Feljton

 

Svetozar Đ. Radišić: Osvajanje slobode- ratovi budućnosti (1)

 

 

Novi neprijatelji, ubeđuje prijateljski

 

 

Najnovija knjiga publiciste, "Osvajanje slobode-ratovi budućnosti", nekadašnjeg vršioca visokih dužnosti u Vojsci Jugoslavije, pukovnika dr. Svetozara Radišića, govori o šokantnoj istini da Srbija i nekadašnja Jugoslavija nisu imali oformljenu doktrinu odbrane "u najkritičnijem delu naše istorije". Ovo je naročito vidljivo u delovima Radišićevog istraživanja  koji se tiču fenomena nenaoružanih oblika agresije. Uz saglasnost autora i izdavača,Tabloid objavljuje delove iz ove intrigantne knjige, koja ima, kako je dr. Smilja Avramov napisala u svojoj recenziji, "terapeutsko dejstvo".

 

dr. Svetozar Radišić

 

 

Početkom 1991. godine u časopisu Generalštaba OS SFRJ predložio sam da se formira grupa eksperata različitih specijalnosti, na nivou Štaba Vrhovne komande, radi pomoći načelniku Generalštaba u pripremi predloga odluka. Razlog je bio očekivano razbijanje SFRJ i raspad JNA zbog prepoznatog sukoba interesa velikih sila, nasleđenih i potisnutih nacionalnih aspiracija i nesloge unutar garniture na vlasti.

Bilo je izvesno da tadašnja državna administracija neće proglasiti ratno stanje, što je zemlju uvelo u stanje neizvesnosti. Teorijski cilj predloga bilo je iniciranje promena u teoriji ratne veštine u skladu s mogućim problemima koji su se nametali u savremenoj praksi, a praktični cilj - ponuda konkretnog rešenja u uslovima nefunkcionisanja na saveznom nivou institucija koje su imale preciziranu ulogu u odbrani zemlje.

Ključni razlog za taj predlog bilo je sprečavanje da oružane snage ostanu, iz bilo kojeg razloga, bez optimalnog rukovođenja i komandovanja na najvišem nivou, budući da se bez pravih rešenja u upravnoj strukturi države ne može realizovati dužnost rodoljuba da se svim snagama i sredstvima brani otadžbina.

U isto vreme, u stručnim i teorijskim radovima, pravovremeno i sa suštinskim primedbama, kritikovao sam rešenja u najosetljivijem vojnom području - pripremi za rat, gde pripada i borbena gotovost.

Javnost sam obavestio i upozorio da, kada je reč o značajnom segmentu predmeta ratne veštine - borbenoj gotovosti, postoje brojni teorijski i doktrinarni propusti i problemi u praksi. Objavio sam da borbena gotovost nije dovoljno korektno definisana, da joj sadržaj nije utemeljen do potrebnog nivoa, te da nisu ustanovljeni svi mogući kriterijumi kojima bi se doprinelo njenom teorijskom određenju. To znači da još uvek nije dovedena u stanje koje može da se kontroliše i kojim može da se upravlja. U naučnim napisima i studijama posebno sam naglasio da se sve anomalije proistekle iz nedovoljne teorijske određenosti borbene gotovosti teško mogu i nabrojati jer se sastoje od niza problematičnih i suboptimalnih rešenja.

Brojni problemi u praksi izgradnje i održavanja borbene gotovosti pravovremeno su navedeni u savremenoj teoriji ratne veštine.

O toj temi, koja je u Titovo vreme pripadala „tabu temama", napisano je dovoljno studija koje su mogle da posluže za usavršavanje procesa u kojem nastaje borbena gotovost, a i za pripremu za rat, koja je mogla biti mnogo kvalitetnija. Da su jedinice imale objektivnu ocenu otklonili bi se uzroci postojećih problema i/ili bi mnogi nadležni i nenadležni bili svesni da se više od postignutog ne može postići.

Iz loše rešenog odnosa teorije, doktrine, regulative i prakse proizašli su brojni novi problemi. Isto važi za kadrovsku politiku, koja je i sada, godinama posle razbijanja (raspada) SFRJ i predloga da se formiraju navedeni timovi, veliki problem.

Kadrovska rešenja još uvek ometaju vojnu organizaciju kao sistem, a i sistem za izgradnju borbene gotovosti. Nije najveći problem to što se veoma često menjaju ljudi na ključnim funkcijama, mnogo je veći problem to što novopostavljeni neprestano uvode organizacijske novine koje sprečavaju sistem da se stabilizuje, budući da se sva prethodna rešenja omalovažavaju i odbacuju.

Zbog nedostatka objektivnog pristupa „kadrovanju" retko ko radi na mestu na kojem može najviše da pruži. To se, naravno, odražava i na način rešavanja problema. Šta znači nedovoljno dobra organizacija najbolje pokazuje primer izrade doktrina i formacijski raspored ljudi koji bi mogli da budu eksperti za izradu takvih dokumenata.

Predviđanja koja sam objavio u nekim tekstovima bila su surovo realna. Na primer, u lekcijama za najviše vojne škole upozorio sam da, ukoliko se ne oživotvori koncept svedimenzionalne odbrane, postoji objektivna opasnost da se u vojnim štabovima, zbog nepoštovanja stvarnosti, računa odnos snaga koji se nikad neće dogoditi.

Objavio sam brojna upozorenja da nadležne institucije ne raspolažu sa dovoljno znanja o savremenim kretanjima u svetu, da su znanja o savremenim ratovima nedovoljna i da su veliki sistemi nespremni za izazove u informatičkoj sferi.

Posle svega što se dogodilo na prostorima prethodne Jugoslavije, neverovatan je i verovatno neponovljiv paradoks da SRJ od formiranja nije imala doktrinu odbrane, što znači da ona nije postojala ni kada je SRJ neoprostivo i fatalno raketiralo i bombardovalo 19 najmoćnijih zemalja sveta.

Agresija na SRJ olakšana je nedovoljnom pripremljenošću države za odbranu. Međutim, ta agresija je neoprostiva jer niko nema pravo da oprosti samo jednu nedužnu žrtvu. Rezultat agresije može da bude fatalan ukoliko gubitke, koji nisu samo materijalne prirode, nikada i niko ne uspe da nadoknadi. Izvesno je samo da će sve biti zaboravljeno, prekriveno lažima i obmanama, ili izbrisano. Državna doktrina nije izrađena ni šest godina posle agresije na SRJ 1999. godine, a poznato je da su ostala secesionistička žarišta na preostalom srpskom tlu i nedovoljno prijateljska politika urednika svetskih zbivanja.

Takođe se zna i da je proces mondijalističke regionalizacije usmeren na razbijanje svakog nacionalnog bića.

 

 

Imperija uma

 

 

Tražeći razloge za nepodnošljivu, nejasnu i opasnu ekonomsku, političku i vojnu situaciju na srpskim prostorima i organizacioni i mentalni haos u jedinoj državi na planeti koja je legalno mogla da bude srpska, pokušao sam da budem objektivan i da nađem neko razumno i razumljivo opravdanje.

Prvi razlog su nove odlike vremena i prostora koje utiču na promene u razvoju ljudskog društva i najnoviji svetski poredak. Vreme kao da izmiče, a ljudi ga uglavnom „troše" za prepoznavanje vitalnih informacija i savladavanje prostora sve raznovrsnijim komunikacijama i kretanjima.

Planetarni prostor je sve istraženiji, manji a potrebniji, značajniji i zagađeniji. Broj pronalazaka u jedinici vremena je sve veći u skladu sa zakonitostima geometrijske progresije. Naučna dostignuća se, uglavnom, veoma brzo upotrebljavaju u vojne svrhe, a doktrine, zbog procedure usavršavanja, sve češće kasne za tehničkim i tehnološkim postignućima. Postalo je poslovično da se tehnička sredstva prvo uvode u naoružanje, a potom se razrađuju odbrambena rešenja. To je osnovni razlog što u teoriji i praksi ratne veštine već postoje sintagme „svedimenzionalni rat", „geofizički rat", „meteorološki rat", „neokortikalni rat", „kompjuterski rat", a nema preciznih doktrinarnih rešenja za neutralisanje efekata tih vrsta ratova.

Drugi razlog je razdešenost društvenog i državnog sistema koja je postala prirodna. Nelogično je i pomisliti da sve treba besprekorno da funkcioniše posle razbijanja i raspada SFRJ, SRJ, SCG i prestrukturisanja vojske, od klasične multinacionalne JNA do gotovo jednonacionalne Vojske Jugoslavije, Vojske Srbije i Crne Gore i Vojske Srbije.

Treći razlog je dostignuti nivo razvoja teorije i prakse ratovanja. Civili u svim društvenim strukturama, očevidno, još nisu shvatili da je rat u većem obimu iz vojne sfere prešao u njihovu sferu. Nekada je država gubila rat, teritoriju i tekovine u fizičkoj sferi - u sukobu dve vojske, a sada se rat može izgubiti u drugim dimenzijama, koje prevashodno pripadaju civilima (ekonomska, tehnološka, informaciona, kulturna, religijska itd).

Sada vojna sila služi kao pretnja i poslednje sredstvo za primoravanje druge države da prizna poraz i prilagodi svoje ponašanje interesima jačeg. To znači da u ratu više ne postoje nedužni i da je prirodno to što ima sve više civilnih žrtava.

 Rat u eri u kojoj vlada „imperija uma" mnogo je suptilniji: poraz i robovanje nisu prepoznatljivi jer su ogrnuti plaštom navodne demokratije, medijskih fraza i međunarodno-pravnog licemerja.

Suštinski, savremeni rat se uglavnom gubi i dobija u mentalnoj sferi, medijskom propagandom i pretnjama, a u pozadini tog rata raspoređeni su, po dubini, ekonomski pritisci, informatički sistemi i, na kraju, snažni raketni sistemi i nepogrešivo precizno sofistikovano elektromagnetno i nuklearno oružje.

Četvrti razlog je istina da znanja političara i vojnih lica o doktrini nisu usaglašena. Oficiri bolje razumeju, barem iz tri razloga, društvene promene nastale zbog rata na prostorima prethodne Jugoslavije nego većina pripadnika drugih profesija.

Prvo, oni zbog prirode posla, radi pravovremenog uočavanja eventualnog ugrožavanja bezbednosti države, neprestano istražuju svetske megatendencije i, za razliku od drugih profesija, izučavaju ih u vojnim školama. Drugo, za sada jedino vojna lica izučavaju strategije i doktrine stranih zemalja, a one su osnova svih globalnih procesa. Treće, oficiri su još jednom, kao mnogi njihovi prethodnici kroz istoriju, postupajući prema važećoj regulativi i poštujući odluke legalnih i legitimnih državnih institucija, učestovali u ratovima na prostoru prethodne Jugoslavije. Pritom, suočeni s neumitnom istinom o interesima i moći, osetili su i razumeli suštinu svih savremenih društvenih kretanja i stekli iskustva koja su dragocena za odnos prema oporoj stvarnosti.

Peti razlog je nepripremljenost Srba za „novi svetski poredak" koja je  proistekla iz neprepoznavanja sopstvenih interesa i ciljeva u procesu regionalizacije i nesnalaženja za vreme raspada i razbijanja SFRJ i Jugoslovenske narodne armije. Kasno su saznali da su scenariji u vezi sa ratom na prostorima prethodne Jugoslavije objavljivani još 1977. godine u komandno-štabnim školama zemalja članica NATO i njujorškim igricama za decu i da su planovi o regionalizaciji razrađivani decenijama ranije.

 

 

Jano-tajno komandovanje trupom

 

 

Da ne bude zabune, u ovom tekstu se, pored Srba, podrazumevaju i svi oni koji dele sudbinu Srba u saživotu s njima, jer još nisu napravljene toliko „pametne" rakete ili bombe koje pri bombardovanju Beograda, Novog Sada ili Niša mogu da razlikuju Srbe od ostalih građana. Uostalom, svi ljudi koji žive zajedno sa Srbima, na srpskom prostoru, osim zajedničkog straha od mondijalističkog zla osećaju i zajedničku potrebu da mu se pridruže ili suprotstave. Oni koji nisu Srbi, a žive sa njima i dele njihovu sudbinu, ne treba da uzmu za zlo to „posrbljavanje" (jer pravi Srbi nikad ne posrbljavaju i ne prevode u svoju veru). Istina je da su jednako ugroženi, budući da su kreatori „novog svetskog poretka" nacionalni daltonisti i, nažalost, ili na sreću, ne razlikuju nikog na srpskim prostorima.

Problem koji uslovljava nacionalna (ne)svesnost je veliki, budući da su globalizacija i regionalizacija usmereni na uništavanje država i poništavanje specifičnosti naroda, pa su globalisti nacionalizam proglasili za tragediju. Važan deo procesa globalizacije jeste stvaranje evropske superdržave (Evropska unija) čije članice, u državotvornom smislu, postepeno odumiru i gube suverenitet. Zanimljivo je da stvaranje džambo-države prati i intenzivna regionalizacija, podela koja će: a) osigurati visoku efikasnost Unije, i b) ekonomskim i drugim razjedinjavanjem zemalja članica sprečiti eventualno napuštanje zajednice. Takođe je zanimljivo da se nova veštačka tvorevina kabalista zasniva i na poništavanju religija nastalih u poslednja dva milenijuma.

Tako se pod kontrolom Vatikana, uz pomoć „Nju ejdž" pokreta, kroz najnoviju verziju ekumenizma, istovremeno objedinjuju i poništavaju islam, hrišćanstvo, judaizam, budizam, hinduizam, šamanizam, sve sekte i kultovi.

Uostalom, simbol Evropske unije je biblijski: narušena „Vavilonska kula" (zgrada Evropskog parlamenta) i zastava iz doba Vavilona - žute zvezdice na plavoj pozadini. Simboli tzv. novog svetskog poretka su još stariji, staroegipatski, sa obeliscima iz tog doba raspoređenim na mestima najznačajnijih globalističkih događanja, u Astani, Rimu, Parizu, Londonu, Vašingtonu...

Nepripremljenost Jugoslovena za rat, onih koji su bili na ključnim funkcijama, uslovila je da vojni školski centri JNA postanu sabirni centri za izbeglice i oficire iz drugih republika. Na teritoriji Srbije pripadnici JNA iz drugih republika uglavnom nisu išli u rat, na obuku i gađanja, i u svim institucijama zadržani su pojedinci i na značajnijim funkcijama. Događalo se da su u vreme rata u Hrvatskoj teritorijalnim organima te republike upućivani na ratište osnovni dokumenti kriptozaštite (za tzv. tajno komandovanje trupom).

 Obrazloženje je bilo i naivno i tipično vojničko: „Niko nije naredio da se ti dokumenti tamo ne upućuju". U nekim visokim vojnim ustanovama pojedini Hrvati su bili odgovorni za ratni plan i u toku rata u Hrvatskoj, iako je taj plan najstroža tajna. Pojedini Slovenci ostali su na najvišim pozicijama u JNA i posle završetka rata u Sloveniji.

Gospodin Anton Tus je poslednjeg radnog dana u JNA uredno i svečano ispraćen u penziju, a sutradan se iz Zagreba javio posredstvom televizije. Bio je postavljen za glavnog stožera oružanih snaga Hrvatske. Samo malom broju ljudi bilo je čudno što je on do poslednjeg trenutka u JNA imao pristup svim informacijama o sistemu RV i PVO i gotovo svim vojnim tajnama.

 

 

Perfidni kreatori rata

 

 

Kada sam pisao da je SRJ u ratu i da država nema doktrinu odbrane, te da je koncepcija ONO i DSZ neupotrebljiva, oni su, u korist ličnog interesa i karijere, proglašavali takve iskaze za političke stavove neprimerene za objavljivanje. Pokazalo se da zbog takvih osoba SFRJ nije proglasila ratno stanje, a kasnije je tzv. međunarodna zajednica optužila da je bila agresor. To je trebalo predvideti, budući da je i laicima jasno da se, po međunarodnom pravu, snage države koja nije u ratu zatečene izvan sopstvene teritorije proglašavaju za paravojne snage.

Naravno, ovde namerno ne pominjem i ne uzimam u obzir perfidniju mondijalističkih kreatora balkanskog rata koji su računali na takvo ponašanje jugoslovenskog rukovodstva i iskoristili ga tako što su svojim odlukama da se priznaju administrativne granice za državne stvorili uslove za ključni pravni privid: da se jugoslovenske snage ne nalaze na sopstvenoj teritoriji.

Na tom namernom „previdu" zasnovani su razbijanje SFRJ, progon Srba i regionalizacija. Osim navedenog u primerima, iz redakcijski prihvaćenih tekstova izbacivane su rečenice u kojima je, na primer, pisalo da je SRJ u ratu, ili da iz nekog razloga ne funkcioniše dovoljno dobro državni ili vojni sistem, ili da doktrina odbrane ne postoji, da vojna doktrina nije dobra itd. Na taj način objavljivani su krnji tekstovi, bez saglasnosti autora. Događalo se i da autori budu u nemilosti zbog objavljenih tekstova. Prevelika autorska sloboda katkad je imala, i ima, veliku cenu.

Opisani „rezon" je provereno poguban. Problem je veći kada se zna da su nagrade, odlikovanja, odlazak u škole, činove i postavljenja dobili oni koji nemaju svoje mišljenje, „nemaju jezik", „ne talasaju"...

Oni često ne ispunjavaju uslove i ne zaslužuju to što su dobili. Naravno, reč je o izuzecima, ali za njih svi ubrzo saznaju, što nesporno šteti ugledu Vojske i demorališe kvalitetniji kadar. Ocenjivanje je, u stvari, sučeljavanje sa istinom. Realna ocena može samo da pomogne da se reše postojeći problemi, dok nerealna produžava agoniju.

Sedmi razlog je uticaj korupcije i nepotizma na sve vrste profesija. Zbog ta dva fenomena pojedinci godinama opstaju na mestima za koja nisu osposobljeni, nemaju odgovarajuće rezultate rada i na to niko ne reaguje. Razlog za to su i i „kontrolori", koji su izabrani i postavljeni na isti način i koji ne znaju kakvi rezultati mogu da se postignu na tim mestima. Poseban problem su plagijati (u muzici su to kompozicije, u književnosti - najčešće naslovi knjiga, u nauci - sadržaji napisa i studija...).

Susretao sam ljude koji su otvoreno preuzimali, potpisivali i prekrajali tuđe radove i objavljivali ih kao svoje a da za to niko nije odgovarao. To je moguće jer je regularna kontrola izgubila legitimitet, snagu i smisao.

Ubeđen sam da se sve navedeno ne bi dogodilo da su SFRJ i SRJ imale respektovanu doktrinu odbrane i odgovarajući odbrambeni sistem. Budući da doktrinu odbrane mogu da naprave samo eksperti, i to isključivo timskim radom, državni organi moraju da budu svesni takve potrebe i da ih okupe, ako postoje, ili da ih posebno obuče i, potom, optimalno organizuju. Čini se da preduslovi za formiranje strategije i doktrine odbrane u Srbiji još ne postoje, a one su uslov za opstanak jer se u njima razrađuje kako da narod (građani) ne strada i ne nestane u budućem vremenu.

Beri R. Pouzn je u Izvorima ratne doktrine objavio više stavova koji su korisni za pristup u izradi naše doktrine odbrane:

„Države koje slede doktrine odvraćanja izložene su napadu neprijatelja... Male države, kad im zaprete moćni protivnici, pribegavaju doktrinama odvraćanja...

 Kad god se države suočavaju sa bezbednosnim pretnjama, a nedostaju im sredstva zbog veličine zadataka ili sopstvenog siromaštva, možemo očekivati da vidimo doktrine odvraćanja...

 Države status quo mogu da budu naklonjene defanzivnim doktrinama prosto zato što znaju da one verovatno neće zadavati prvi udar. Pošto očekuju da pretrpe prvi udar, razumno je da ulože veći vojni napor da bi se osposobile kako da ga dočekaju."

Navedene stavove izabrao sam zato što se neprestano govori o doktrini odvraćanja. Trebalo bi razmisliti zašto i general Alfred Kraus tvrdi isto o doktrinama u kojima se garantuje potencijalnom neprijatelju da će prvi započeti svaki ratni sukob.

 

(Nastaviće se)

 

 

A 1.

 

Agresija drugim sredstvima

 

Preko svetskih medija svakodnevno pristižu „umirujuće informacije", poput one da su narod i država koji „misle" kako će se braniti kada budu napadnuti opasni i da uzaludno troše novac i vreme jer u svetu pod kontrolom svetske finansijske elite „agresija više neće biti".

 I neće, svakako ne onako prepoznatljivih kao do sada...

Jednako uživam u tekovinama svih naroda i mislim da bi svet bio siromašan bez raskoši koju pružaju sve postojeće kulture, o kojima nema dovoljno brige. Na šta bi ovaj svet ličio bez Italijana, Grka, Španaca, Meksikanaca, Brazilaca, Argentinaca, Indonežana, Eskima, Iranaca i Iračana, Indusa, Kineza...?

 

GLOSA

 

Sloboda društvena, i sloboda nacionalna, i sloboda internacionalna, bez oslobađanja od sebe samog, samo su zavodljiva i lažljiva imena raznih tamnica, raznolikih kaveza.

                                                                  

Sveti vladika Nikolaj Velimirović

 

 

O autoru

 

Prof. dr Svetozar Đ. Radišić Rođen je 20. juna 1949. godine u Leskovcu. Osnovnu školu pohađao je u Brežicama (Slovenija), Beloj Crkvi i Vršcu, gde je i završio (1964) i gimnaziju je (1968) završio u Vršcu. Vojnu akademiju protivvazdušne odbrane (1972) završio je u Zadru. Komandno-štabnu akademiju KoV JNA (1983), poslediplomske studije (1990) i doktorat o temi "Upravljanje sistemom za izgradnju borbene gotovosti" završio je (1994) u Centru visokih vojnih škola OS "Maršal Tito" (odnosno u Centru vojnih škola Vojske Jugoslavije) u Beogradu.

Najviša dužnost u Vojsci bila mu je - portparol Vojske Jugoslavije. Obavljao je visoke funkcije u Gardijskoj motorizovanoj brigadi, u Kabinetu SSNO, zatim u Upravi za obuku i školstvo, Upravi za informisanje i moral Generalštaba Vojske Jugoslavije i Upravi za strategijske studije Saveznog ministarstva odbrane. Bio je više godina glavni i odgovorni urednik opštevojnog teorijskog časopisa "Vojno delo". U penziju je otišao (2005) sa dužnosti pomoćnika za strategije i doktrine u Kabinetu načelnika Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore.

 

Narudžbenica

 

Knjiga se može naručiti na telefon O62/448965,

ili na e-mail: svetozarradisicŽyahoo.com