Ispovest

 

Ekskluzivno: neautorizovana autobiografija Džulijana Asanža (3)

 

Sam protiv Pentagona

 

Usred bitke protiv optužbi koje su zadirale u njegov privatni život i gnevnih osuda američkih političara, Džulijan Asanž, glavni  urednik svetski poznatog web sajta Wiki Leaksa, heroj antiglobalizma, napisao je svoju autobiografiju, čiji je original štampan bez njegove autorizacije.  Uprkos tome, reč je o izvanredno važnom svedočenju koje ukazuje na totalitarnost lažnih demokratskih bastiona na Zapadu. Asanžova borba protiv mračnih režima, protiv moćnih i silnih, pokazala je da još ima nade za svet koji je potonuo u strah i beznađe. Tabloid će u sledećim brojevima objaviti najvažnije delove ove ispovesti uz saglasnost srpskog izdavača (Albion Books, Beograd).

 

Džulijan Asanž

 

 

General-major Kembel (Campbell), komandant snaga SAD u Avganistanu, 28. jula 2010. izjavio je kako „svaki put kada neki poverljivi materijal procuri, to potencijalno ugrožava ljude iz vojske koji ovde svakog dana rade na terenu". Komandant Kembel je takođe priznao da nije pročitao nijedan od objavljenih dokumenata. Sutradan, na konferenciji za štampu u Pentagonu, ministar odbrane Robert M. Gejts (Robert M. Gates) i admiral Majk Malen (Mike Mullen) besno su saopštili sledeći komad svoje strateške proizvodnje mitova: „Gospodin Asanž može da priča šta god hoće o višem dobru, u čiju korist on i njegovi izvori navodno rade, ali istina je da na rukama možda već imaju krv nekog mladog vojnika ili neke avganistanske porodice."

Jedan pripadnik novinarskog korpusa postavio je pitanje...

Novinar : Admirale Malen, pomenuli ste da su ruke osnivača WikiLeaksa možda umrljane krvlju. Da li znate koliko je ljudi ubijeno na osnovu te informacije?

Malen: Još uvek... ono što me u tome zabrinjava, jeste, mislim, da pojedinci koji nisu uključeni u tu vrstu ratovanja, a otkrivaju tu vrstu informacija, ne mogu... iz moje perspektive...da shvate kako se ta vrsta informacija rutinski umrežava unutar poverljivih kanala koje koristimo za tu svrhu. Veoma je teško, ako se time ne bavite i ako to ne znate, shvatiti uticaj i sasvim specifičan potencijal koji...koji može ugroziti živote naših vojnika i mornara, vazduhoplovaca i marinaca, boraca iz koalicije, kao i...kao i građana Avganistana. U tom pogledu nemam nikakvih dilema.

Ministar Gejts: Dodao bih... Dodao bih samo još nešto. Ne treba gubiti iz vida da je reč o ogromnoj količini sirovih podataka...To nije ozbiljno. Tu nema osećaja za odgovornost. To je samo izbacivanje svega napolje da bi se koristilo po volji, bez brige o posledicama.

Novinar: Uz dužno poštovanje, niste odgovorili na moje pitanje. Nekoliko sati posle te izjave fraza: „Ruke Džulijana Asanža su umrljane krvlju" ušla je u jezik. Ako na Google potražite reči „Assange" i „blood", videćete da te dve reči, po broju pogodaka, zajedno ukazuju da sam, makar u medijskoj svesti, povezan s konceptom „ruku umrljanih krvlju" u većoj meri nego Ričard Nikson, Suharto i Pontije Pilat, zajedno. To je način na koji funkcioniše moderan svet komunikacija. Bez ijednog dokaza - bilo kakvog dokaza - o žrtvama do kojih je došlo zbog toga što smo pokušali da ljudima omogućimo da vide šta se dešava u tom ratu, bio sam proglašen za osobu „ruku umrljanih krvlju". To je jedna od onih izjava u kojima nemarni ljudi uživaju i koja glatko prolazi, ali za nju nema nikakvog osnova.

 

 

Informacije nas oslobađaju

 

 

Razotkrivanje nije samo akcija: to je način života. Smatram da ono obuhvata i razum i osećajnost: ono ste što znate i nijedna država nema pravo da od vas napravi nešto manje nego što jeste. Mnoge moderne države zaboravljaju da počivaju na načelima prosvetiteljstva, da je znanje garant slobode i da nijedna država nema pravo da sprovodi pravdu kao da je ona nešto što treba da služi samo vlasti. Ustvari, ako se ispravno sprovodi, pravda je kontrolor vlasti i možemo samo pomoći ljudima dokazom da politika nikada nema potpunu kontrolu nad informacijama. Sve to je samo po sebi razumljivo. Nekada je to bilo prvo načelo žurnalizma u svakoj zemlji sa slobodnom štampom.

 Internet je olakšao cenzorsko pisanje i brisanje istine jednim klikom miša (Staljinu bi se to svidelo), kao i nadgledanje privatnih podataka ljudi na način koji bi sigurno oduševio demonske birokrate Trećeg rajha. Tajnost je prečesto jedini oslonac onih na vlasti i svako ko to danas kaže ne vidi to samo kao neko ko insistira na starom liberalnom standardu i mitu demokratije već i kao egzotični anarhista, rešen da „ugrozi nacionalnu bezbednost". Načela postavljena u američkom Ustavu, ispravno analizirana, izgledala bi radikalno za mentalni sklop velikog broja ljudi iz današnje Amerike. Džeferson bi izgledao kao državni neprijatelj, a Medison kao prilično crvenkasti gerilac. Slično tome, modernim Kinezima, oni mali, studiozni ekonomisti Marks i Engels izgledali bi kao ludaci koji uopšte nisu shvatili duboku ljudsku vrednost neke Gučijeve tašne ili novog i Pada.

Informacije nas oslobađaju. I to tako što nam omogućavaju da dovedemo u pitanje postupke onih koji bi nas radije videli lišene sredstva za preispitivanje i bez prava na odgovor. I pored svog modernizma i softvera, WikiLeaks je snaga koja se zalaže za slobodu koja bi izgledala sasvim tradicionalno i razumljivo nekim duhovima iz XVIII veka, kao što je Džon Vilks (John Wilkes).

Često smo se nalazili na udaru zato što smo se zalagali za načela koja su mnoge vlade trebalo da brane i zato bile izabrane. Mi smo narodni biro za kontrolu i učinak, koji radi na međunarodnom planu, svestan da su stvari koje vlade i diplomate rade iza zatvorenih vrata u potpunosti nešto što nas se tiče. Narod ih je izabrao, plaća ih, veruje im, a ovi gospodare njime. I svaka vlada koja sebi dopušta da to zaboravi, čuće glas naroda na svakom forumu, na svakom blogu, u svakoj poruci na Twitteru i onda, s vremenom, na svakom trgu, od Tjenanmena do Tahrira, od Trafalgara do Tajms skvera, sa odjecima u svakom slovu alfabeta. A s vladama koje pokušaju da se toj istini suprotstave je gotovo.

U našem odnosu s medijskim partnerima od samog početka sam znao da ću im, u nekom trenutku, ponuditi da nam se pridruže u objavljivanju ogromne zalihe diplomatskih telegrama koji su procurili do nas i koje smo pripremali. Nastojao sam da avganistanski i irački ratni dnevnici ugledaju svetlost dana na što je moguće odmereniji i obazriviji način. Materijal je bio obiman i zahtevao mnogo vremena za čitanje i selekciju, organizovanje i predstavljanje, sa zakonskim i drugim obzirima koji su uvek uticali na naše sudove o njima.

Naša glavna briga bila je da održimo obećanje koje smo dali našim izvorima: ako je materijal u skladu s našom uređivačkom politikom, ako je važan, nov i izložen nekom obliku potiskivanja, objavićemo ga čim budemo mogli, uz svu podršku s naše strane i na sva zvona.

Poslednji telegrami donosili su detaljan prikaz aktivnosti ambasada širom sveta; skinuli su poklopac s tajnih operacija, duboko ukorenjenih predrasuda, nacionalnih neprijatnosti i ljudskog ponašanja na svim nivoima vlasti. Kao i prethodna otkrića, dovodili su svet u fokus uprkos naporima onih koji bi ga radije zamutili. I mogli bi da promene način na koji vidimo šta naše vlade rade i zašto.

 

 

Najavljena pretnja Pentagona i odlazak u  Švedsku

 

 

U Švedsku sam otišao u avgustu 2010. godine, dok su mi reči iz Pentagona još odzvanjale

u ušima. Džef Morel (Geoff Morrell), sekretar za štampu Ministarstva odbrane SAD, održao je brifing, na kojem je objasnio da WikiLeaks, a posebno ja, ima razloga za zabrinutost. Ako radite za njih nešto dobro, za njih nije dovoljno dobro, rekao je:

"...onda ćemo smisliti alternative koji će prisiliti njih da rade nešto dobro. Dozvolite mi da za sada toliko kažem".

Kada su ga na istoj konferenciji upitali da li će i naši partneri, kao New York Times, biti na to primorani, rekao je: "...Ne znam da New York Times sebe smatra njihovim partnerom...Nije mi poznato da New York Times ili neka druga publikacija poseduje dokumente."

To je pokazalo da Pentagon i Bil Keler razmišljaju na sličan način: neka WikiLeaks bude okrivljen i možda uništen, dok će se naši partneri, koji objavljuju isti materijal, pokazati, iz nekog razloga, imunim na iste drakonske mere. To neće ostaviti najbolji utisak na ljubitelje Prvog amandmana, ali ono što su Morelove reči pokazale, bilo je da sloboda štampe za jednu organizaciju, nije sloboda za drugu.

Za razliku od naših partnera, WikiLeaks nije trebalo tretirati kao izdavač već kao špijun, i taj apsurdni pristup je ono što je najavila njegova pretnja.

U isto vreme je otkriveno da je Pentagon osnovao radnu grupu od 90 članova, kasnije proširenu na 120 ljudi, koja je trebalo da se bavi WikiLeaks.om, i to 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji. FBI i DIA (Odbrambena obaveštajna agencija), takođe su učestvovali u radu te grupe. Situacija se zakuvala i neki američki političari su pozivali na moju likvidaciju. Sara Pejlin (republikanska kandidatkinja za potpredsednika SAD), rekla je da me treba goniti kao psa, a jedne novine su čak objavile da islustraciju sa metom nacrtanom na mom licu.

Nisam odustajao od ideje o pronalaženju nekog raja u kojem bismo mogli raditi na miru. Možda Švedska? Smatrana je nezavisnom , liberalnom zemljom, čiji Zakon  o slobodi štampe datira još od osamdesetih godina XVIII veka, dok njen Ustav sadrži posebne i opšte odredbe o zaštiti slobode štampe. Izvori tamo stoje bolje nego u većini mesta na svetu: imaju pravo na anonimnost, novinari ne podležu kažnjavanju ako su obećali da će zaštititi ljude koji su im privatno dali informacije, a u tome ne uspeju.

Da biste bili pošteđeni prethodnih ograničenja, u Švedskoj morate da imate izdavački sertifikat i da radite za nekog zvaničnog, odgovornog urednika.

Otišao sam u Švedsku s tim na umu, u nadi da ću dobiti sertifikat i dovesti sebe u poziciju da postanem akreditovani urednik.

Za tako nešto je potrebno da imate prihode, tako da sam pristao da radim kao kolumnista u Expressen, najvećem švedskom dnevnom listu. Nadao sam se da ćemo u Stokholmu moći da otvorimo novinsku kancelariju za WikiLeaks i počeo sam da radim na tome. I tako je Švedska, u tom trenutku, za mene predstavljala dve stvari: buduće radno okruženje i bezbedni raj, , zbog čega je ono što je zatim usledilo imalo još gorči ukus.

Pre nego što ću otići tamo, kao i obično, dogovorio sam pozive na neka predavanja, ovaj put za političku partiju poznatu kao Bratstvo, koja je bila deo Hrišćanske socijaldemokratske partije. Tamo sam stigao 11. avgusta. I odmah po dolasku stigle su mi vesti od naših kontakata iz jedne zapadne obaveštajne agencije koje su potvrdile ono što je Pentagonova služba za štampu već nagovestila...

Vlada SAD je nezvanično priznala da bi me bilo teško sudski progoniti, ali da je već izjavila kako će se "tobom pozabaviti ilegalno", prema rečima moga izvora. On je precizirao šta to znači: pribavljanje dokaza o tome kojim informacijama raspolažemo; iskopavanje, na bilo koji način, bilo kakve veze između redova Meninga i WikiLeaks, i, ako sve ostalo ne uspe, korišćenje ilegalnih sredstava, kao što su podmetanja droge, "pronalaženje" dečje pornografije na mom kompjuteru ili traženje načina da budem optužen za nemoralno ponašanje.

Poruka je glasila da neće biti fizički ugrožen. Ispričao sam Franku Rigeru (Frank Rieger), simpatizeru iz Berlina, glavnom tehnologu iz CryptoPhone, kompanije koja proizvodi telefone sa šiframa za zaštićenu komunikaciju, a on mi je rekao da će pripremiti saopštenje za štampu koje bi trebalo javnosti da prenese tu informaciju.

To je i uradio, i to sam imao na svom laptopu, spremno za uređivanje...

Namera je bila da se to reši  što pre, pošto nema mnogo koristi kada se to obelodani pošto je šteta već naneta ili kada se nešto već podmetne. To je jedna od stvari zbog kojih žalim što im se odmah nisam posvetio.

Istoga dana, moja australijska bankovna kartica odjednom je prestala da radi. Postao sam i krajnje oprezan sa mobilnim telefonima i uključivao ih samo da bih primao poruke, tako da je situacija bila delom haotična, ali izbacio sam to iz glave i nastavio da obavljam svoj švedski zadatak, odnosno da tamo uspostavim svoju uredničku poziciju.

Jednom sa otišao na večeru sa nekoliko prijatelja i njihovim saradnicima. Tu su bili švedski novinar Donald Bestrom, moj prijatelj i veoma iskusni novinski čovek, od nekih pedeset godina, zatim još jedan švedski novinar i jedan američki reporter-istraživač i njegova devojka. Amerikanac je možda imao neke mutne veze, ali je devojka bila prijatna i ja sam ćaskao sa njom dok se Donald mrštio ne mene...

Donald mi je kasnije rekao da pazim šta radim: rekao je da je veliki rizik od "slatke klopke" sada visok i sećam se da mi je detaljno opisao kako je Mosad uhvatio Vanunua (izraelskog nuklearnog tehničara koji je uhvaćen u špijunaži 1986. godine).

Pretpostavljam da sam pokazao naklonost, skromno rečeno, zato što nisam previše ozbiljno razmišljao o onome o čemu je Donald pričao.

Ponašao sam se kao da znam da se staram o sebi i smatrao sebe krajnje svesnim po pitanju bezbednosti, tako da se ono što je opisivao moglo desiti samo naivnim ljudima, koji nemaju toliko iskustva kao ja. Nisam morao dugo da čekam da mi se ta oholost razbije o glavu...

 

 

                                                                                                                               Nastaviće se

 

A 1.

 

Šta Marks i Engels nisu znali 

 

Načela postavljena u američkom Ustavu, ispravno analizirana, izgledala bi radikalno za mentalni sklop velikog broja ljudi iz današnje Amerike. Džeferson bi izgledao kao državni neprijatelj, a Medison kao prilično crvenkasti gerilac. Slično tome, modernim Kinezima, oni mali, studiozni ekonomisti Marks i Engels izgledali bi kao ludaci koji uopšte nisu shvatili duboku ljudsku vrednost neke Gučijeve tašne ili novog i Pada.

 

GLOSA

 

 Mi smo narodni biro za kontrolu i učinak, koji radi na međunarodnom planu, svestan da su stvari koje vlade i diplomate rade iza zatvorenih vrata u potpunosti nešto što nas se tiče.

 

(Džulijan Asanž)

 

GLOSA

 

Džulijan Asanaž je junak našeg doba, jer je na svom sajtu Vikiliks obelodanio najviše podataka koje je neko veoma, veoma želeo da sakrije...

 

(Ljiljana Smajlović, predsednik UNS)

 

 

 

Narudžbenica

 

Poručite knjigu Džulijana Asanža za 1.200 dinara na e-mejl: prodajaŽalbionbooks.rs , na telefon 061 1583374 ili pismom na adresu: Albion Books, Mileševska 35, 11000 BEOGRAD.

Za nadrudžbine preko Tabloida, specijalan popust 20%.

 

Reč izdavača

 

Nijednog trenutka se nismo dvoumili da li da se upustimo u objavljivanje autobiografije jedne od svakako najkontroverznijih ličnosti savremenog doba. Prošlog decembra, usred bitke protiv optužbi koje su zadirale u njegov privatni život i gnevnih osuda američkih političara, Džulijan Asanž je počeo da piše priču o svom životu - kaže Uroš Balov, direktor „Albiona Books-a". - Ono što je posle nekoliko meseci rada poprimilo oblik knjige jeste ovaj rukopis iz koga saznajemo važne detalje vezane ne samo za rad „Vikiliksa", već i za moralni i politički razvoj njegovog osnivača: od njegovih dečačkih i mladalačkih godina u Australiji, preko putovanja po Evropi, Aziji i Africi, sve do danas. To je knjiga koja gori od strasti i gneva, knjiga od suštinskog značaja za razumevanje našeg doba, ali i meditacija o samom značenju razotkrivanja - ističe Balov.