(P)likovi

 

Kriminalno preduzetništvo Boljka Ničića i njegove mafije

 

Gori od najezde skakavaca

 

Gradonačelnik Zaječara i njegov Pokret ”Živim za krajinu - Boško Ničić” narodnom imovinom raspolažu kao da im je dedovina. Uništavanjem privrede i obrazovanja i sistematskim  uzdizanjem neznanja u vrlinu, za sedam godina vlasti Ničića i njegove kamarile, Zaječar postao učmala palanka iz koje beži svako ko može da pobegne. Dobro je samo Ničiću i njegovim pajtašima

 

Vuksan Cerović

 

Svojevremeno obećanje Nikole Šainovića da će od Zaječara napraviti Minićevo (selo između Zaječara i Knjaževca) dosledno je ostvareno. Nije ga ostvario onaj koji ga je dao,  Boško Ničić i njegov Pokret Živim za krajinu - Boško Ničić, interesna  grupa sastavljena mahom od poluobrazovanih ljudi, kojoj je za sedam godina vladavine jedino bilo važno kako da ostvari sopstvene interese.

   Zahvaljujući tome neki Ničićevi prijatelji su se naglo obogatili, a koliko je timočki knez, kako je sam Ničić sebe nazvao, lično imao vajde, trebalo bi da odgovore organi  pravosuđa u Zaječaru. Oni to verovatno neće uraditi, jer su zahvaljujući “knezu”, i članovi  porodica nekih policijskih i pravosudnih glavara našli uhleblje u Gradskoj upravi, javnim preduzećima i ustanovama, na radnim mestima za koja neretko nisu imali potrebne kvalifikacije.

 

“Kontesa” zalutala u magli

 

   Nedugo pošto je sa mesta predsednika SO Zaječar smenio svog druga iz "OS - a Gorana Petrunovića, na blago rečeno neobičan način, jer je izabran u drugom krugu iako je bio jedini kandidat, dotadašnji neuspešni preduzetnik i ambiciozni političar Boško Ničić krenuo je da “usrećuje” Zaječar.

U martu 2005. godine, potpisao je sa izvesnom Marijanom Dabović, iz Baošića (Boka, Crna Gora), ugovor o zajedničkoj gradnji, po kome je na placu površine 55 ari u Baošiću, trebao da nikne stambeno - poslovni objekat apartmanskog tipa, od kojeg je opštini Zaječar trebala da pripadne jedna lamela bruto površine 1000 kvadrata sa posebnim ulazom. Pravnu valjanost ugovora svojim potpisom je “overila” Jasmina Gačević, tadašnji opštinski javni pravobranilac. Marijani Dabović je ugovorom povereno da, za račun opštine Zaječar, “u cilju privođenja građevinskih parcela ugovorenoj nameni preduzme i druge potrebne radnje, a naročito da reguliše imovinsko pravne odnose sa vlasnicima susednih parcela i da zahteva iseljenje bespravno useljenih lica”. U konkretnom slučaju radilo se o izbeglicama. Na lokalnim televizijama poduhvat je veličan u superlativima, ali se brzo ispostavilo da je - ćorak.

Pošto iz Baošića nisu stizali aberi da se na opštinskom placu nešto gradi, a pitanja o tome su učestala, iz primorskih magli pojavila se neprijatna istina da po važećim urbanističkim dokumentima opštine Herceg Novi  na toj lokaciji uopšte nije moguće graditi takav objekat.

   Upomoć je hitno pozvana pomenuta Marijana Dabović, koja je “objasnila” da je to prolazna neprijatnost i da će ona uz pomoć svojih veza problem rešiti na obostrano zadovoljstvo.

Kada se to sa vezama oteglo poprilično, a objekat nije izgrađen ni pored lokacijske dozvole koju je izdalo Ministarstvo ekonomije Crne Gore (!?) i impresivnog projekta pod naslovom “Kontesa”, veliki vrač maglovite ekonomije Boško Ničić došao je na genijalnu ideju da plac od 55 ari u Baošiću zameni za plac od 10 ari u zaseoku Đurići kod Kamenara, koji je navodno u vlasništvu Marijane Dabović.

   Ekspresno je napravljeno Rešenje o pribavljanju nepokretnosti u Đurićima III br. 02 - 61/09, od 06.07.2009 godine, sa potpisom Boška Ničića i pečatom grada Zaječara.

Na sednici Gradskog veća, na kojoj je ta ujdurma trebala da se finalizuje, neočekivano su zatraženi dokazi da je zemljište u Đurićima vlasništvo Marijane Dabović, jer je uvidom u podatke na sajtu Uprave za nekretnine Crne Gore ustanovljeno da nije, nego su vlasnici izvesni Vićenco i Emilio Mihoč, koji žive u Argentini!

   Već napisano Rešenje o pribavljanju nepokretnosti u Đurićima nevoljno je vraćeno u fioku, ali je Vladi Srbije preko Direkcije za imovinu ipak upućen zahtev sa potpisom Jasmine Gačević, sada načelnice Gradske uprave, da da zeleno svetlo za pomenutu zamenu.

U obrazloženju je iznet niz neistina, počev od toga da je ugovorom iz 2005. godine ugovorena izgradnja posebnog objekta za grad Zaječar u Baošiću, do toga da je 10 ari u Đurićima, po vrednosti lokacije, u pogledu blizine mora i slično, ravno parcelama površine 55 ari u Baošiću!

   Predlog je, zvuči neverovatno, ali je istina, obrazložen tvrdnjom da je reč o iznuđenom potezu, jer  je utvrđeno da se u Baošiću po važećim urbanističkim propisima ne može izgraditi ugovoreni objekat. "a ne bude zabune, dopis Vladi je upućen 06. 07. 2009., a to znači da je za utvrđivanje nečega što se znalo ili moralo znati još 2005. godine, kada je ugovor o zajedničkoj gradnji potpisan, trebalo više od četiri godine.

Vlada, naravno, nije dala saglasnost na zahtev za koji je bilo jasno da je štetan. Umesto toga, dopisom 04 broj 351 - 102/2009 od 24. 09. 2009. godine, sada već gradu Zaječaru je naloženo da ugovor o zajedničkoj gradnji zaključen sa Marijanom Dabović 07. 03.2005. godine raskine u roku od 30 dana i dokaz o tome dostavi direkciji, što se do danas nije dogodilo. Slobodanu Videnoviću, javnom pravobraniocu i Jasmini Gačević, načelniku Gradske uprave grada Zaječara, trebalo je mesec dana da sroče i upute obaveštenje Marijani Dabović da Direkcija za imovinu nije prihvatila da se 55 ari u Baošiću zameni za 10 ari u Đurićima i da je u poslednjoj rečenici tog dopisa bezmalo zamole za sporazumni raskid ugovora iz 2005. godine.

"o dana današnjeg građani Zaječara nisu obavešteni da li je gospođa Dabović uopšte odgovorila na pomenuti dopis. Uvidom u podatke ne sajtu Uprave za nekretnine Crne Gore očigledno je da se nije složila da se ugovor raskine, jer je u rubrici “tereti i ograničenja” na parcelama uredno ubilježen ugovor koji je potpisala sa Boškom Ničićem. Kada će taj ugovor biti raskinut i koliko će to grad Zaječar koštati niko živi ne zna.

 

Poklon prijatelju o državnom trošku

 

   U gomili potpisanih i nerealizovanih ugovora koji su pompezno najavljivani kao događaji od suštinske važnosti za preporod Zaječara, jedan je realizovan ekspresnom brzinom, podalje od očiju građana Zaječara.

Najpre je Ivana Pajkić, radnica u Gradskoj upravi i supruga Slobodana Pajkića, prijatelja gradonačelnika Boška Ničića, od privatnih vlasnika sprata u Ulici Svetozara Markovića 19 kupila stan na spratu.

   Posle toga  Ugovorom  br. 463 - 16, od  21.04.2008. godine Javno stambeno preduzeće “Zaječar” prenelo je na grad Zaječar pravo korišćenja delova pomenute zgrade. Samo dan kasnije, 22. 04. 2008. godine potpisan je ugovor II broj 463 - 18/2008 kojim je grad Zaječar preneo pravo nadgradnje zgrade u Ulici Svetozara Markovića 19 (PR+1) i zgrade u Ulici Vojvode Mišića 13 (PO+1) na Ivanu Pajkić po osnovu prečeg prava bez oglašavanja za ustupanje prava nadgradnje, procene vrednosti ustupljenog prava od strane stručnog veštaka i bez saglasnosti Direkcije za imovinu Republike Srbije.

   Za preneto pravo Ivana Pajkić se ugovorom obavezala da: izradi fasade na objektima, izmeni krovnu konstrukciju na obe zgrade, postavi oluke na obe zgrade, promeni izloge i vrata na lokalu u zgradi Svetozara Markovića 19. i postavi gromobran.(!?)

Gospođa Pajkić, koja je u tom poslu učestvovala verovatno samo formalno, započela je izgradnju  prostora od 640 kvadratnih metara.

   Kada su radovi odmakli do druge ploče na scenu je ponovo stupilo Javno stambeno preduzeće “Zaječar” koje je, zajedno sa privatnom firmom “Hajduk” iz Velike Jasikove, kojoj su pre toga poveravani brojni graditeljski  poslovi u režiji lokalne vlasti, kupilo započetu građevinu po ceni od 220.000 evra, ili oko 345 evra po kvadratu, uključivši i svoj prostor koji je prethodno prenelo opštini.

   U toj transakciji je bez traga nestala bilo kakva obaveza Ivane Pajkić prema gradu Zaječaru, po osnovu ustupljenog prostora i prava nadgradnje. Drugim rečima sve je to dobila na poklon. Prema nezvaničnim procenama u ovoj mutnoj radnji je zaradila oko 100 hiljada evra. "a li samo ona. Svakako ne treba zanemariti činjenicu da je Skupština grada Zaječara tek posle 32 meseca odlukom blagoslovila ovu mutljavinu.

Priča o pomenutim objektima, koji su svojevremeno nacionalizovani, tu se ne završava. Lokal u prizemlju, u kome je svojevremeno bila galerija ZAART dat je u zakup Samostalnoj ugostiteljskoj radnji “Lu Salome”.

   Ugovor o tome broj 361 - 64 potpisali su 4. novembra 2010. godine gradonačelnik Boško Ničić i Dejan Petković, ali se uveliko po Zaječaru govorkalo da je stvarni zakupac Ničićev prijatelj Slobodan Pajkić.

Na sajtu Agencije za privredne registre stoji podatak da je SUR “Lu Salome” počela da obavlja delatnost 23. 12. 2010. godine ili 39 dana po potpisivanju ugovora.

   Još zanimljivije je da je Skupština grada Zaječara, u kojoj većinu čine poslušnici Boška Ničića čiji je jedini zadatak da dignu dva prsta i “ozakone” sve što veliki bos naumi, tek 4. 5. 2011. donela Odluku o prihvatanju prava korišćenja na nepokretnosti u javnoj svojini sa Javnog stambenog preduzeća “Zaječar” na grad Zaječar, upravo prostora u kome je bio ugostiteljski lokal “Lu Salome”, koji se danas zove Choche.

   Gradsko veće grada Zaječara donelo je 15.8.2011. godine Zaključak kojim su zakupcu priznata ulaganja u lokal u iznosu od 2.896.558,26 dinara, po predmetu i predračunu koji niko od većnika očima nije video. Lokal je izvesno vreme bio zatvoren,  preduzetnik "ejan Petković se kažu u međuvremenu zaposlio u Ustanovi za dnevni boravak za decu ometenu u razvoju “Oblutak” koja se finansira iz budžeta grada Zaječara a sada se po Zaječaru priča da je Pajkić lokal dao u podzakup. "a li je ta priča tačna trebalo bi da odgovore oni koji to neće učiniti.

 

Optimističke priče sa tužnim krajem

 

   Gradonačelnik Zaječara tvrdi da je diplomirani ekonomista, ali sudeći po načinu kako rukovodi lokalnom samoupravom u to je zaista teško poverovati. Za sedam godina, koliko je u fotelji zgrade u kojoj je nekada sedeo preduzimljivi predsednik opštine Milan Miljković, uspeo je da zaječarsku privredu stravičnim dažbinama (hiljadu obveznika plaća isti iznos za isticanje firme kao 5000 obveznika u Nišu) baci na kolena, da obogalji javna preduzeća i ustanove, škole bukvalno pretvori u prosjake i napravi niz poslovnih poduhvata na osnovu kojih bi se moglo zaključiti da je samo nekada prošao pored obrazovne ustanove u kojoj se stiče akademsko znanje. Ali, krenimo redom.

   Čim je malo pustio korenje zahvaljujući silnim obećanjima od kojih mnogih više i ne seća, počeo je da putuje kao Jovanča Micić.

Na putu je ostajao i po desetak dana, a jedini rezultat tih njegovih silnih putovanja je butik “Amicii Miei”, koji je Đanfranko Picolito, počasni građanin Zaječara otvorio u gradu na Timoku.

Putovanja su, međutim, sitnica u odnosu na brojne druge tragične poduhvate. Tako je u junu 2005. godine na njegovu inicijativu i uz obrazloženje stručnjaka (nije rekao kojih) da je taj prostor idealan za industrijsku zonu, kupljena bivša fabrika tekstila “Timočanka”.

   Plaćena je 24 miliona, od čega je 11 miliona dobijeno od Megatrend univerziteta, kao naknada za pedesetogodišnji zakup državne zgrade od 1000 kvadrata u park šumi Kraljevica i još tri hektara park šume gde je, tada je rečeno, planirana izgradnja još jedne zgrade od 1000 kvadrata i studentskog doma sa 250 kreveta.

   “Timočanka” je, po Ničićevoj izjavi objavljenoj u lokalnom listu “Timok” trebala da bude nukleus mnogih budućih preduzeća u kojima će se proizvoditi čak i softveri. Osnovano je Javno preduzeće “Timočka krajina” koje je trebalo da se, osim izgradnje zelenih površina,  bavi izdavanjem nekretnina ili njihovim upravljanjem za tuđ račun, finansijskim lizingom, iznajmljivanjem mašina i opreme bivše “Timočanke” itd...

   Kasnije je preduzeću pridodat đački prevoz tako što je na lizing, za oko 60 miliona dinara, kupljeno 13 autobusa, uz gromoglasnu najavu da će to biti znatno jeftinije nego u režiji dotadašnjeg prevoznika “Timasa” i da je đački prevoz u režiji lokalne samouprave pelcer koji treba da presadi cela Srbija.

Pošto je redovno “zaboravljao” da plaća račune za izgradnju i održavanje zelenih površina i za prevoz đaka, JP “Timočka krajina” je brzo postalo bogalj i otišlo u stečaj, a autobusi već godinu i po  rđaju u jednoj  od brojnih hala bivše “Timočanke” koje zvrje prazne i iz kojih je nestala sva oprema. Kome je i za koliko prodata i u koje svrhe su ta sredstva utrošena građani nikada nisu obavešteni.

U likvidaciju, a potom u stečaj i bankrot otišlo je i zaječarsko JKP “Toplana”. To se dogodilo tako što su se, negde 2006. godine u Zaječaru pojavili predstavnici češke kompanije “Moravija energo” koja se bavila prodajom električne energije. Bili su veoma zainteresovani da nekako uđu u EPS. Kao jedan od načina da realizuju svoju nameru  bila je izgradnja termoelektrane - toplane u Zaječaru.

Ušlo se u ekskluzivne pregovore i ugovore, a da bi ta priča imala uverljiviju podlogu rešeno je da se osnuje mešovito akcionarsko društvo “Toplifikacija Moravija Zaječar”, za  distribuciju toplotne energije.

   “Moravija” je u to društvo unela 598.516,38 eura, a “Toplana” uz saglasnost osnivača (Skupštine opštine) nenovčani  udeo (četiri kotlarnice, sve podstanice i kompletan cevovod dužine 23 kilometra) uz nikada potpuno objašnjeno namerno smanjivanje vrednosti te imovine. "a bi novo akcionarsko društvo bilo što uspešnije, svi dugovi su ostali u “Toplani” Tada je već bilo prigovora da taj postupak nije okončan po zakonu, ali se na to niko nije obazirao. Jedno je sasvim sigurno: nije postojala saglasnost "irekcije za imovinu Republike Srbije.

Pljuštala su vruća obećanja građanima, koji su se masovno upisivali u spiskove za priključivanje na centralno grejanje, a onda je “Moravia energo” bankrotirala zbog gubitaka u berzanskim špekulacijama. Kada je “Toplifikacija” ostala bez akcionara iz Češke, bilo je mišljenja da bi grad trebao da otkupi većinski paket inostranog partnera i opet postane jedini vlasnik celokupne imovine od opšteg interesa.

Pošto zaječarski glavari na to nisu pristali, u igru je ušla druga češka firma Atoll “evelopment a” koja je, pod prilično nejasnim okolnostima postala vlasnik više od 70 odsto kapitala “Toplifikacije Moravia Zaječar”.

   JKP Toplana, kojoj su uvaljeni svi dugovi gurnuta je u likvidaciju i stečaj, a njen prvi likvidacioni upravnik Žarko Marinović pao u tešku nemilost jer je, uveren da je osnivanje “Toplifikacije Moravia Zaječar” bilo nezakonito, podneo tužbu za raskid ugovora koja je, čim je po kratkom postupku smenjen, odmah povučena.

U međuvremenu je “Toplifikacija” ušla u velike investicije, u koje je ulagala novac koji su građani uplaćivali za grejanje. Rezultat je bio potpuna nelikvidnost pa je teret nabavke mazuta uz vidno zalaganje Boška Ničića i Ivana Jokovića, predsednika Skupštine grada, od jeseni 2010. do proleća 2012. godine pao na budžet grada Zaječara. Za te namene je u pomenutom periodu utrošeno je iz budžeta blizu 200 miliona dinara. Bez obzira na sve to Joković i Ničić su uporno tvrdili da je osnivanje akcionarskog društva bilo dobar potez i da ono ima perspektivu.

Iznenada, u pozno leto 2012. godine obojica su promenili ploču i počeli da sipaju drvlje i kamenje na “Toplifikaciju”. Uz optužbu da traži enormno visoke cene grejanja i da nema garancija da će moći da vrši delatnost koja joj je poverena, dojučerašnjem mezimčetu je oduzeta delatnost grejanja grada i poverena Javnom stambenom preduzeću “Zaječar” na čijem je čelu Radomir Tešanović, potpisnik ugovora o kupovini zgrade od Ivane Pajkić. Epilog je zastrašujući: da bi grejna sezona mogla da počne sa zakašnjenjem od 15  do 35 dana bez korišćenja novih kotlova koje je nabavila “Toplifikacija”, u pregovaračkom postupku bez objavljivanja poziva, kupljeno je čak pet kotlova. Kojim parama ih je kupilo JSP “Zaječar”, čiji je budžet inače bio jedva 40 miliona dinara, nije poznato.

   Zaječarom kruži priča da su dva “nova kotla” zapravo reparirani i ofarbani kotlovi koji su jedan deo grada grejali i prošle zime. Ima i mišljenja da je ljubav češke firme i lokalne samouprave pukla zbog rukometa, jer češke firme Atoll evelopment i skex s.a. nisu uplatili obećana 22 miliona dinara.

Akcionarsko društvo “Toplifikacija Moravia Zaječar” u kojoj je češka firma većinski vlasnik  najavila je sudski spor. Koliko će to koštati Zaječar još se ne zna, ali se zna da će platiti - Zaječarci.

 

 

Skupi kumovski poslovi

 

 

   U Zaječaru je i vrapcima jasno da je URS, u čijem je sastavu i Ničićev Pokret “Živim za krajinu - Boško Ničić”, lokalne izbore u ovom gradu dobio zahvaljujući neviđenom predizbornom investiranju. Mašine su grmele i danju i noću na sve strane, a nezavršeni objekti otvarani i predavani na upotrebu bez trunke stida i zazora. Tako su, između ostalog, otvoreni sportska hala u Kotlujevcu, dečiji vrtić “Svitac”, garaža sa pijacom i “zatvoreni bazen” na Kraljevici. Uz veliku pompu i Ničićevo i Jokovićevo slikanje sa tadašnjim ministrom Oliverom Dulićem započeti su radovi na gradskom stadionu, koji su poodavno obustavljeni.

   Ispalo je, međutim, da je otvaranje pomenutih objekata bilo samo predizborni trik URS-a, koji je Ničić treći put zaredom prodao Zaječarcima. U sportsku halu u Kotlujevcu, koja se nalazi pored škole “Hajduk Veljko” ni đaci ni sportisti ne ulaze ni danas, o ulasku mališana u vrtić “Svitac” nema mi govora, javna garaža i pijaca se koriste “na divlje” jer nemaju upotrebnu dozvolu, a u “zatvoreni bazen” Zaječarci su ulazili dok nad njim nije bilo balon hale. Ali, krenimo redom.

Ugovor za vrtić “Svitac”, koji je trebao da ukine spiskove mališana koji čekaju mesto u obdaništu, zaključen je 8. 10. 2010. godine. Potpise na njega stavili su mr Verica Kalanović, u ime investitora - Ministarstva za NIP, Boško Ničić, u ime suinvestitora grada Zaječara i Boban Banković direktor GP"  “Banković” d. o. o. iz Crne Trave, izvođača radova. U Ministarstvu za NIP ugovor je zaveden pod brojem 404-02-268/7/2010-04. Projekat je radila “Kolubara” iz Mionice, firma u kojoj je Ničićev kum Miroslav Stefanović većinski vlasnik. Vrednost radova je ugovorena fiksno na 85.782.800,84 dinara sa P"V. Rok za izgradnju bio je 180 kalendarskih dana od dana uvođenja u posao. Izgradnja se, međutim, otegla do danas, a ispalo je da ni cena nije fiksna.

   Zbog manjkavosti u projektu, o kojima se javno ne govori (nezvanično se priča da su nekim čudom u projektu zaboravljeni fasada i hidroizolacija) 13.3.2012. godine sklopljen je ugovor o dodatnim radovima, koji je kod Ministarstva za NIP zaveden pod brojem 404-02-360/8/2011-21. U pregovaračkom postupku posao je poveren preduzeću koje je izvodilo radove po osnovnom ugovoru. U ime Ministarstva za NIP potpisao ga je državni sekretar Milan Đokić, u ime grada Zaječara dr Srećko Nikolić, zamenik gradonačelnika i u ime izvođača radova Z. Jovanović.

   Vrednost dodatnih radova ugovorena je na iznos od 12.950.134,79 dinara sa P"V, ali to nije konačna cifra. Pošto je obdanište izgrađeno na kolektoru, kanalizacione cevi moraće da se izmeste i to će koštati još oko 2.500.000 dinara. Na kraju “Svitac” će zasvetleti  po ceni od 101.232.935,63 a to znači da će za dodatne radove grad Zaječar iz budžeta platiti 15,5 miliona više nego što je planirano i osnovnim ugovorom ugovoreno.

   Zbog manjkavosti u projektu značajno je poskupela i izgradnja javne garaže na kojoj je, kako pijačari kažu ni na nebu ni na zemlji, smeštena “evropska” zaječarska pijaca. Ugovor o izgradnji tog objekta potpisan je 17. 11. 2010. godine i u Ministarstvu za NIP je zaveden pod broem 404-02-370/8/2010. 

   Potpisali su ga mr Verica Kalanović u ime Ministarstva, Boško Ničić u ime grada Zaječara i u ime izvođača radova - kumovog preduzeća “Kolubara”d. o. o. iz Mionice i “Ratko Mitrović - niskogradnja” d. o. o. Branislav Čičarević.

Vrednost radova je ugovorena na 103,897.833,98 dinara sa P"V, a rok za izgradnju na 120 kalendarskih dana od dana uvođenja u posao. Grad Zaječar kao suinvestitor trebao je da plati 20.500.000 dinara, a ostalo Ministarstvo iz kredita Evropske investicione banke.

Projekat su radili Ljubomir Đuričić, direktor i Zoran Milovanović, zamenik direktora Javnog preduzeća "Direkcija za izgradnju" Zaječar.

   Ispostavilo se u startu da ispitivanje tla nije urađeno kako treba, pa su za stubove morali da se ukopavaju betonski šipovi. Zbog toga je posao na pijaci bio u zastoju mesecima. Problem je rešen ugovorom o dodatnim radovima koji je potpisan 31.8.2011. godine i u Ministarstvu za NIP zaveden pod brojem 404-02-370/15/2010 -04. Potpisali su ga Milan Đokić, državni sekretar u Ministarstvu za NIP, dr Srećko Nikolić u ime grada Zaječara i  Branislav Čičarević u ime “Kolubare”.

   Vrednost dodatnih radova je ugovorom utvrđena na 25.923.168,56 sa P"V i pala je na teret budžeta grada Zaječara. Rok za izgradnju je ugovoren na 40 kalendarskih dana. Garaža i pijaca još nisu završeni ali to nije smetalo Mlađanu Dinkiću, Verici Kalanović i Bošku Ničiću da je svečano otvore početkom maja, pred same izbore. Nezvanično smo saznali da za završetak tog objekta treba još petnaestak miliona dinara.

   Prodavci i kupci na novoj pijaci veoma su ljuti na kreatore tog objekta. Na ogromnoj betonskoj ploči vrućine su leti stravične, zimi vetar probija odeću bez milosti, stariji kupci imaju problema sa stepeništem, a prodavci dobijaju bruh gurajući robu uz rampu pod nagibom.

"odatni radovi nisu zaobišli ni “zatvoreni gradski bazen” u Zaječaru. Skupština grada Zaječara donela je 23. 9. 2010. godine odluku da u okviru Programa vanredne podrške građevinskoj industriji Srbije kandiduje dva projekta: rekonstrukciju, modernizaciju i dogradnju gradskog stadiona vrednu 200 i izgradnju zatvorenog gradskog bazena u vrednosti od 300 miliona dinara. Verovatno po Ničićevoj odluci, jer o tome se nije odlučivalo ni u Skupštini ni u Gradskom veću.

   Posao je sa  MPP “Jedinstvo” iz Sevojna i d.o.o. Artech  iz Beograda ugovorila Ustanova za sport “Zaječar”. Ugovor je potpisan 26.12.2011. godine, vrednost radova je utvrđena fiksno na 58.988.889,70 dinara sa P"V i rokom izgradnje od 30 kalendarskih dana od dana uvođenja u posao. Opet se međutim ispostavilo da je u projektima nešto manjkalo, pa su ugovoreni dodatni radovi (29.3.2012. godine) u vrednosti od 11.295.083,78 dinara. Tako je izgradnja “zatvorenog bazena” budžet grada koštala po ugovorima 70.281.973,63 dinara.

Naravno nikada nije pokrenuto pitanje zašto je grad Zaječar za greške i propuste u projektima morao da plati 50.218.387,13 i da li neko zbog toga treba da odgovara.

   U takvoj situaciji neminovno se postavlja pitanje da li su greške bile slučajne ili su dodatni radovi bili način da se u tim poslovima više zaradi, kao što se u građevinarstvu neretko dešavalo. Odgovor se, možda, nikada neće znati. Ničić i njegove haračlije  u Zaječaru mogu da rade što im je volja i da nikome ne odgovaraju. " Dokle?