Likovi i senke

Lili i Biljana

Nikola Vlahović

Na poziv Vuka Jeremića, predsedavajućeg Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, u palati na Ist riveru u Njujorku, početkom januara ove godine, pevao je beogradski hor "Viva vox". Prisutna publika, sve same svetske diplomate, oduševljeno su pozdravile nastup ovih umetnika, a pred kraj nastupa zajedno su aplaudirali u taktu pesme "Marš na Drinu" koja je bila predviđena u najavljenom programu. Takt je držao i predsedavajući Ban Ki Mun, zajedno sa Jeremićem. Povod nastupa pevačke grupe "Viva vox", bila je pravoslavna Nova godina.

Ubrzo, na opšte izmenađenje, predstavnici iseljenih Bošnjaka-muslimana iz nekadašnje Jugoslavije, nastanjeni u Vermontu (SAD), kojih tamo ima oko osam hiljada, izdali su saopštenje u kome optužuju Ban Ki Muna da je pevao "zločinačku srpsku pesmu", i da je teško uvredio njihova osećanja tim činom. Ne znajući ništa o tome, Ban Ki Mun se izvinjavao (verovatno ne znajući ni zašto se izvinjava, ali mu se učinilo da čini ispravnu stvar). Nije pomoglo ni Jeremićevo objašnjenje da se radi o staroj srpskoj koračnici, koja je spevana još u oslobodilačkom, Prvom svetskom ratu.

Ubrzo, u Beogradu se odmah našao neko da podrži Bošnjake iz Vermonta. "Dramska spisateljica", Biljana Srbljanović, dokopala se ove teme, pa je na sva zvona istakla kako je pevanje pesme "Marš na Drinu" u palati UN, isto kao kad bi u Nemci danas ponovo zapevali nacističku tugovanku, "Lili Marlen", sa kojom su ginuli na Istočnom frontu.

Nijedan srpski intelektualac se nije našao pozvanim da ovu bestidnu ženu upozna sa nastankom i smislom pesme "Marš na Drinu", čak ni oni koji su je svojevremeno ovenčali publicističko-književnom nagradom "Dragiša Kašiković", nazvanom imenom emigranta i pesnika koga je likvidirala jugoslovenska UDB-a. I kako bi, kad se Srbljanovićka nije znala ni ko je bio Kašiković, nego joj se učinilo da se prezivao "Kašikarić".

Naravno, Biljana Srbljanović je samo jedna praznoglava, frustrirana i nebaždarena gospođa, potrebna takozvanoj građanskoj čaršiji kad potreba da oplete po onoj drugoj, nacionalnoj i nacionalističkoj čaršiji, jer sve zajedno odlično koristi stereotipnoj slici o Srbima kao primitivnom i zavađenom plemenu. Srbljanovićka je, poredeći "Marš na Drinu" i "Lili Marlen", sve rekla i o svom obrazovanju i o svojoj kulturi, ali i o poražavajućem ćutanju srpske intelektualne elite, ako takvo nešto uopšte više postoji. A možda je bila i tog dana na kokainu, koji konzumira, ne zaizrući da je policija ponovo privede stražnom sudiji.