Svedočenje

 

Ekskluzivno: Istina o čoveku koga je Zapad osudio na smrt (4)

 

Tribunal je trebalo optužiti za ubistvo

 

Holandski teolog i istoričar Robin De Rajter (1951-2007), napisao je fascinantnu knjigu o smišljenoj likvidaciji Slobodana Miloševića, kojom pobija globalnu propagandu o bivšem predsedniku Srbije kao zlotvoru i masovnom ubici. Rajter između ostalog u knjizi tvrdi: "...Miloševićev politički cilj bio je da Kosovo ostane u okviru Srbije i da se spreči da albanska većina protera sa Kosova srpsku manjinu. Nije se podsticala rasna mržnja, niti se sprovodilo etničko čišćenje. Naprotiv, Milošević i članovi socijalističke partije stalno su naglašavali koje prednosti za Srbiju ima njen multinacionalni sastav...". Nepunu godini po završetku rukopisa, i Robin je umro. Beogradska izdavačka kuća Metaphysica ustupila je Tabloidu ekskluzivno pravo da objavi u nekoliko nastavaka delove iz ovog Rajterovog dela, napisanog poslednje godine njegovog života.

 

Robin De Rajter

 

 

Milošević je prvih mesec dana svog boravka u zatvoru u Shejveningenu proveo u samici u kojoj je neprekidno gorelo svetlo. Video kamere  su bile uključene 24 sata na dan. Milošević je u više navrata izrazio želju da bude u zajedničkoj ćeliji sa ostalih trideset devet zatvorenika, ali je Tribunal  tu njegovu molbu redovno odbijao. Međutim, to je u medijima predstavljeno  tako kao da je Milošević sam izabrao da bude izolovan. Milošević je bio ogorčen zbog uvredljivih i ponižavajućih uslova pod kojima je video svoju ženu. Međutim, bio je to snažan čovek i takve okolnosti ga nisu slomile, iako je to bio cilj. U razgovoru sa advokatom Kristiforom Blekom, izjavio je da je zdrav i pun optimizma. Takođe je rekao i sledeće: "Ja sam moralni pobednik i ponosan sam na sve što sam uradio za svoju zemlju, u čemu sam do kraja ostao pošten. Jedino sam  branio svoju zemlju, na šta sam imao pravo; zato i nema opravdanja za moje hapšenje. Ne postoje dokazi protiv mene, pa me ne mogu ni osuditi. Savest mi je čista i ne plašim se."

Prvi dan suđenja bivšem predsedniku Jugoslavije bio je politički događaj i medijski cirkus. Prvo saslušavanje Slobodana Miloševića jedva da je trajalo deset minuta.  Milošević je za tu priliku pripremio politički govor,  ali mu sudija Ričard Mei nije dozvolio da ga pročita...

 

Pravo na isključenje mikrofona

 

Sudija Mei: "Gospodine Miloševiću, kao što vidim, vi nemate branioca. Vi, doduše, imate pravo da se sami branite, ali vam savetujem da dobro razmislite da li je to u vašem interesu. Vi imate pravo i na sudskog savetnika. Biće to dug i komplikovan proces i valjda želite da razmislite o svojoj odluci. Da li vam je potrebno vreme da o tome razmislite?"

 

Milošević: "Ja ne priznajem ovaj Tribunal i smatram optužbu protiv mene lažnom optužbom. Ovaj Tribunal je nezakonit jer nije osnovan na opštem sastanku UN i zato mi sudski savetnik nije potreban jer je ovo nelegalna institucija"

 

Sudija Mei: "Gospodine Miloševiću, kasnije ćete imati prilike da postavljate pitanja. Poći ćemo od toga da za sada ne želite sudskog savetnika, ali o tome možete kasnije još da razmislite. Ovo prvo zasedanje suda ima za cilj da se razjasni sledeće: kao prvo, optužba i, kao drugo, da li se smatrate krivim ili ne. Da li želite da se optužnica pročita?"

 

Milošević: "To je vaša stvar."

 

Sudija Mei: "Gospodine Miloševiću, vama se na ovom sudu sudi i morate da poštujete pravila ovog suda. Ovaj sud tumači vašu reakciju kao odbijanje da iskoristite vaše pravo da se optužnica pročita. Kasnije, u toku suđenja, upoznaćete se sa sadržajem optužnice. Gospodine Miloševiću, kada vi to zaželite, dobićete vremena da pripremite vašu odbranu.  Pravila dozvoljavaju maksimalno 30 dana za to. Međutim, vi možete i odmah da počnete sa vašom odbranom. Da li želite sada da počnete sa odbranom, ili bi ste to radije odložili?"

 

Milošević: "Cilj ovog sudskog procesa je da se opravdaju zločini koje je NATO počinio u Jugoslaviji."

 

Sudija Mei: "Gospodine Miloševiću, postavio sam vam jedno pitanje: da li želite sada da počnete sa odbranom, ili bi ste to radije odložili?"

 

Milošević: "Dao sam vam odgovor. Štaviše, ovaj takozvani Tribunal je…" (pritiskom na dugme, sudija Mei isključuje mikrofon).

 

Sudija Mei: "Ako optuženi ne počne sa svojom odbranom, onda po pravilu, ovaj sud zaključuje da on sebe ne smatra krivim. Gospodine Miloševiću, vaš odgovor se tumači kao da odbijate da počnete sa odbranom te će u zapisnik ući da ni po jednoj tačci optužnice ne smatrate sebe krivim."

 

Milošević: "Kao što sam vam već rekao, cilj ovog suđenja je da se opravdaju zločini protiv Jugoslavije. Ovo je nezakoniti sud, jedan nelegalni…(Sudija Mei opet isključuje mikrofon).

 

Sudija Mei: "Gospodine Miloševiću, ovo nije trenutak za držanje govora. Kao što sam već ranije rekao, za to će vam se kasnije pružiti prilika. Ovim se ovo suđenje  odlaže."

Zdenko Tomanović, jedan od najvažnijih Miloševićevih saradnika, obavestio je štampu o sadržaju onoga što je Milošević tom prilikom hteo da kaže. Njegov govor je objavljen 18. jula 2001. godine u časopisu Danas:

 "Ja ovaj sud ne priznajem, ne zato što je nelegalan i ne zato što je optužba protiv mene nelegalna; već zato što je ovaj sud sastavni deo mehanizma koji je počinio genocid protiv srpskog naroda, mehanizma čiji je cilj da od svih naroda i svih ljudi načini roblje u jednom novom obliku kolonijalizma. Jedini krivac za zločine počinjene u  Saveznoj Republici Jugoslaviji jeste NATO. Moji dželati, kao i ceo svet, vrlo dobro znaju da ja nisam u Hagu zbog ratnih zločina koji mi se pripisuju, već zato sto smo se suprotstavili NATO-u i zato što smo pokazali celom svetu da NATO nema apsolutnu moć jer, ako je jedna zemlja, ma kako mala, čvrsto odlučila da brani svoju slobodu, onda je čak i ona u stanju da se suprostavi najvećoj ratnoj mašineriji na svetu. Ja sam ponosan na ono što sam učinio za odbranu svoje zemlje i svog naroda."

 

"Mi do sada nismo imali slične slučajeve"

 

U Vašingtonu su Karla del Ponte i tadašnja američka ministarka spoljnih poslova, Madlen Olbrajt, objavile optužnicu protiv Slobodana Miloševića, koja je, pre svega, predstavljala političko opravdanje za bombardovanje Jugoslavije. Milošević se isključivo teretio za etničko čišćenje i genocid na Kosovu (dosije IT-99-37-I). Kasnije je postalo očigledno da se ova optužba ne može dokazati. Međutim, povlačenje optužbe imalo bi ogromne političke i moralne posledice po  zemlje NATO-a. Zbog toga je optužba naknadno proširena na Hrvatsku i na Bosnu, čime je, za Tribunal, ceo slučaj postao samo još teži. Bilo je jasno da će se suđenje završiti totalnim fijaskom, a to se po svaku cenu moralo sprečiti.

Novinska agencija Rojters  je, 2. avgusta 2001. godine, izvestila da će Milošević sam voditi svoju dobro pripremljenu odbranu. Bivši američki ministar pravde, Remzi Klark, pošto je proveo tri dana u razgovoru sa Miloševićem, izjavio je sledeće: "Milošević je čovek koji je navikao da uvek sam sebe zastupa i da sam u svoje ime govori, pa to i sada namerava da čini, iako ne odbija profesionalnu pomoć." Neuobičajena Miloševićeva želja da ima oko sebe advokate koji će mu u toku suđena pružati pravnu pomoć, stvarala je zvaničnicima Tribunala velike glavobolje. Portparol za Tribunal, Džim Lendel, je u vezi sa ovim izjavio: "Mi do sada nismo imali slične slučajeve. O tome moraju sudije da odluče." A zatim je dodao: "Ako Milošević zaista bude sam vodio svoju odbranu, koja će verovatno početi sledeće godine, onda će on biti prvi koji će to raditi na ovaj način."

Pravni stučnjaci su smatrali da je takva strategija glupa. Međutim, advokati koji su Miloševića podržavali, rekli su da se, time što Milošević sam vodi svoju odbranu, ostvaruje direktan kontakt sa tužiocima, čemu je Milošević i težio. Milošević je uvek iznova govorio da ne priznaje Tribunal za bivšu Jugoslaviju. Da li je ovaj sud uopšte bio opunomoćen da donese presudu  Slobodanu Miloševiću? Ni međunarodno pravo, ni Povelja UN ne nude pravnu osnovu po kojoj bi se dobio mandat za uvođenje kaznenih tribunala. To znači da ova institucija nema zakonsku osnovu. Tribunal za bivšu Jugoslaviju nema ovlašćenja ni da sudi, ni da presudi. Sudovi u pravnoj državi donose presudu na osnovu zakonika utvrđenom po demokratskom principu donošenja zakona. Ovaj Tribunal ne raspolaže takvim zakonikom, te ne može ni da se bavi takvim sudskim procesima.

Profesor Hans Kuher smatra da: "Tribunal u Hagu, na kome se sudi za ratne zločine, nema važeću pravnu osnovu. On postoji zahvaljujući rezoluciji Saveta bezbednosti, koji, međutim, nije ovlašćen da reguliše takva sudska pitanja. Pošto u Hagu od samog početka nedostaje važeća pravna osnova, protivzakonita je i optužnica iz 1999.godine, kao što je protivzakonito i izručenje Miloševića. Povrh toga, Haški tribunal je pod velikim uticajem moćnih zemalja iz Saveta bezbednosti, tj. zapadnih sila. Da je Tribunal čak i kompetentan, a to nije, ni tada, po mom mišljenju, sudije ne bi mogle da nezavisno donose odluke. Već samo zato Milošević ne može u Hagu da očekuje pravedno suđenje." Savet bezbednosti je 1993. godine, pre svega pod pritiskom Madlen Olbrajt, dao sam sebi ovlašćenja koja dotle nije imao, i na taj način pogazio odrednice Povelje UN.

 

Da li je Milošević mogao u Hagu da očekuje pravedan proces?

 

    Na Tribunalu za bivšu Jugoslaviju vrvilo je od funkcionera NATO-a. Kada je  Graham Blevit, 2004. godine, podneo Tribunalu ostavku na funkciju zamenika tužioca, dao je intervju za holandske novine NRC Handelsblad, u kome je rekao da mnogi  funkcioneri Tribunala provode isto toliko vremena u američkoj ambasadi kao i u tribunalskim kancelarijama.    Kanadski vrhovni tužilac za Tribunal, gospođa Luiz Arbur, izdala je nalog za hapšenje Slobodana Miloševića na osnovu podataka koje je, dan ranije, dobila od vlade Sjedinjenih Država, zemlje koja je protiv Jugoslavije vodila rat. Obaveštenja na kojima se zasniva optužnica, potiču od američke obaveštajne službe Interagency Balkan Task Force, koja je bila u okviru CIA-e i bila povezana sa organizacijama Defence Intelligence Agency (DIA) i National Secutity Agency (NSA), kao i sa ministarstvom spoljnih poslova.

 Dobar primer da su rat koji je NATO vodio i pravni status Haškog tribunala povezani, jeste poziv predsednice Tribunala, uručen 6. aprila 1999. svim zemljama članicama NATO-a, za pomoć sudu time što će prikupljati dokazni materijal o zločinima počinjenim na Kosovu.

  Gospođa Luiz Arbur, vrhovni tužilac i gospođa Gabriele Kirk MekDonald, vrhovni sudija, vrlo često su za javnost nastupale zajedno sa Madlen Olbrajt, koja se inače smatra majkom Tribunala. Sudija MekDonald je, još pre rata u Jugoslaviji, proglasila tu zemlju za 'banditsku zemlju'.  Vrhovni tužilac Arbur i sudija Mek Donald veličale su Sjedinjene Države zbog njihovog finansijskog doprinosa i podrške Tribunalu.

  Na konferenciji za štampu, Madlen Olbrajt je, u vezi sa finansiranjem Tribunala za bivšu Jugoslaviju, izjavila da su Sjedinjene Države snosile najveći deo troškova i da će se za to i ubuduće odvajati sredstva.  Kada je Džejmiju Šeju, portparolu NATO-a, postavljeno pitanje šta bi se dogodilo da sam NATO mora da se pojavi na Tribunalu, on je odgovorio da bez NATO-a ne bi Tribunala ni bilo jer je NATO i odredio kako će Tribunal funkcionisati, a takođe ga je većim delom i finansirao.  Haški Tribunal je tvorevina one iste sile koja je započela nelegalni rat protiv Jugoslavije i koja je, pod maskom 'intervencije', počinila ratne zločine: bombardovanje civilnih ciljeva! Dokaz za to je jednostavna činjenica da su Sjedinjene Američke Države glavni inicijator i organizator Tribunala za bivšu Jugoslaviju u Hagu.

 Harold Pinter, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2005.godine, je rekao: "Taj SAD-NATO sud, pred kojim Milošević mora da odgovara, je od samog početka nelegalna institucija i ne može se smatrati pravnom ustanovom."

Jerom Caifman, koga je opunomoćila organizacija International Ethical Alliance (IEA), zahtevao je od Luiz Arbur da podnese ostavku na funkciju tužioca zato što je ona sastavljala selektivne optužnice na osnovu proizvoljnog dokaznog materijala. Štaviše, on je nalazio da je dovoljan dokaz da je u pitanju objedinjavanje interesa to što članice NATO-a najvećim delom finansiraju Tribunal. Takođe je zamerao Tribunalu na stalnim i jednostranim izjavama u korist NATO napada na Jugoslaviju. Caifman je takođe zahtevao da se, pored vrhovnog tužioca, smeni još pet sudija i, umesto njih, imenuju nove, nezavisne sudije iz zemalja koje nisu članice NATO-a. Caifman je smatrao da bi se samo od takvog jednog neutralnog suda mogla očekivati objektivnost.

Karla del Ponte imenovana je za vrhovnog tužioca, iako je od švajcarske policije dobila oštru opomenu zato što se, svojevremeno, kao sudija, izjasnila u korist kartela droge. Gospođa Karla del Ponte, dozvolila je sebi, pritom se nimalo ne stideći, da izjavi, još pre početka suđenja u Hagu, da Milošević treba da bude osuđen na doživotnu robiju i,na taj način, prekršila osnovno pravilo sudskog procesa. Jugoslovenska vlada pokušala je 29. aprila 1999. godine da pokrene na Međunarodnom sudu pravde u Hagu, postupak protiv zemalja-članica NATO-a zbog počinjenih ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti. Ovaj sud odbio je tu optužnicu zato što UN nikada nisu priznale zakonsku osnovu po kojoj je u Beogradu ta optužnica sastavljena.

Vojnici 82. američke vazdušno-kopnene divizije su, u okviru mirovnih trupa (KFOR), zlostavljali stanovnike, jednu jedanaestogodišnju albansku devojčicu silovali, a zatim i ubili. Međutim, počinioci ovih zločina nisu morali da se pojave na Tribunalu.

Organizacija International Ethical Alliance (IEA) optužila je predsednika Klintona i ministra odbrane, Koena, za agresivne napade na bivšu Jugoslaviju. Tim advokata iz Kanade i Evrope uručili su Luiz Arbur pismo u kome optužuju Sjedinjene Države i NATO za ratne zločine, kao što su 'namerno razaranje gradova i sela, rušenje civilnih ciljeva, bombardovanje i drugi napadi na nebranjene gradove, sela i zgrade.' Nemački advokat iz Hamburga, Hainc-Jurgen Šnajder je 1999. godine, tužio mnoge državnike iz NATO zemalja. Usledili su preliminarni razgovori. Međutim, Tribunal je zaključio da se nipošto ne može govoriti o ratnim zločinima, već samo o omaškama. Istraga se isključivo zasnivala na zvaničnim informacijama NATO-a. U Holandiji je optužen i bivši predsednik Vim Kok. Tribunalu su iz celog sveta stizale optužbe protiv političkih i vojnih vođa NATO-a. Te optužbe posebno su naglašavale činjenicu da je, ratom protiv Jugoslavije, pregažena humanitarna osnova međunarodnog prava. Sve tužbe su odbijene, a juna 2000. godine, Karla del Ponte je definitivno zatvorila dosije NATO-a.

Zaključci Nirnberškog suda pravde iz 1945. godine, koji inače čine osnovu međunarodnog prava, su jasni:  "napadački rat nije samo ratni zločin, već i najstrašniji međunarodni zločin, koji se razlikuje od ostalih ratnih zločina po tome što sadrži u sebi celokupno zlo." Robert Džekson, sudija u Američkom vrhovnom sudu pravde i vrhovni tužilac u Nirnbergu, rekao je sledeće: "Za kažnjavanje ratnih zločina moraju se primenjivani isti kriterijumi, bez obzira da li  su oni počinjeni u Sjedinjenim Državama ili u Nemačkoj." Međutim, očigledno se ovaj princip ne odnosi na Sjedinjene Države - Vašington ne prihvata nijedan međunarodni sud pravde. Amerika bojkotuje međunarodno pravo tako što primorava vlade drugih država da garantuju slobodu svim američkim građanima i svim američkim vojnicima. Haški Tribunal za bivšu Jugoslaviju je jedna monstruozna institucija, koja se neće ustručavati, ako je u pitanju njen opstanak, ni od zlostavljanja, ni od ubistva. Činjenica da  se  tako nešto događa na holandskom tlu,  jasno pokazuje do koje mere je holandska elita skliznula u sluganstvo prema velikim silama, koje su osnovale Tribunal s namerom da prikriju sopstvene zločine...

 

(Nastaviće se)

 

 

 

A 1.

 

Ubistvo s predumišljajem

 

Prema rečima Nika Varkenvisera, člana međunarodnog centra za slobodu Slobodana Miloševića (Slobodan Milošević Freedom Centre), smrt bivšeg srpskog predsednika je po  Ugovoru o nezlostavljanju (član 16) posledica surovog i neljudskog tretmana. "Način na koji se postupalo sa Slobodanom Miloševićem, a pogotovu kada je reč o sudijama Robinsonu, Kvonu i Bonomiju, dovoljan je razlog da se Tribunal optuži za ubistvo."

 

 

Beleška o piscu

 

Robin de Rajter rođen je 6. marta 1951. godine u Enšedeu, Holandija. Rano detinjstvo  proveo je u svom rodnom gradu. Kasnije se sa svojim roditeljima preselio u Španiju gde je studirao teologiju, istoriju i španski. Diplomirao je 1974. godine. Robin de Rajter je, posle kraće bolesti, umro 2007. godine.

 

 

Narudžbenica

 

Izdavačka kuća Metaphysica, ul. Solunska br. 10, Beograd, Stari Grad, tel. 011/2920062, 064 3073668, 062 336460, 063 8295488, kao i na e-mail adresu metaphysicsterŽgmail.com