videa. Brigita je bila s nama sve vreme, savetovala nas i služila kao glas razuma za dileme koje smo imali. Ingi je bio zadužen za obradu snimka, što je uključivalo uklanjanje raznih mrlja i smetnji iz grubog materijala, a Gudmundur Gudmudson (Gudmudsson) radio je na zvuku. Tu je bio i Rop Gongrejp, kao izvršni producent, koji je pokrivao sve troškove i omogućio celu operaciju, a Smari Makarti je organizovao materijal zasnovan na internetu.

 

(Nastaviće se)

 

 

GLOSA

 

Kada se uvučete u razne institucije, možete da vidite da one plutaju na moći i pokroviteljstvu i da se brane marketingom.

 

 

Narudžbenica

 

Poručite knjigu Džulijana Asanža za 1.200 dinara na e-mejl: prodajaŽalbionbooks.rs , na telefon 061 1583374 ili pismom na adresu: Albion Books, Mileševska 35, 11000 BEOGRAD.

Za nadrudžbine preko Tabloida, specijalan popust 20%.

 

Reč izdavača

 

Nijednog trenutka se nismo dvoumili da li da se upustimo u objavljivanje autobiografije jedne od svakako najkontroverznijih licnosti savremenog doba. Prošlog decembra, usred bitke protiv optužbi koje su zadirale u njegov privatni život i gnevnih osuda američkih političara, Džulijan Asanž je počeo da piše priču o svom životu - kaže Uroš Balov, direktor „Albiona Books-a". - Ono što je posle nekoliko meseci rada poprimilo oblik knjige jeste ovaj rukopis iz koga saznajemo važne detalje vezane ne samo za rad „Vikiliksa", već i za moralni i politički razvoj njegovog osnivača: od njegovih dečačkih i mladalačkih godina u Australiji, preko putovanja po Evropi, Aziji i Africi, sve do danas. To je knjiga koja gori od strasti i gneva, knjiga od suštinskog značaja za razumevanje našeg doba, ali i meditacija o samom značenju razotkrivanja - ističe Balov.